| Човек све издржи и живи назор |
|
|
| Петак, 15 јул 2005 | |||||
Страна 1 од 3  Православље, Рубрика Поводи Број 920, 15. 07. 2005. Човек све издржи и живи назор Аутор: Лидија Глишић, Ове речи изрекла је Нада Рачић из села Мало Блашко (Лакташи), мајка која је у истом дану 21. септембра 1991. године, изгубила оба сина, Мирослава (21) и Драгана (22), који је погинуо спасавајући брата. Након само шест дана од облачења униформе, у време првог званично проглашеног примирја које никада није поштовано, покосили су их снајперски хици.
Тешко је о размерама трагедије говорити
сабирајући жртве, а још теже говорити речима најближих који су их
неповратно изгубили. Нажалост, остале су само њихове приче које као
сведочанства полако бледе у новинским чланцима и на страницама ретких
књига. Државне институције, пословично незаинтересоване за ову
тематику, не предузимају ништа по питању озбиљног и систематичног
утврђивања броја страдалих Срба у последњем рату.
Ништа ново: нисмо установили ни број жртава током Другог светског рата, ни број страдалих у Јасеновцу, и тако, одричући се мртвих, оставили терет живима.
 Центар за истраживање ратних злочина над српским народом једна је од малобројних организација које се тиме баве, наравно чинећи то волонтерски и уз тешке материјалне проблеме, опет без подршке и државе Србије и Републике Српске. Тако, по ко зна који пут, иза пројеката од историјске и животне важности за овај народ, стоје појединци решени да утврде истину, осећајући то као своју обавезу и дуг. Држава, изгледа, никоме ништа не дугује, најмање онима који су за њу погинули.„Ми немамо другог захтева осим истине, и ми немамо другог ослобођења осим истине, а ово што ми радимо само је у функцији истине. Нажалост, много организација и појединаца око нас у овој земљи само су делови организоване кампање да се туђи интереси остваре на нашу штету, кампање која прави слику о Србима какви никад нису били, а која даје оправдање да се са српским народом ради шта коме падне на памет“, каже Љубиша Ристић, сарадник Центра. Што мене Бог не узме Речи су Божане Делић, из Црквина, изнад Витковића у општини Горажде која је, кад је рат почео имала седморо деце. Данас су живе само Милка и Гина. Кућу Божане и Влада Делића напале су најближе комшије из Калца, Витковића, Зупчића, Кочара, Амовића и Оглечева, неколико дана након Ђурђевдана. У поверењу које су имали у своје комшије, и њиховом уверавању да им се ништа неће догодити, можда лежи узрок трагедија ове и многих других породица страдалих у БиХ. У Црквинама је било 11 српских кућа чији су домаћини бранили своје породице 2-3 сата, а онда су се предали. Муслимани су похватали све оне Србе који су остали живи у селу - десет мушкараца и четири жене. „Заробљени су и моји синови Нико (1943), Јово (1947), Новица (1939) и Радивоје (1952), кћерка Анђа (1933), затим мој унук Данило (1960), зет Милутин Пејовић (1937), муж моје ћерке Милке, зет Перо Шекарић (1929), муж моје Анђе, мој братић Угљеша Жмугић (1937), његов син Никола (1963) и зет Љубо Матовић (1934). Осим мене и моје кћерке Анђе, муслимани су ухватили моје снаје Анђу и Стану. Сви Срби су из Црквине спроведени у село Калац и предати локалном команданту Муји Пештеку. Након мучења, батина и понижавања, сви су спроведени у вишу команду у Мравињац изнад Витковића. „Е, ту нас жене раздвојише и вратише у село, а мушкарце оставише. Тада сам посљедни пут видела своје синове. |
|||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
