| СЛУЧАЈ СРЕБРЕНИЦА |
|
|
| Понедељак, 02 октобар 2006 | |
|
Манипулација са наводним српским злочинима у овом граду једна је од највећих после Другог светског рата
Пише: Миливоје ИВАНИШЕВИЋ Нови светски поредак "Случај Сребреница" пропагира као највећи злочин у Европи после Другог светског рата. Поред "Случаја Маркале", то је један од стубова антисрпске пропаганде данас. У стварности, наравно, није реч о највећем злочину, већ о највећој манипулацији после Другог светског рата. Снимане су жртве широм Босне и Херцеговине - а међу њима свакако и српске - и све је приписивано јединицама Војске Републике Српске које су учествовале у сребреничкој операцији. Један од учесника преваре, репортер аустралијске телевизијске емисије "60 минута" Ричард Карлтон, пре месец дана је пред судом у Сиднеју признао да је лажирао извештај о Сребреници. Како преносе "Вечерње новости" од 12. марта, он је рекао да сцене масакра у његовом извештају из Сребренице "потичу са потпуно другог места".
Наравно, Карлтон није тужен због ове лажи, већ због крађе неког филмског материјала, а његова превара о Сребреници откривена је сасвим случајно.
Наш лист још једном преноси чланак о догађајима у Сребреници, који смо први пут објавили у броју за новембар 2001. године. Од дана формалног дејтонског с муком стеченог признања ова млада српска полудржава пролази кроз бројна искушења која јој, већ по правилу, сервирају дојучерашњи отворени непријатељи, а потом намећу представници тзв. међународне заједнице. Временом је то добијало све драстичније облике и данас је реч о наређењима која се без поговора морају извршавати. Далеко би нас одвело кад бисмо само навели све оно што је у међувремену РС наметнуто. Али, поменимо неке од битних чињеница: лишавање Радована Караџића и Ратка Младића грађанских права, изборна правила, окупација и потчињавање средстава информисања, реструктурисање полиције, реформа судства, школство и ревизија историје и литературе, изглед новчаница, пасоша, увођење граничног појаса и мулти-етничке полиције, смењивање са положаја легално изабраних народних представника и одузимање политичких права многим српским родољубима. Дејтонски наводни споразум је у пракси давно суспендован, а његов вампирски дух сада лебди и прети српском народу БиХ. Прети до те мере да се народ пита да ли ће поново морати да се лати оружја да би остварио оно што је имао и што му је признато чак и од стране тадашњих непријатеља и потписника дејтонсог документа. СКАНДАЛОЗНА МАНИФЕСТАЦИЈА У Сребреници је, ажу чак и то, почињен "највећи геноцид у Европи" после 1945! Од свега тога српском народу и његовом легално изабраном руководству, поред готово катастрофалне економске ситуације, најтеже падају стални психолошки притисци, провокације и малтретирања од стране муслимана и њихових заштитника. Тешко је рећи када је то почело и да ли је икада прекидано од времена настанка исламског фундаменталистичког покрета. Међутим, сада се све то у доброј мери легализује, па и подстиче, подршком представника разних међународних фактора који владају БиХ. Ове године врхунац је достигнут скандалозном, оперетском, маркетинши максимално искоришћеном манифестацијом, постављањем некаквог камена темељца за будући муслимански меморијални центар страдалим сребреничким муслиманима у селу Поточари код Сребренице. Кампањи су се придружили и сви медији Србије и СРЈ. Треба подсетити да су сличне, мање успешне или неуспешне, представе већ виђење у Требињу и, у два наврата, у Бањој Луци, а најављене су и у Градишци, Модричи, Приједору, Србињу, Добоју... УРС се од међународних, државних, невладиних, миротворних, религијских и других институција више новца одваја за изградњу исламских богомоља него за изградњу кућа и станова за Србе оји су протерани са својих огњишта из данашње МХ федерације или Републике Хрватске. То већ поприма облике обновљене исламске експанзије. Да би до краја иритирали српски народ за такве подухвате најчешће бирају српске празнике Видовдан, Духове, Петровдан... СЛУЧАЈ ПОТОЧАРИ У Поточаре је 11. јула ове године дошло око 2.500 муслиманских жена и нешто мало мушкараца и скоро дупло више њихових пратилаца: представника дипломатског кора у БиХ, извештача штампаних и електронских медија, делегата готово безбројних тзв. невладиних миротворних и хуманитарних организација, а понајвише војске и полиције. Ове године ту није био, као лани, г. Алија Изетбеговић, али су поново ту били господа Церић, Петрић, Клајн и њима потчињени великодостојници и службеници. Дуж друмова и по улицама у пуном борбеном поретку и ратној опреми распоређена су полицијска и војна оклопна возила, тенкови и транспортери са цевима окренутим према српским кућама, у градовима готово на сваком кораку налазили су се котурови бодљикаве жице, по крововима јавних објеката снајперисти, а над свима хеликоптери који су данима мотрили на свако веће окупљање мештана у суседним селима или у Братунцу, Милићима, Власеници, и поготово Сребреници. Колико је све то коштало остаће извесно време тајна, а говори се о око милион марака. Дневница посетиоцима овог ритуала, како су сами добацивали из аутобуса, износила је 20 марака по особи. Иницијатива за изградњу споменика са именима наводно страдалих, првобитно је било наведено 10.701 муслимана Сребренице тоом 1995. године, односно "највећег геноцида у Европи после Другог светског рата", како то иницијатори и они који их подржавају воле да нагласе, потекла је, према нашим сазнањима, из Немачке из једне од безбројних тзв. невладиних и хуманитарних организација које су током рата и данас стално у служби муслиманске идеологије г. Алије Изетбеговића, са наивним називом "Друштво за угрожене народе". У међувремену број жртава је скоро преполовљен. Већ 1996. године откривено је преко 3.000 сребреничких "жртава" који су нагло оживели, нашли се у бирачим списковима и гласали за А. Изетбеговића. У овом случају бројке су веома значајне. Тенд осипања наводних жртава још је у току. За шест година откривено је и откопано нешто више од две хиљаде наводно масакрираних муслимана Сребренице. Идентификовано је нешто мање од сто тела. Остали не само да нису идентификовани, већ се не зна ни да ли су муслимани (Срби или Хрвати), а још мање се зна одакле су. Места на којима су откопавани најчешће су од Сребренице далеко и десетинама километара. Значи да то могу бити и њихови ратници са свих простора БиХ. Иронију представља чињеница да на комплексу на коме се подиже споменик и изграђује меморијални центар нема ни једног гроба, ни једна наводна жртва српског "масакра" ту није регистрована или покопана. Најпре је објављен списак са 10.701 жртвом Да би се овеовечио српски "геноцид" над муслиманима Сребренице лешеве треба доносити са разних простора БиХ и на том месту их покопати, а потом их прогласити Сребреничанима и жртвама "највећег геноцида после Другог светсог рата". То ни страни ни домаћи гледаоци наведене ТВ представе наравно не знају. Њима је дата представа са одговарајућим текстом и на томе је све завршено. Обмана је обишла свет и тиме је посао за режисера обављен. Лаж је поново тријумфовала. Уосталом свака истина о рату у БиХ кад се сукоби са представницима међународне заједнице и, наравно, господом В. Петрићем, Реисел-улемом Церићем, Ж. Клајном, или А. Изетбеговићем, губи битку и нема прилику да угледа светлост дана. Они, и њихови службеници, тријумфују и ликују над сваком истином. Несувисли меморијални центар у Поточарима, без иједног покопаног муслимана, српског геноцида у Сребреници, је у ствари камени блок од три тоне даноноћно чувају милиционери РС. Врхунац ироније је наговештај власника тог имања да ће тужити оне који су без његове сагласности узурпирали ливаду и ту поставили неки свој камени блок за који је потребна дизалица да би био однет тамо одакле су га довукли. ШТА СЕ ДЕСИЛО У ПОТОЧАРИМА Муслимански ратници 28. дивизије којом је командовао извикани Насер Орић (рођен такође у Поточарима!), некада београдски милиционер, кукавички су напустили своје најближе: мајке, сестре, децу, супруге, старе, болесне и немоћне муслимане Сребренице. И док су српске војне и цивилне власти кубуриле са скоро 25.000 напуштених и збуњених очајника, муслимански војници су се пробијали и пробили у Тузлу. И овом приликом се показало да су исламским ратницима џихада важнији војни циљеви од властитих породица А, поред тога, знали су да ће Срби жене, децу и немоћне прехранити и збинути. Тако се и догодило. Из Сребренице су, на захтев самих напуштених мештана, сви превезени и предати муслиманским властима тузланског кантона. У међувремену им је обезбеђена храна, вода, здравстена заштита и наравно превоз. О томе постоје документи потписани од самих муслимана, али и представника УНПРОФОР-а. Да цивили нису страдали можда најубедљивије може да посведочи списак несталих лица из Сребренице јула 1995. који је објавио Међународни комитет Црвеног крста у Женеви. По том списку "недостајало" је око 7600 муслимана Сребренице, значи већ знатно мање него пре две године, а у том броју је само 36 жена и око 50 старијих малолетника. Приликом проласка кроз Братунац и српска села ни на једном аутобусу којим су путовали сребренички цивили није разбијена шофершајбна или прозор иако су мештани знали, па и препознали, своје дојучерашње комшије које су им опљачкали и попалили куће претходних година. Препознали су мајке, сестре, децу и супруге утица својих најближих. И нису се светили. О каквом је то онда масакру и геноциду над недужним сребреничим муслиманским народом реч? Ако већ желе да подижу споменик то треба да буде споменик захвалности Србима за испољену хуманост. Међутим, та истина не може да продре у свет. Како су прошли муслимански бојовници виђено је на паради и смотри у Тузли која је првих дана августа одржана пред врховним командантом г. А. Изетбеговићем. У рапорту који је предао командујући официр речено је да је дивизија у пуном саставу и спремна да изврши сваки борбени задатак. О томе је писала сва муслиманска штампа тих дана. Тек после се поставило да муслиманима није додељена улога јунака већ жртве.. Од тада су покуљали имена и спискови несталих. Требало је обезбедити алиби за већ испланиране акције и оружану интервенцију НАТО пакта. Зашто се ове, и не само ове, елементарне чињенице прећуткују код нас и прихватају туђе подвале и обмане није лако објаснити. Да ли је то нови доказ давне тврдње да Срби кад хоће да буду "објективни" сами себе окривљују. Или те обмане по Србији и Црној Гори лансирају људи који од тога живе. Село Кравица у братуначој општини је супротан пример. Ту, као и у Факовићима, а поготово у Братунцу, није реч о фиктивном, већ о стварном гробљу. Од почетка рата на гробљима овог дела Средњег Подриња сахране су биле скоро свакодневна појава. На споменицима је могуће видети име жртве, годину рођења и годину страдања. Хиљаде доказаних српских жртава убедљиво сведоче о муслиманским злочинима током претходних година. Па и поред тога представници тзв. међународне заједнице нису се појавили на постављању спомен плоче тим покојницима. Њихова преокупација нису српска страдања и жртве, већ оперетска представа у Поточарима. И средства информисања, чак и ова у СРЈ, па и РС, то су углавном спорадично пропратила. Шта очекивати од других? Од муслимана или Хрвата то се није ни очекивало, али шта је са "објективним" Високим комесаром за БиХ г. В. Петрићем или такође "објективним" представником ОУН г. Ж. Клајном. Ова два случаја све исказују, у Поточарима ни један сахрањен муслиман и велика представа и дефиле дипломата са свих страна света, у Кравици и Братунцу помен хиљадама сахрањених жртава, Срба, али није дошао ни један од тих светских угледника. И медији су се понашали на исти начин.
(Април 2002)
Први пут објављено у Погледима |
| < Претходни |
|---|
