Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Сребреница arrow СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995.
НАЈМАЊЕ 7.432 Срба убијено је у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, места рођења и смрти - и још 856 несталих. То нису коначане бројке.
 
AddThis Social Bookmark Button
 

СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. Штампај Пошаљи
Недеља, 25 фебруар 2007
Индекс чланака
СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995.
Страна 2
Страна 3
Страна 4
Страна 5
 
 
 
 
Фусноте 
[1] „Команда 8. ОГ Сребреница, 07.03.1994. год. Одбрана Републике, Војна тајна, Строго пов. Сектору за морал Другог корпуса, Прилог за водич хронике А БХ, доставља. Веза Ваш акт стр. Пов. Бр. 04-1-364-2“

[2] Стална мисија СРЈ при ОУН: “Memorandum on war crimes and crimes genocide in eastern Bosnia (communes of Bratunac, Skelani, and Srebrenica ) Committed against the Serbian population from april 1992. to april 1993, стр. 8.

[3] Од поменута 82 уништена српска села у општинама Сребреница и Братунац навешћемо само она у којима је било највише убијених Срба. То су села: Међе, Опарци, Обади и Шпат, Ратковићи, Лозничка Ријека, Брежани, Загони, Крњићи, Сасе и Залазје, Магашићи, Хранча, Подравање, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац, Брана Бачићи, Јежестица, Кравица, Шиљковићи, Скелани...

[4] Ознака: СДА, Број: 1258-3-91, датум 11.07.1991. потпис за ВД секретара Хасан Ченгић. Наведена је и адреса Центра: Штросмајерева бр. 80, Загреб, и напомена да се “морају јавити у сриједу 17.07.1991. године до 18,00 сати“. Документ се налази и у Тужилаштву Трбунала.

[5] Миливоје Иванишевић: “Хроника нашег гробља“, Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Београд – Братунац, 1994. стр.106-107.

[6] Командант муслиманских снага Насер Орић имао је само полицијску школу, а јединицама Дринског корпуса и бригада командовали су један генерал, Миленко Живановић рођен у сребреничком селу Ратковићи, и неколико десетина виших официра пореклом такође из БиХ, раније официра бивше ЈНА.

[7] Као под 2.

[8] У времену од 16. фебруара до 15. марта 1993. откопано је седам масовних гробница на локалитетима Глођанско брдо (3), Козјак, Трешњица, Масалића поток и Широки пут. Многа искасапљена тела нису могла да буду идентификована. Из јама у којима су покопани извађена су тела без главе или појединих удова, са ексерима и гвезденим шипкама у лобањама, одсеченим мошницама, ископаним очима, ланцима на зглобовима руку и ногу, угљенисана тела. Само три жртве су страдале од ватреног оружја. То је утврдио тим стручњака које је предводио др Зоран Станковић, патолог са Војно медицинске академије из Београда.

[9] Детаљније у књизи: Миливоје Иванишевић “Злочини над Србима БиХ 1992-1995.“, Удружење Срба из БиХ у Србији и „Чигоја штампа“, Београд, 2005. стр. 207.

[10] Нијаз Машић: „СРЕБРЕНИЦА-агресија, отпор, издаја, геноцид“, општина Сребреница, 1999. стр.151.

[11] Орић Насер:“ СРЕБРЕНИЦА СВЈЕДОЧИ И ОПТУЖУЈЕ-геноцид над Бошњацима у источној Босни (средње Подриње), април 1992-септембар 1994.“ Издавач опћина Сребреница, Сребреница-Малме-Љубљана, 1995.

[12] Република Српска, Кабинет Председника: Главном штабу Војске Републике Српске, стр.пов. бр. 01-53/93. 16. 04.1993. год. Наређење у поседу Тужилаштва Хашког Трибунала.

[13] Документ носи назив: „ Споразум о демилитаризације Сребренице и Жепе, склопљн 08.05.1993. између генерал-пуковника Ратка Младића и генерала Сефера Халиловића у присуству генерал-пуковника Филипа Мориона“. У чл. 8 предвиђена је „евакусација озбиљно рањених или болесних у болнице и мјеста по њиховом избору“.

[14] Напади извршени на локацијама село Мочевићи и Кварц, 17. априла 1993. год. убијени српски војници: Миленко (Раденко) Грбић, Драган (Лука) Лаловић, Елвис Иванчевић, Југослав Јунгић, Милан Милановић и Божо (Данило) Стевић.

[15] Као под 13, чл. 1.

[16] Као под 13, чл. 3.

[17] Као под 13, чл. 5.

[18] Јан Вилем Хониг и Норберт Бот: „СРЕБРЕНИЦА-сведочанства о једном ратном злочину“, Радио Б-92, Београд 1997, стр. 113.

[19] Исто, стр. 114.

[20] Види под 2.

[21] Види под 9.

[22] Види под 3.

[23] Извештај Генералног секретара Генералној скупштини ОУН поднет 15. 11.1999.

[24] “Вечерње новости“ од 18.12.2006.

[25] Никола Моравчевић: „ Светлости Запада“, Просвета, Београд, 2003.

[26] Исто,

 
(Текст је први пут објављен на интернет порталу Видовдан, 17. 2. 2007) 
AddThis Social Bookmark Button


 
< Претходни   Следећи >