| СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. |
|
|
| Недеља, 25 фебруар 2007 | |||||||
Страна 1 од 5
— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
Од како су се Срби 11. јула 1995. године, оружјем као што
су и истерани, вратили у Сребреницу почеле су да круже приче о великом броју убијених муслимана, изнад свега недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце. Временом су те бројке непрестано умножаване и коначно достигле толике размере да данас, не само хашки Трибунал, муслиманске верске и цивилне власти, што се могло очекивати и што је можда и логично, већ и званичници других држава, често говоре о геноциду. Ту су и веома бројне, поготово сарајевске и београдске, од Сороса финансиране, невладине организације које ову тезу на разне начине подгревају, величају и стално држе у жижи интересовања.
Мртви се користе за све што је потребно, а пре свега за властиту промоцују и оно од чега многе невладине организације и запослени у њима живе. Мртви муслимански борци Сребренице су, сада коначно ни криви ни дужни, присутни у разним комбинацијама оних који их никада нису познавали, а данас их стално и без икаквог емоционалног основа својатају и „бране“. Наметнути култ Сребренице као да још увек бди над нашом савешћу и постаје метафора готово незамисливог и, поврх тога, чак геноцидног злочина Срба над недужним мештанима тог у босанским гудурама и беспућу загубљеног градића.
Да ли је тако?
Муслимански походи до априла 1993. Према једном од заплењених докумената Армије БиХ, који ћемо још помињати, стоји дословице „Крајем јануара и почетком фебруара 1993. год. у зони одговорности 8. ОГ створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватила 95% простора општине Сребреница, 90% простора општине Братунац, 60% простора општине Власеница и 50% простора општине Зворник. Такође, успостављена је директна физичка веза са ОС регије Жепа.“[1] Муслимани су у то време, по истом извору, у наведреним општинама запосели преко 850 км2.Тај њихов неспоран војнички успешан подухват проузоковао је скоро потпуно уништавање српских насеља и помор мештана српске националности. Само у сребреничкој и братуначкој општини од 93 насеља у којима су живели и Срби уништено је њих 82 (изузев села Црвица, Лијешће, Петрића и Скелани у Сребреничкој општини, а у братуначкој општини поред самог града сачувана су и села: Дубравице, Јелах, Красановићи, Побрђе, Полом, Рековац, Реповац и Слапашница)[2]. Том броју треба додати и око 20 уништених српских села и заселака у општинама Власеница и Зворник.[3] Од 9.390 Срба у истом подручју Сребренице у својим кућама, после овог муслиманског похода, остало је њих 860 или само 9%, а у Братунцу од 11.500 мештана српске националности остало је само 5391 или 47% и то највише захваљујући Србима настањеним у самом општинском центру (3.021 лице).
Успеху муслимана највише је допринело илегално, али благовремено организовање паравојних оружаних формација које су се снабделе оружјем из магацина резервног састава милиције и територијалне одбране. Поред тога велики број њих, процена је око 10000 из БиХ, упућен је на обуку у Образовни центар Републике Хрватске. У Хрватску је илегално и из овог краја отишло близу хиљаду младића. У писму Извршним одборима СДА дато је упутство за слање кандидата за наведену обуку. Речено је да свако мора да има „упут странке, и др.“ То већ значи да се формирала страначка оружана формација.[4] Фебруара 1992. из магацина ТО фабрике акумулатора извукли су и у своја села одвукли чак и један троцевни противавионски топ калибра 22 мм. Део пешадијског наоружања купили су од средстава народног зајма који је у БиХ био расписан за повећање броја радних места у привредним предузећима. Истина, то је учињено тајно и само у фирмама у којима су директори били муслимани.
Од повлачења ЈНА из БиХ 19. маја 1992. године до формирања Дринског корпуса Војске Републике Српска 1. новембра исте године одбрана српских села препуштена је самим мештанима који нису били су стању да се ефикасно супродставе бројчано неупоредиво јачим муслиманским формацијама. Тада створена бројчана супериорност муслиманских у односу на српске оружане формације била је присутна све време рата. А као што су муслимани преузели оружје из магацина полиције и ТО тако су и Срби преузели, понекада и на силу, знатан део наоружања, возила, муниције, санитетског материјала, инжењерске опреме, осталих техничких средстава и радио станица од јединица ЈНА које су се повлачиле у Југославију. Поход муслимана на српска села био је нека врста њиховог свенародног покрета. После бораца у освојено село би, као други и трећи ешалом, нагрнули њихови рођаци, комшије и пријатељи, тзв. цивили: жене, деца, старцни, са најразноврснијим оруђима и алатима и они би својим кућама односили све што се може однети. Према увиду у статистичке податке о сточном фонду појединих села и изјавама избеглих мештана муслимани су при тим освајањима опљачкали 7.200 говеда, 16..200 оваца и 38000 одрасле живине. Иако је непознато колико је однето житарица, пре свега пшенице и кукуруза, са сигурношћу се може тврдити да је тога било довољно не само за замску исхрану, већ и за наредну сетву. Уосталом, то се видело у пролеће 1993. по засејаним пољима.[5] Ако би се говорило о глади онда је она могла да угрози само опљачкана српска села и избегло српско становништво.
Најгоре су у тим акцијама пролазили ухваћени Срби. То су углавном били старе или болесне, духовно и физички хендикепиране, непокретне особе, понекада и рањеници, али судбина им је, скоро без изузетка, била иста. Дотукли би их муслимански „цивили“ алатима које су носили да би обијали куће: секирама,
пајсерима, моткама...Неке од тих жртава спаљене су заједно са кућама у којима су затечени.
Међутим, и поред великог страдања Срби су у сребреничком крају већ били под снажним притиском пропаганде која је на тај начин прикривала њихова страдања и муслиманске злочине.
|
|||||||
| Следећи > |
|---|
