Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Звијери из војног затвора у Мостару били су као лешинари жељни крви, која је прштила посвуда около и отицала у сливник као у најстрашнијим хорор филмовима...

ТРЕБИЊЕ, 2. НОВЕМБРА /СРНА/ - Војни затвор у Мостару био је мјесто најстрашнијих злочина нас Србима - крв и јауци били су свакодневни призори током 1992. године.

Тада шездесетпетогодишњи Мулутин Супић са Чемерна, из општине Гацко, био је мета највећих батина и удараца, свједочи Мостарац, који је био у истом затвору притворен.

Бојећи се за своју и безбједност своје породице, као и усљед сталних пријетњи, овај свједок желио је да му се име /познато агенцији Срна/ не помиње, али подсјећа да му ово није први пут да прича о страшним мукама, нељудском иживљавању и данима када су се затворени људи молили да буду мртви.

Он се и данас сјећа окрутности и највећег злочинца, припадника Хрватских оружаних снага /ХОС/ и управника затвора Ивана Зеленике, а посебно мучења Супића, кога су ударали пендрецима, шакама, палицама...

Те звијери, прича он, "били су као лешинари жељни крви, која је прштила посвуда около и отицала у сливник као у најстрашнијим хорор филмовима".

"Супића сам затекао у затвору. Иако сам га знао, нисам са њим смио да комуницирам.

Сјећам се да су га стражари извели заједно са другим затвореником Евгенијем Самарџићем да перу неку умашћену цераду са камиона, након чега су их `oкупали` водом са хидранта која усљед јаког притиска може да убије човјека", каже овај свједок.

Након тога, наредили су им да се степеништем попењу на спрат, у поткровље, гдје је један од стражара Супића ударио кундаком у главу и он је пао са платформе, која је била на висини од четири метра.

"Супић је био у коми три до четири дана. Јечао је страшно и када би год имали прилику и нашли какву крпу стављали смо му облоге на главу. То је било болно слушати, а не преживљавати. Када се освијестио, Зеленика је провирио и рекао: `Ти ниси добар Србин, разговараћемо вечерас`", сјећа се свједок.

Он каже да су се те кобне вечери обистиниле Зеленикине пријетње, те да је он са својих шест људи, међу којима је био Иван Рајић и један изузетно крупан човјек маскиран у црно са прорезима на очима и рукама, почео "смртоносно иживљавање" над Супићем.

"Супића су почели тући под степеништем унутар затвора. Одјекивали су ударци, свачим су га ударали, у почетку је вриштао, после су му завезали уста нечим.

У тој малој просторији била је једна штанга на коју су га разапели и тукли док није подлегао", каже овај свједок и истиче да му је сутрадан наређено да са другим затвореницима пере Супићеву крв са зидова и са степеништа, а било је много и у сливнику.

Овај Супићев сапатник каже да није желио да се страшна рича о Супићу заташка и испричао је да би његова родбина знала на каквим мукама је издахнуо.

Милутина Супића је, према сазнања родбине, у јулу 1992. године из стана у Мостару одвео Сергеј Беловић. Посмртни Супићеви остаци пронађени су у Бијелом пољу код Мостара.

Центар јавне безбједности /ЦЈБ / Требиње 2. Маја 2005. године поднио је извјештај Тужилаштву БиХ за директно убиство Милутина Супића против Ивана Зеленике, те стражара у војном затвору Семира Дугалића, Менса Чомића и Енвера Идризија.

Ниједан од њих, као ни други злочинци над Србима, нису одговарали за своја недјела.

Преживјели затвореници војног затвора у Мостару не вјерују у Тужилаштво БиХ, које ништа није предузело да процесуира оне за које постоје необориви докази да су мучили, силовали и убијали српски народ нити узима у разматрање пријаве против њих.

Они се, зато, уздају, како кажу, у Божији суд пред који ће доћи ти мучитељи.

Почетком априла 1992. године ХОС, заједно са Хрватским вијећем одбране и такозваном Армијом БиХ /муслиманска војска/ формирали су војни затвор у Мостару у који су доводили противправно ухапшено српско становништво.

Својим изгледом тај затвор је подсјећао на злогласне логоре из 1941. године који су били формирани за Србе.

Послије силне патње и мучења, српско становништво које је преживјело војни затвор, упућивано је у логор "Дретељ", а затим у логор "Лора" у Сплиту, гдје су их чекале исте муке и најокрутнија убиства.

У "Дретељ" их је, између осталих, спроводио Сеад Капетановић, шеф полиције ХОС-а, кога су затвореници добро запамтили и од чијег лика, али и других који сада слободно шетају ни након више од двадесет година не могу мирно да спавају.


Приредила: Милосава СУПИЋ




http://www.srna.rs/novosti/446845/nad-milutinom-supicem-izivljavali-su-se-do-smrti-.htm