| СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. |
|
|
| Недеља, 25 фебруар 2007 | |||||||
Страна 2 од 5
Сребренички муслимани пред поразом
По формирању и консолидацији команди и јединица Дринског корпуса, првих месеци 1993. год. почела је српска противофанзива која је преокренула ратну ситуацију и проузроковала више узастопних муслиманских пораза. У суштини то је била изнуђена српска акција са циљем да се ослободе изгубљена села и избеглицама омогући повратак. Успеху је, и поред доста скромних људских потенцијала којима је располагао корпус и безмало све бригаде, у највечој мери допринео школован, високообразован командни кадар, који је обезбедио ефикасно коришћење расположивог наоружања и изванредно планиране акције.[6] У априлу 1993. запретила је опасност од слома и могућег коначног уништења муслиманских оружаних формација. То је био непосредан повод да се, под видом заштите цивилног становништва, Сребреница стави под заштиту УН. Сигурно да је и муслиманима и њиховим заштитницима тешко пао пораз и изгон који су доживели са највећег дела простора који су освојили током претходне године.
Кад су се Срби вратили у своја села могао се боље видети обим њиховог разарања и страдања. У раздобљу од априла 1992. до априла 1993. убијено је више од хиљаду мештана српске националности, а од тог броја преко трећине жртава је страдало од хладног оружја, спаљено и масакрирано. О томе је Југословенска влада посебним Меморандумом, који је 2. јуна 1993. предао амбасадор Драгомир Ђокић, обавестила Генералну Скупштину и Савет безбедности ОУН.[7] Међутим, Меморандум се односио само на две општине (Братунац и Сребреница и на сребреничко село Скелани са околином). Изостављена су страдања Срба у рубним подручјима општина Власеница и Зворник на чијој територији су дејствовале исте муслиманске јединице. Као и у самом градићу Сребреници. До драматично потресних сазнања дошло се при откопавању масовних гробница на Глођанском брду и осталим локалитетима у зворничкој општини [8]. Ту су муслимани на веома свиреп начин, у стилу исламских „светих ратника“ ритуално, џихадски, углавном хладним оружјем, убили скоро 250 цивила и заробљеника из околних српских села, а највише из српских заселака села Каменица.[9] За тај подвиг командант Насер Орић са још девет свпјих угледних сабораца одликован је Указом председника БиХ г. Алије Изетбеговића највишим одликовањем Армије БиХ „Златним љиљаном“.
Коначан списак српских жртава сребреничког краја, који се зове Бирач, и налази се у зони одговорности 8. тактичке групе Армије БиХ са седиштем у Сребреници и под командом Н. Орића, утврђен је знатно касније, а објављен је поводом десет година од ослобођења Сребренице у два наврата, прво у специјалном прилогу најчитанијег београдског листа „Вечерње новости“ од 13. јуна 2005. год, а потом и у издању само за БиХ, у укупном тиражу од преко 400.000 примерака. У исто време у издању Центра за истраживање злочина над српским народом из Београда, одштампана је и посебна брошура са именима истих жртава и достављена на преко хиљаду адреса претежно разних страних мисија и међународних организација у БиХ и Србији. Наведени списак садржи имена 3.262 српске жртве. За годину и по дана ни једно име није оспорено. Списак је неспоран поред осталог и зато што су, често и са закашњењем, наведени покојници сахрањени уз пригодне црквене обреде, а њихова имена налазе се и у евиденцијама свештеника који су их сахранили. Фотографије вечине српских жртава сребреничког краја, односно Бирча, изложене су и у спомен-собама оних општинских центара који се налазе на територији Републике Српске. И у неким привредним организацијама, као и у вечини општинских центра РС, подигнути су споменици или спомен плоче са именима локалних српских жртава.
|
|||||||
| Следећи > |
|---|
