| Да ли је "геноцид у Сребреници" превара? |
|
|
| Недеља, 13 мај 2007 | ||||
Страна 1 од 2  WorldNetDaily (САД)1. мај 2007. Да ли је "геноцид у Сребреници" превара? Александар Павић Већ више од 10 година, израз "Сребреница" користи се као синоним за масакр "недужних муслимана" од стране хришћана – тачније, војске босанских Срба, која је наводно масакрирала, према верзији коју тренутно прихватају главни медији, "између 7.000 и 8.000 муслимана" када је заузела ту малу варош у источној Босни средином јула 1995. По тој причи, босански Срби су заузели ту "Заштићену зону УН" и затим одвели и ликвидирали више хиљада мушкараца, жена и деце током следећих неколико дана, а затим их закопали у масовне гробнице које се још увек откопавају скоро 12 година касније. Београдски историчар и истраживач, Миливоје Иванишевић, који се више од десет година бави документовањем жртава југословенског грађанског рата, недавно је довео ове тврдње у питање у својој новој књижици, "Лична карта Сребренице", у којој је изнето да су на Меморијалном гробљу у Сребреници сахрањена тела више стотина људи који нису страдали током јула 1995. када се наводни геноцид догодио, укључујући и људе који су умрли природном смрћу чак 13 година пре самог догађаја.
Најновији докази које нуди Иванишевић указују да не само да један број оних који су сахрањени на Меморијалном гробљу у Сребреници нису убијени током јула 1995, већ да су ти људ умрли знатно раније, чак и почетком 1980-их – то јест више од десет година пре почетка грађанског рата у Југославији.
Према Иванишевићу, закључно са мартом 2007. или 12 година након поменутих дешавања, на меморијалном гробљу је сахрањено укупно 2.442 тела. Међу њима је укупно 914 људи, или преко 37 посто, који су били на бирачким списковима за изборе у Босни 1996 – то јест, више од годину дана после наводног геноцида. Ти бирачки спискови су одобрени и проверени од стране Организације за европску безбедност и сарадњу, која је и надгледала те изборе. Други, још значајнији налаз, односи се на чињеницу да је "најмање 100 људи" који су сахрањени на меморијалном гробљу умрло природном смрћу. Иванишевић тврди да би тај број био још већи да му је омогућен приступ књигама умрлих у Сребреници и околини. Ипак, у књизи се наводе неколико имена, заједно са датумима рођења, смрти и местима где су умрли: Фетахија (Назиф) Хасановић, 1955 – 15.12.1996, Сребреница; Шукрија (Амил) Смајловић, 1946 – 2.5.1996, Залужје; Махо (Суљо) Ризвановић, 1953 – 3.1.1993, Глогова; Мефаил (Мехо) Демировић, 1970 – 10.5.1992, Красановићи; Реџић (Ахмет) Асим, 1949 – 22.4.1992, Братунац. Треће, Иванишевић тврди да је неколико стотина војника и цивила пребачено на меморијално гробље са других места и поново сахрањено, уз муслимански верски обред. Један од њих је Хамед (Хамид) Халиловић (1940-1982), чије је тело пребачено са оближњег гробља у Казанима, а који је очигледно умро пуних 13 година пре “геноцида” у Сребреници. Између осталих чија су тела пребачена на меморијално гробље у Сребреници су и Осман (Ибро) Халиловић (1912-1989), Нурија (Смајо) Мемишевић (1966-1993), Салих (Шабан) Алић (1969-1992), Мујо (Хасим) Хаџић (1954-1993), Ферид (Рамо) Мустафић (1975-1993) и Хајрудин (Исмет) Цврк (1974-1992). Четврто, користећи заробљена документа војске босанских муслимана, Иванишевић наводи преко туце имена војника чијим су породицама одобрене стамбене и социјалне бенефиције које припадају породицама војника погинулих у рату пре 11. новембра 1993, када су иста документа заробљена од стране снага босанских Срба. Пето, такође на основу заробљених докумената, Иванишевић наводи имена више десетина босанско-муслиманских војника погинулих пре 7. марта 1994. Иванишевић даље наводи и имена босанско-муслиманских војника сахрањених на меморијалном гробљу у Сребреници, а који су умешани у бројне масакре против српских цивиила у тој области између 1992-1995, када је убијено преко 3.000 Срба. Занимљиво је да је командант босанских снага у Сребреници, Насер Орић, осуђен на две године затвора од стране Међународног кривичног трибунала у Хагу у јуну 2006. за своје учешће у овим убиствима, од којих је нека снимио на видео траци и показао извештачу Вашингтон поста, Џону Помфрету (John Pomfret), који га је посетио унутар те “Заштићене зоне УН” током 1994. године. |
||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
