| СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. |
|
|
| Недеља, 25 фебруар 2007 | |||||||
Страна 4 од 5
ОУН легло нечасних поступака против Срба
Нико није претпостављао да се средиште прикривања муслиманских злочина, лансирања и ширења лажних оптужби, чак и конкретних акција против Срба налази у администрацији УН. Кад су међународне институције у питању дуго се, не без разлога, веровало да је главни, понекада и једини, носилац тога Хашки Трибунал. За разлику од међународних институција и ОУН, за које се претпостављало да су неутрални, знало се да државе чланице НАТО савеза, представљајући се пред јавношћу као међународна заједница, све време подржавају сецеонистичке покрете којима је, као и онима који их подржавају, прст у оку представљала српска нација. Разлике у њиховом понашању према Србима у Југославији или према Србима у БиХ није било. Истина, неке државе су у томе биле нешто мекше, али их није било много. Изненађење је сазнање да ОУН нису неутралне и да подржавају муслиманску страну. До тог открића се стизало веома дуго, скоро десет година, и уз сталну сумњу да ли је могуће да је то истина. Не улазећи у мотиве и подстицаје за такво понашање задржаћемо се само на неким конкретним случајевима који су везани за сребреничка збивања. Шта је у режији ОУН рађено на осталим просторима бивше Југославије тек треба испитати. У Загребу је већ 21. априла 1993. само пет дана пошто је Сребреница проглашена за заштичену зону, командант УНПРОФОР-а шведски генерал Валгрен објавио да је димилитаризација завршена. „На основу рапорта који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован.“[18] Он се, професионално и официрки часно, оградио. Чак је наведено да је демилитаризација завршена у подне. Ако то није истина криви су официри који су га обавестили. У ствари, на подстицај САД и неких западних држава, политика УН коју је доследно извршавао тадашњи подсекретар за мировне операције УН Кофи Анан, била је да се муслимани не разоружају. Извршавајући вољу својих налогодаваца господин К. Анан је након само два дана (23. априла) послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности коју је предводио венецуелански амбасадор. У тој поруци је навео: „Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности која вам долази у посету упознати са снажним осечањем које је присутно међу неколико земаља чланица да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању жртава.“[19] То је био начин да се, на интервенцију К. Анана, изигра Резолуција СБ и да се у Сребреници сачувају муслиманске оружане формације и терористичке банде. Иста пракса је потом примењена и у Горажду, Бихаћу... Неколико година касније видео се стварни смисао америчке и Ананове интервенције у корист муслимана. Они су постали пешадија НАТО савеза. То је само почетак нечасног понашања према Србима у случају Сребренице. У Секретаријату ОУН је прикривен значајан југословенски документ о страдању Срба и у Сребреници.[20] Исти документ је прикрио и пречутао Кофи Анан и у свом извештају који је о сребреничким збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године. У истом извештају он се поозива на књигу Насера Орића у којој се говори о страдању муслимана,[21] али прећуткује раније изашлу и достављену књигу М. Иванишевића у којој се говори о страдању Срба у Сребреници [22]. Врхунац непоштеног и закулисног понашања представља поменути извештај Генералног секретара ОУН К.Анана поднет Генералној скупштини о сребреничком случају 15. новембра 1999. На почетку, у другом параграфу, навео је или цитирао невероватну неистину: „Докази које је тужилац (реч је о тужиоцу Хашког Трибунала, напомена аутора) понудио описују сцене незамисливиг дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свог унука. Ово су истинске сцене пакла, писане на најмрачнијим страницама људске историје.“[23] Хашко тужилаштво узалуд више од десет година трага за сведоцима тих Ананаових „злочина“. Нико тако нешто није видео. Чак ни сами сребренички муслимани. Ово што је у извештају речено је бескрупулозна обмана светске јавности и Генералне скупштине УН. Никада није пронађен, нити је постојао, деда који је присиљен да једе јетру свог унука, нису пронађене мајке пред којима су побијена њихова деца (није чак пронађено ни једно убијено дете), нису пронађени обогаљени и поклани мушкарци и жене, све је то измишљено, као што је измишљено и закопавање живих муслимана. То што је о Србима у наведеном извештају рекао Кофи Анан Генерални секретар УН спада у странице најмрачније пропаганде уперене против једног народа. Својим понашањем и поступцима господин К. Анан ће за нас остати упамћен као нечастан човек, дипломата и функционер ОУН. А у сребреничком случају захваљујући њему, и ОУН ће остати као институција која се тешко приклања истини. Шта се у ОУН дешавало током рата у БиХ непосредан сведок је професор историје, а једно време и проректор, на Илиноис универзитету у Чикагу др Никола Моравчевић. Он је то изнео у интервјуу „Вечерњим новостима“[24] под насловом „Чинимо исте грешке“. Том приликом је рекао и следеће: „Имао сам срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија који ми је и дозволио приступ архиву. Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам дошао до документације која указује да је у Секретаријату Савета безбедности постојао тим који је извештајима из Босне и са Косова дописивао српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које је чинила друга страна. И за мене је било изненађење да је и пут информација које су стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе у Савету безбедности употребиле тако да докажу сву монструозност Срба. Установио сам, и то у књизи написао[25] да се ишло чак дотле да је извештај првог команданта снага УН у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских муслимана, скинут са агенде дневног реда заседања“. Реч је о редовном извештају који је након годину дана командовања јединицама УНПРОФОР-а поднео Савету безбедности и у коме се, поред осталог, говори и о злочинима босанских муслимана и Хрвата над српским становништвом. Никола Моравчевић такође сведочи: „Мадлен Олбрајт је од Бутроса Галија захтевала да се Намбијарови докази повуку. Иста је судбина и дела извештаја из Рачка, због кога је бомбардована Србија.“[26] Рецепт примењиван током рата у БиХ био је сасвим једноставан. Извештаји о страдањима Срба и српским жртвама завршавали су у архиву и о њихивом садржају јавност, бар преко ОУН, никада ништа није могла да сазна. Насупрот томе извештаји о страдању муслимана, силовањима, прогонима или убиствима, обично тајно и лажно допуњени са фалсификованим бројем страдалих, стизали су на дневни ред Савета безбедности УН. Последице су увек биле исте: доношене су Резолуције са новим, све оштријим, казненим мерама против Срба с обе стране Дрине. Не дуго затим на наша насеља су стигли бомбардери и крстареће ракете.
Миливоје Иванишевић
Прочитајте и следећа два наставвка
|
|||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
