Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Политика | четвртак, 19.01.2017.
Пре неколико дана Колинда Грабар-Китаровић изјавила је да „Хрватска никада није напала ниједан центиметар српске територије”, а изразила је сумњу да Србија посеже за њеним земљама („Политика”, 12. јануара). Такве изјаве, кад је реч о хрватским политичарима, нису нове, али оне не одговарају историјским чињеницама.

Током више од једног столећа, све до наших дана, из Хрватске су ширени гласови о великосрпским и хегемонистичким намерама. То је стални припев свих противсрпских иступа не само пред домаћом већ и пред светском јавношћу. Њима се Срби и Србија приказују као агресори великих територијалних апетита, а намера им је да прикрију сопствену агресију и сопствене територијалне претензије на туђе етничке, државне и историјске територије.

Таква тактика, кад је реч о хрватској политици, одавно је позната, али у историографији није добила одговарајуће место и објашњење. Она је наслеђена од Аустроугарске, која је утолико више демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама Балкана и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је било српско проглашавано је за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу с аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће.

Следећи традицију аустроугарске политике, у којој су Хрвати учествовали, а не ретко у њој и предњачили, у свим историјским раздобљима, од револуције 1848. до наших дана, окомљавали су се на српску политику, редовно јој додајући епитет великосрпске. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само сневали о „Великој Хрватској”, већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно држећи се принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба.

Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи као што су: „алпински или планински Хрвати” (Словенци), „православни Хрвати” (Срби), „непријепорни Хрвати” или „цвијет хрватског народа” (муслимани), затим „Турска Хрватска”, „Црвена Хрватска”, „Бијела Хрватска” и „Карантанска Хрватска”, који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију и Словенију. Ти називи пажљиво су неговани и током више стотина година усађивани су у свест хрватског човека с циљем да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата.

Што се тиче тврдње хрватске председнице да „Хрватска никада није напала ниједан центиметар српске територије”, због ограниченог простора навешћу само неколико доказа који ће показати да она не говори истину.

Још 1869. године Еуген Кватерник, уз Анту Старчевића кључни човек Странке права, написао је дон Миховилу Павлиновићу да, ако се буде следила политика те странке, ако се буде поштовало хрватско државно и историјско право, тј. ако се буде уништавао „накот вере православне”, онда „не од Драве до мора, него од салцбургтиролских алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте неоскверњене Херватске.”

„Хрватска академичка младеж”, иза које је стајао отац домовине Анте Старчевић, у писму од 25. јануара 1877. упућеном руском универзитетском професору Аполону Александровичу Мајкову написала је да нису само Босна и Херцеговина, „него и сва Арбанашка, и сва Рашија, и сва горња Мизија или данашња Србија, Хрватске земље.”

Познати хрватски књижевник и публициста Ђуро Дежелић, следбеник Старчевићеве Странке права, објавио је 1879. књигу Хрватска народност илити душа хрватског народа, у којој је написао да су Хрватима насељене и да су „стога хрватске покрајине: сва данашња Далмација с Боком которском, вилает Босна тј. Босна с Турском Хрватском, и новопазарским пашалуком (Расција), данашња Херцеговина, која се је све до извора Неретве /.../ звала турска Далмација, напокон и Црна Гора са сјеверном Арбанаском.”

Стјепан Радић је 1923. године затражио од Председништва Републиканске сељачке странке да се изради Земљовид Хрватска и Хрвати и да у њему буду уцртане, поред Хрватске, Славоније, Далмације, Међумурја, Прекомурја „с Крком и Каством” и све бивше земље аустроугарске: Босна и Херцеговина, Бачка, Банат и Барања, па чак и Црна Гора и Македонија.

Текст који је објавио 1932. године под насловом Босна је наша Павелић завршава следећим речима : „... и нека Београд знаде, да ће цјелокупно хрватство повести бој до задње капље крви за те своје земље, те сигурно одсјећи грамзљиве београдске руке, које пружа за тим хрватским бисером. Босна је хрватска и никада је нећемо дати.”

Један од кључних људи у гарнитури политичара Јосипа Броза, Иван Стево Крајачић је, према писцу књиге о деловању немачке тајне службе, Ериха Шмита Енбома, саставио план о стварању „суверене Хрватске са Босном и Херцеговином”, у границама некадашње Независне Државе Хрватске.

Постоје бројни докази да је Туђман уложио много напора да се домогне Босне и Херцеговине, ако не читаве оно бар неких њених делова. И хрватска емиграција у Канади, коју је предводио Гојко Шушак, а која је била повезана с првацима ХДЗ-а, израдила је половином 1989. карту „Велике Хрватске” која је обухватала читаву Босну и Херцеговину, Војводину, Санџак и црногорско приморје.

Ово су само неки од многих доказа да председница Хрватске не говори истину тврдећи да је Хрватска безазлена и недужна кад је реч о територијалним претензијама, о жељи да прошири своје државне границе и да поправи не много срећан геополитички положај који је Туђман оценио као „хрватску перецу”.

Хрватска председница би морала да зна да у прошлости Хрватске, од средине деветнаестог века до наших дана, није било ниједног угледнијег хрватског политичара, без обзира којој је странци припадао, који се позивао на хрватско државно и историјско право а да није желео да се домогне територија које нису припадале Хрватској, да није тежио стварању „Велике Хрватске”.


http://www.politika.rs/scc/clanak/372337/Pogledi/Predsednica-Hrvatske-ne-govori-istinu