Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow У медијима arrow Зашто је "Глас" узнемирио Трибунал?
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Зашто је "Глас" узнемирио Трибунал? Штампај Пошаљи
Петак, 16 март 2007
Радио телевизија Војводина
16.03.2007.


Зашто је "Глас" узнемирио Трибунал?



БЕОГРАД, ХАГ – Хашки трибунал и тужилаштво су, преко својих портпарола, осудили специјални додатак о Сребреници, аутора Миливоја Иванишевића, објављен у понедељак у београдском дневнику Глас јавности.

Портпарол суда Рефик Хоџић оценио је да је тај текст "срамотно негирање и релативизација чињеница које је овај суд утврдио ван разумне сумње о геноциду који је почињен у Сребреници". А аутор овог текста, који је узнемирио Хаг, поред нуђења доказа да су међу сребреничке жртва убрајани и они који то нису, поставља и питање зашто против лица која су извршила стрељање у Сребреници Трибунал никада није покренуо истрагу, а нека од тих лица су добила заштиту чак и у САД. Штитећи извршиоце, организатор егзекуције је штитио себе, каже Иванишевић.



‘’Хашки трибунал жели да осуди овај, као и све друге недавне покушаје да се негира геноцид почињен у Сребреници, где је убијено више од 7.000 мушкараца и дечака’’, нагласио је Хоџић.

Портпарол тужилаштва Хашког трибунала Олга Кавран је додала да се главна тужитељка у потпуности слаже са том изјавом.

У тексту под називом ‘’Лична карта Сребренице’’, Иванишевић је оспорио тврдње о томе да је у овом месту у источној Босни у другој половини јула 1995. године почињен геноцид и покушао да докаже да је број жртава на муслиманској страни био знатно мањи него што је наведено у актима Хашког трибунала и пресуди Међународног суда правде. У закључку овог огледа пише да се на списку жртвама злочина у Сребреници налазе и имена људи који су били у бирачким списковима 1996. године, оних који су умрли природном смрћу и војника Армије БиХ који су погинули у борбама, па и озлоглашених ратних злочинаца. Иванишевић је имена тих људи пронашао у званичним списковима погинулих, одликованих и бораца чије су породице збринуте, који су још током рата достављани Сарајеву како би се направила хроника Армије БиХ, као и у судским изводима о природној смрти.

Према Иванишевићевим сазнањима, Војска РС уопште није планирала да заузме саму Сребреницу и у град је ушла тек када су га Орићеве јединице напустиле без борбе и запутиле се пут Тузле, по наредби из Сарајева. Он заправо тврди да је сребреничка трагедија била ‘’намештена игра’’ како би се ‘’догодио неки велики српски злочин, који би могао да усталаса светску јавност и покрене НАТО’’, а да је стрељања обавило десетак припадника Десетог диверзантског одреда који су ‘’прикупљени са одмора из околних места да би урадили оно што се данас квалификује као геноцид’’.

‘’Највише је спорно то што против лица која су извршила стрељање Трибунал никада није покренуо истрагу. Ко је те војнике ангажовао, под којим условима и ко им је обезбедио заштиту, чак и у САД? Ко је то учинио имао је утицаја и на Трибунал. Њихово хапшење и сведочење пред Трибуналом открило би наручиоца подухвата. Штитећи извршиоце организатор егзекуције је штитио себе. То је очигледан доказ да наручилац није могао да буде неко из Републике Српске’’, закључује Иванишевић.

Редакција Гласа јавности је у уводу текста ’’Лична карта Сребренице’’ навела да нема намеру да се упушта у расправу о догађајима у Сребреници, већ да ‘’пружи свом читаоцу на увид занимљив оглед господина Миливоја Иванишевића као прилог могућој расправи о Декларацији у Скупштини Србије’’




AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >