| СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. / II deo |
|
|
| Недеља, 25 фебруар 2007 | ||||||
Страна 1 од 4
— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
(Наставак)
Град неправди и сукоба
О животу у Сребреници током рата, а поготово од маја 1992. год. до средине јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа сведочанства исказана претежно од самих мештана, али и од страних лица која су долазила и боравила у том градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су изнели сами сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено о условима живота и режиму који је владао у том граду. Тако, по једнима, локални неспоразуми, свађе, сукоби и нетрпељивости, настајали су због махинација у дистрибуцији хране и осталих свакодневних потреба, поготово робе из хуманитарне помоћи која је стизала конвојима и авионима. Обичан свет се бунио због тога што су највише узимали они који су већ доста тога имали и који су највише донели из освојених српских села. Већим делом рата ови проблеми су више заокупљали пажњу мештана него оружани сукоби у којима су били против својих доскорашњих суграђана и комшија Срба. Није морало тако да буде. Још је било робе у магацинима и продавницама трговинских предузећа и земљорадничких задруга, као и из опљачканих српских кућа. Није се могао занемарити ни сточни фонд. Томе треба додати и знатне количине стоке, живине и хране пренете из освојених српских села.
У пролеће 1993. Сребреницу је напустило око 12.000 лица. То је у
доброј мери смањило потребе за храном. Па и поред тога било је гладних,
без огрева у кућама, без одеће и обуће. У исто време по тезгама на
пијаци и улицама је било разне робе, поготово оне која је стизала из
хуманитарне помоћи. То је проузроковало стално незадовољство мештана,
социјалне немире, силовања, пљачке, крађе, проституцију... У многим
кућама једини новац који су имали доносиле су девојке које су се
дружиле са војницима УНПРОФОР-а. У једној од две жешће побуне дошло је
и до физичких сукоба. У центру града је разваљена, опљачкана и запаљена
бивша робна кућа у којој се налазио магацин хуманитарне помоћи. Истог
дана уследила је енергична полицијска истрага у којој је саслушано више
десетина лица која су се том приликом затекла у центру града. Муслимани
су после покушали да тај објекат прикажу као жртву српског гранатирања,
али подвала није успела. Годинама је изгорела зграда била ругло града.
Такво стање проузроковало је многа бекства и дезертирања из енклаве према осталим крајевима под муслиманском влашћу, највише према Тузли, али и у Југославију и Србију.[1] Почетком априла 1994. у Братунац су пребегле и две муслиманске девојчице у одмаклом степену трудноће. Обе су имале по 15 година и биле су жртве силовања Насерових војника. Нисмо у стању да саопштимо њихова имена. Обе су и Ш.С. и В.Д. надлежним органима унутрашњих послова Братунца 4. априла 1994. год. дале службене изјаве чије копије поседујемо. По ослобођењу Сребренице у једној запуштеној кући нађена је везана девојка из Италије. О томе је обавештена и италијанска амбасада у Београду. После посете њиховог војног аташеа девојка је смештена у психијатриску болницу на Соколцу. Питање како се нашла у Сребреници и шта се са њом дешавало остаће без одговора. Иначе, о стању у енклави, поготово у самом граду, као и побунама дата су бројна сведочанства али било би некоректно да се објаве, јер многа од тих лица и данас живе међу својима на територији МХ федерације. Довољно је позвати се на јавно изречену изјаву Ибре Мустафића, бившег председника Скупштине општине и оснивача СДА Сребренице, дату за „Јунге велт“, коју је пренео и београдски „Дневни телеграф“,[2] који тврди „да је у овом месту владала права мафија“. Он такође тврди:“Ни један долар од силне помоћи која је допремљена у Сребреницу није добило цивилно становништво“.[3] По другима тумачима догађаја, сукоби су проузроковани борбом за престиж између војних и цивилних власти и појединаца који су у тим властима учествовали. У тим сукобима више је употребљавано оружје него у претходном случају. То потврђује и већ поменута изјава Ибре Мустафића. Он такође каже да није имао никаква права иако је био председник општине, чак је тамошња мафија два пута покушала атентат на њега. У једном од тих напада био је тешко рањен. Мафија је убила и његовог веома блиског пријатеља, шефа сребреничке полиције.[4] Да атентати нису били ретка појава потврђује и случај са Нурифом Ризвановићем.[5] Без сумње најмаркантнија особа у муслиманским оружаним формацијама Сребренице, Братунца, Коњевић Поља, Церске... Човек са највишим војним образовањем, ражаловани мајор из бивше ЈНА био је латентна опасност за положај Насера Орића. Међутим, за разлику од Н. Орића, никада није био у милости г. Алије Изетбеговића. Убијен је из заседе у родној Глогови фебруара 1993 год. нешто више од месец дана после успешне заједничке акције на суседна српска села Кравицу, Јежестицу, Шиљковиће извршене 7. јануара, на православни Божић.[6] Успех у тој акцији био је један од разлога сукоба са Насером Орићем. После убистав Нурифа Ризвановића пронео се глас да је он био сарадник КОС-а и српски шпијун. Муслимани су то прихватили као истину. |
||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
