Институт за истраживање српских страдања у XX веку

СРЕБРЕНИЦА | Сведок бр. 50 / 13. септембар | Пише: Миливоје Иванишевић

Од како су се Срби 11. јула 1995. године вратили у Сребреницу, оружјем као што су и истерани, круже лажне приче о великом броју убијених недужних муслиманских цивила, стараца, жена и деце.

Наметнути култ Сребренице постаје метафора готово незамисливог, чак геноцидног злочина.

Временом су све бројке умножаване и коначно достигле толике размере да данас, не само хашки Трибунал и западни медији, или муслиманске верске и цивилне власти - што се могло очекивати - већ и званичници других држава, па и многи људи у Србији, говоре о највећем злочину у Европи после Другог светског рата, па и о геноциду.

Ову тезу многе невладине, или Сорошове организације у свету, на разне начине подгревају, глорификују и стално држе у жижи интересовања. Цивили Сребренице се користе за све што је муслиманским политичарима потребно.

На њима они граде своју личну егзистенцију и политички углед. Њима се реч „геноцид“, за коју доскора нису ни знали шта значи, осладила као шећерлема и не испуштају је из уста.

Култ масовног страдања муслимана Сребренице бди над Србијом и РС, а поготово над недужним Србима тог, у босанским гудурама и беспућу, загубљеног градића.

Приликом прве посете Сребреници 2005. од силне бриге за муслимане и шта ће му на Западу, или у Америци ко приговорити, тадашњи председник државе Србије Борис Тадић је заборавио на властити народ и никада није поставио питање где су сребренички Срби?!

Судбина Срба није, ни тада ни касније, интересовала политичаре који су долазили из Београда. Пролазили су кроз Братунац, али нису свраћали на српско гробље.

То су запазили муслимани и њихови руководиоци из Сарајева и зато ни сами нису испољавали знаке ни најмањег саосећања према српским жртвама. Кад те жртве нису значајне за српске председнике, што би биле значајне за муслимане. Тако је и данас?! (На жалост, сви мештани српске националности који су силом прилика 1992. остали у Сребреници су током рата поубијани. Последњу жртву, 80 година стару Иву Мирковић, која је једва имала 40 килограма, писац ових редова је нашао пресеченог врата на улазу у једну од вишеспратница близу зграде СУП-а. Слична је судбина и осталих Сребреничана или српских ратних заробљеника. Приликом послератних ексхумација је утврђено да су сви убијени веома сурово, искључиво хладним оружјем.)

У атмосфери велике кривице и одговорности која траје већ две деценије нико се не осврће на једину важну чињеницу, да муслимани јула 1995. у Сребреници нису имали цивилних жртава.

Тешко је супроставити се пропагандном терору, али истина је да ни у једном муслиманском селу, као ни у самом граду - а војска Републике Српске прегледала је све куће у 43 села која су се налазила у заштићеној зони - није било цивилних жртава.

Тај битан догађај српским политичарима је изгледа непознат, или то из неких њима знаних разлога игноришу.

Сазнање да се Срби, кад су ушли у муслиманска села, никоме нису осветили изазвала је неверицу не само у Сарајеву, већ, изгледа још већу, у Вашингтону.

Предвиђања Алије Изетбеговића изнета Председнику САД Билу Клинтону две године раније у Вашингтону, да би муслимански губици, ако би Срби ушли у Сребреницу, износити најмање 5.000 цивилних жртава, јула 1995. године нису се остварила.

Муслиманске цивилне жртве требало је да буду пресудан мотив за покретање НАТО снага против РС. О том постоје бројна сведочења, а поред осталих ту је и муслимански лист ДАН са чланком „5.000 муслиманских глава за војну акцију.“

Насупрот тим прогнозама испоставило се да ни један муслимански цивил, дете, жена, старац или болесник, њих преко 30.000, није, ради личне освете, а још мање зато што је муслиман, убијен од неког припадника Војске Републике Српске.

Српска војска се у овом случају понела витешки и није се светила муслиманским цивилима за злочине које су претходних година починили припадници Армије БиХ.

Нормалан је био страх и паника који су завладали по тим селима међу муслиманским цивилима. Добро су знали шта су учинили мештанима, својим комшијама, из околних српских насеља.

Знали су за покоље, а у пљачкама су и сами учествовали. Њихове куће су биле пуне опљачкане српске имовине.

Такво понашање нико од оних који су желели да српска војска уђе у заштићену зону и Сребреницу вероватно није могао ни претпоставити.

Па и поред тога, иако жртава нема, геноцида има. Више је цивилних жртава било 2016. у терористичким акцијама у Истамбулу, или новембра 2015. године у Паризу, него у Сребреници јула 1995.

Убрзо иза српске војске у муслиманска села и у Сребреницу слегли су се бројни званични представници ОУН и међународне заједнице, „хуманитарци“ и новинари из западне Европе и муслиманима пријатељских НАТО земаља да лично евидентирају жртве, помогну и превију ране повређенима, констатују врсте рана, или начине страдања и узроке смрти.

Дошли су да сниме искасапљена тела и докажу масакр какав Европа не памти од Другог светског рата. И да обавезно о томе сведоче, обавесте ОУН и светску јавност.

После неколико дана многи од њих су се разишли безвољно и необављеног посла, празних камера и фото-апарата.

(Међу првима су тихо и неприметно отишли фински експерти. Тихо су се повукли и Британци. Присуство ни једних ни других нико данас не помиње. А и они о томе ћуте. Истина, Финци су то своје искуство искористили после четири године у Рачку. (Нису дозволили да им се понови Сребреница.)

Тачку на очекивања политичких и војних стратега Вашингтона и Сарајева ставио је невољно 27. јула 1995. године Високи комесар ОУН за људска права Хенри Виланд.

Он је, вероватно и сам разочаран, новинару лондонског „Дејли Телеграфа“ изјавио:

„Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине.“

Пре тога је са тимом великог броја различитих експерата данима испитивао више стотина избеглица из Сребренице којих је у међувремену на тузлански аеродром, по њему, стигло преко двадесет хиљада.

Иако располажемо са више десетина аутентичних страних сведочења да Срби нису починили злочине који им се приписују позвали бисмо се само на неке од тих изјава.

Прва потиче од бившег агента ЦИА Роберта Баера коју је изјаво у интерјуу 2013. године.

„Од 1992. био сам опет у Босни и тада је требало да војно обучавамо босанско-муслиманску страну...Што се тиче Сребренице, то је врло претерана прича и велики број људи бива нажалост манипулисан...

Сребреница је једноставно политички маркетинг...Мој тадашњи шеф, који је иначе пре тога био сенатор САД, најављивао је више пута да се у Босни спрема велика превара. Месец дана пре наводног геноцида у Сребреници рекао ми је, да ће овај град ускоро бити у фокусу медија из читавог света и дао нам инструкције, да почнемо да позивамо и окупљамо медије. Кад сам питао зашто, одговорио је:

„То ћеш ионако ускоро и сам видети.“

У другој налазимо скоро идентично мишљење Еда Хермана, блиског сарадника Ноама Чомског који је написао да је „ Злочин у Сребреници џиновска политичка превара.“

Следећа изјава је посебно интересанта. Једног тренутка је чак и холандски војни врх порекао тврђење о геноциду.

Генерал Ханс Каузи је 1. августа 1996. године противречио министру одбране Ј. Ворхуверу и изјавио да после пада Сребренице босанско-српске трупе нису извршиле никакав геноцид над муслиманима.

Слично је тврдио и познати француски адвокат Жак Вержес који је цитирао речи генерала Филипа Мориона:

„Убеђен сам да је становништво Сребренице било жртва вишег интереса, али вишег интереса који се налазио у Сарајеву и Њујорку, али сигурно не у Паризу.“

До случаја Сребренице у српској прошлости није било примера, чак ни у доба ратних окупација, да председник државе или владе приликом посете другој држави доноси цвеће на гробље убицама свог народа.

Очекивало се да посета председника владе Републике Србије Александра Вучића Меморијалном центру у Поточарима 11. јула прошле године - без обзира на све остало - створи услове за боље разумевање и сарадњу са надобудним босанским „жртвама геноцида.“

Да су се благовремено Борис Тадић, Драган Чавић, али и Александар Вучић и Милорад Додик упознали са стварним чињеницама - а имали су прилику за то - вероватно да никад не би посетили сребреничко мезарје и, увек тужна лица, доносили цвеће српским убицама: „шехидима“ и муџахединима, светим ратницима ислама и изгинулим злочинцима 8. оперативне групе или 28. дивизије Армије БиХ.

Схватили би колико је то безобзирано и увредљиво према хиљадама српских породица и мајки чију су децу поубијали зликовци којима они доносе цвеће.

Борис Тадић се у Београд вратио проклет од породица на чијим кућама се још вију црне заставе и чији су најближи страдали од оних којима је однео цвеће. Тај његов издајнички гест је српском становништву теже пао него многе невоље које су претрпели од муслимана током рата.

Утешно је што остали Срби, поготово људи овог краја, не следе српске председнике. Мештани српске националности, с обе стране Дрине, околних села и општина - Сребренице, Милића, Зворника, Братунца, Власенице, Скелана, али и људи из Србије: Љубовије, Лознице или Бајине Баште - подједнако игноришу и презиру посете својих председника Меморијалном центру као и сам Меморијални центар.

Код Срба овог краја Меморијални центар изазива не само велико гнушање већ и презир. Узрок није то мезарје, или гробље, само по себи, већ његова злоупотреба створена ради обмане јавности и излива неосноване и сталне мржње према српском народу.

С друге стране, читајући имена муслиманских наводних жртава мештани српских села овог краја наилазе искључиво на имена војника и старешина Армије БиХ, шехида и муџахедина, који су учествовали у нападима, убиствима, пљачки и паљевини њихових села. Ту једино нема цивила.

Тако су пронашли да су ту, као жртве, покопани готово сви чланови Главног штаба 8. оперативне групе: Садик (Рамо) Сулејмановић, Бего (Јусуф) Тихић, Шевкет (Сеид) Ђозић, Неџиб (Абид) Хабибовић, Осман (Шериф) Османовић, Хамед (Хамид) Алић, Амир (Махо) Ризвановић, Сенахид (Абдулах) Табаковић, Зулфо (Муниб) Халиловић и Ахмо (Мујо) Тихић. Ту су шехиди који су учествовали у убиству 13 мештана српске националности у селима Бљечева и Гниона и у заседама у Коњевић Пољу, Осмачама и Сандићима.

Поред њих су шехиди који су поубијали мештане у селима Опарци, Обади и Шпат, Ратковићи и Брежане. Или на Петровдан када су убили 47 мештана. Ту су и шехиди од којих су страдала села Јежестица, Подравање, Факовићи, Каменица, а потом и Лозница, Бјеловац, Сикирић.

У мезарју је и помоћник команданта 281. бригаде Хајрудин Авдић одговоран за 74 убиства у десет српских села, као и Ибро Дудић, мајор, командант 282. источнобосанске бригаде Армије БиХ. Или официри Мехмед Салихоџић, Авдулах Бећировић и Сафет Ахмић из штаба 283. бригаде. Потом Авдулах Ахметовић, помоћник команданта и Хајрудин (Хамид) Авдић, члан штаба 281. источнобосанске бригаде.

У мезарје су однекуд довезени Мухамед Ахметовић, члан штаба Кладањског одреда; Ђозић (Хајрулах) Мирсад, поручник из 121. кладањске брдске бригаде; Смајо Салиховић, заменик команданта 1. батаљона 302. брдске бригаде; Ахмет Халиловић, командир 2. вода 1. чете 3. батаљона 121. брдске бригаде...

Таквих убица, изгинулих у нападима на српска, али и хрватска, села широм БиХ - лажно приказаних као цивилне жртве Сребренице - у овом мезарју је на хиљаде и безмало сви су идентификовани. Многи од њих су погинули још давне 1992. године и били покопани на сребреничком мезарју „Казани“.

Услед свега тога, за српски народ једини услов за неко, макар и привидно, помирење је да се из Меморијалног центра изместе ратници џихада: шехиди, муџахедини и борци Армије БиХ на неко друго мезарје, а овај објекат претвори у гробље, односно мезарје, искључиво цивилних жртава Сребренице. Сада је све обратно.

Од укупног броја укопаних цивили чине три, а муслимански војници 97 процената. Ако се очисти мезарје од муслиманских војника можда у будућности нове генерације муслиманских и српских становника Сребренице, посебно оних из мешовитих бракова, одлуче да то буде заједнички меморијал свим цивилним жртвама овог краја.

Помирење државних руководилаца и политичара не утиче много, и данас се то види, на помирење међу људима. Док међу мештанима не дође до међусобног уважавања и разумевања - а посебно између оних породица које су изгубиле неког од својих најближих – узалудне су посете, декларације и потписи политичара.

Да ли ће доћи и до помирења не зависи од неког из Београда, Сарајева или Бања Луке, већ искључиво од Срба и муслимана овог краја.

Меморијални центар је трн у оку, а вољом В. Петрича и П. Ешдауна, подигнут је баш на територији Републике Српске и вероватно услед тога готово целе године зврји празан и стално га, у стрепњи од околног становништва, чува бројно полицијско обезбеђење.

Неизоставно је питање шта ће муслимански меморијални центар - па и да нема осталих недостатака - у Републици Српској која је наредбом поменутих Високих представника морала да сноси и многе трошкове.

Питање је до када ће се на фалсификованим подацима о Сребреници - међу којима мезарје заузима значајно место - подгрејавати мржња према српском народу.

Исти фалсификати служе као повод неурачунљивим иступима какве је у више наврата демонстрирао члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, али и Хусеин Кавазовић, Мустафа Церић, или млади градоначелник Ћамил Дураковић. Да остале не наводим.

Сви они своје честе иступе неприкривене мржње према РС, Србији и српском народу образлажу лажним муслимански страдањима у Сребреници.


Књигу као да је финансирао Хашки Трибунал

И поред свега изнетог више од двадесет година се не смирује поплава фалсификата и неистина које су здушно прихватили и неки српски политичари.

И не само они. Најдаље су отишли аутори „Историје Републике Српске“ (Др Чедомир Антић, историчар и Ненад Кецмановић, професор.)

Њихове оцене о случају Сребренице могуће је разумети само ако је то наручио и финансирао хашки Трибунал. Многи од њих су жртвовали свој углед не би ли се неком допали и умилостивили муслимане, а ови редовно узвраћају новим уценама и упорним инсистирањима на старим лажима.

(У следећем броју: НЕИСТИНЕ И ФАЛСИФИКАТИ НА КОЈИМА СЕ ЗАСНИВАЈУ СРЕБРЕНИЧКЕ ОБМАНЕ)


http://www.svedok.rs/index.asp?show=105014