| СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. / III део |
|
|
| Петак, 02 март 2007 | ||||||||||
Страна 1 од 8
— У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ —
Пише: Миливоје Иванишевић
(Наставак)
Муслиманске жртве
С обзиром на намену Меморијалног
центра-мезарја Поточари неопходно је да број покопаних буде што већи. Од тога
највише зависи углед Меморијалног центра у свету, наравно међу муслиманима. Да
су муслимански војници током рата имали знатне губитке није спорно. У нашем
случају само је спорно колико их је страдало приликом пробоја кроз неколико
линија српске одбране и у међусобним сукобима, а колико је стрељано. Спорно је
колико је страдало јулских дана 1995. год. а колико у претходним годинама и
ранијим борбама. Највише је спорно што против лица која су извршила стрељање
никада Трибунал није покренуо истрагу.
Ко је те војнике ангажовао, под којим условима
и ко им је обезбедио заштиту, чак и у САД. [1] Ко је то учинио имао је
утицаја и на Трибунал. Њихово хапшење и сведочење пред Трибуналом
открило би наручиоца подухвата. Штитећи извршиоце организатор
егзекуције је штитио себе. Једино је сигурно – то није могао да буде
неко из Републике Српске. Има индиција да су ангажовани војници
обманути, да нису имали поверење у правосуђе које би одредило казне похватаним
муслиманским злочинцима. Ипак је немогуће поверовати у
претпоставку да су кренули самоиницијативно. У том случају само би они
били криви и одговорни и Трибунал не би имао разлога да не подигне
оптужнице.
Али, ни против Дражена Ердемовића, такође једног од непосредних извршилаца, није ништа предузето све док се није нашао у Трибуналу. Његов случај је најбољи доказ да су сви они имали заштиту. Када су југословенске власти упознате са његовим злочином изразиле су намеру да му суде. Он је у страху од тога и сасвим извесне казне спас тражио у Трибуналу. Не случајно. Његовом захтеву су се, такође нимало случајно, придружиле дипломате западних (НАТО) држава. [2] Тражили су да се поштују његова људска права и слободно изражена воља. У Трибуналу не само да је нашао заштиту од велике казне већ је ускоро постао главни ослонац тужилаштва и сведок на свим суђењима кад је било речи и о Сребреници. Мистерију ко се крије иза иницијатора и наручиоца извршених стрељања већ више од десет година српска страна не може да разјасни. Дуго се трагало где се и када догодио тај неки велики српски злочин који би могао да усталаса светску јавност и покрене НАТО. У априлу 1993. године Американци су покушали са Сребреницом, али је покушај пропао. Према властитој изјави г. Алије Изетбеговића, једног од учесника у тим разговорима, он није могао да прихвати Клинтонов предлог да пусти Србе у Сребреницу и тако жртвује 5000 мештана тог града. [3] Потом је у неколико случајева покушано са Сарајевом, али ни то није дало пожељне резултате. Још лошији избор су били Церска, Горажде, Жепа, Бихаћ... Међутим, идеја да су Срби починило велики злочин над муслиманима у БиХ се морала остварити. На крају се поново указала прилика и избор је, коначно, пао на Сребреницу. Место је ипак пронађено, одговорни за злочин су одређени раније, број жртава се такође, бар оквирно, знао, само су још недостајали докази. |
||||||||||
| < Претходни |
|---|
