Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Укључите се...

Петнаестак година после завршетка рата у Босни и Херцеговини и поред дугогодишњих настојања да обухватимо све српске жртве, свесни смо да наша настојања још нису довела до потпуних резултата. 
 
Сматрамо да бисмо у вашу помоћ могли да успешније окончамо овај одговорни задатак и стога вам упућујемо позив да нам у томе помогнете.   Више...

Помозите

Позивамо Вас да уколико сте у могућности помогнете издања „Института за истраживање српских страдања“ у XX веку. 
 
За динарске и девизне уплате:
Текући рачун: 205-136879-52 
Комерцијална банка Београд
 

Миливоје Иванишевић: Бакир Изетбеговић у Новом Пазару Штампај Пошаљи
Среда, 17 август 2016
Да није узрока не би било ни последица.

То је случај и са посетом члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића Новом Пазару и тзв. Санџаку. Он је, јавно, својом посетом обележио значајан јубилеј у част и славу СДА и свог оца Алије Изетбеговића. Истина, у то време између Србије и БиХ није постојала међудржавна граница која данас, захваљујући његовом оцу, постоји и зато има велики значај у међусобним односима. Овим та прича, или прича о првом узроку, може да буде и завршена.

Други, за јавност скривен узрок треба такође ставити на увид. То је велики допринос муслимана Санџака у ратним подухватима Армије БиХ. Ту је, по угледу на Хитлерове СС јединице, својевремено тајно формирана паравојна муслиманска оружана формација „Патриотска лига народа“.

Из „Санџака“ су чувени борци Прве санџачке бригаде у Сарајеву која је за Србе овог града била што и Гестапо за Јевреје у Немачкој. Многе санџаклије, од којих неки данас живе у Србији, носе највиша одликовања и имају високе чинове Армије БиХ. Они су заслужни за стотине уништених српских села и десетине хиљада убијених лица српске националности. Они су опслуживали преко 500, од чега само у Сарајеву 123, концентрациона логора у којима је мучено, силовано и убијено више хиљада наших сународника. Без помоћи Санџаклија тешко би муслимани Сарајева 1992-1995. год. успели да побију скоро 8.000 мештана српске националности. То је четири пута више него што су Срба у Сарајеву убиле усташе Анте Павелића у подударном временском раздобљу током Другог светског рата.


С тим и таквим људима је могао да се поздрави и „ у четири ока“ поразговара високи гост из БиХ. Да им, евентуално, још једном честита и захвали. То је његова самоиницијативно предузета мировна мисија.

Од више хиљада Санџаклија које су жариле и палиле по БиХ, а за своја дела никад нису одговарали, неке је немогуће изоставити.

Свима су знани Ејуп Ганић из Новог Пазара и Сефер (Хрустем) Халиловић из Пријепоља, генерал армије БиХ. Али јавност скоро ништа не зна за остале, као што су Хајрудин (Хрустем) Халиловић – Мрчо (брат Сеферов), једно време командант конц-логора у Високом где је сурово злостављано око 500 и убијено десет лица српске националности; Нихад Бојаџић-Нихо, из Новог Пазара, заменик команданта, а потом командант по злу познате „Зукине јединице“ и логора за Србе на Игману у коме је убијено десет Срба; Екрем Мандал из Прибоја, председник СДА за Истру, једно време командант хрватских „Зенги” (Зелене ријечке бригаде), а потом командант „Ханџар дивизије” састављене од Шиптара са Космета и муслимана из Санџака; Рамиз Дураковић из Пријепоља, командант тзв. Зелених беретки и 43. брдске бригаде у Горажду; Медо Хазнадар, из Пријепоља, командант Прве санџачке бригаде у Сарајеву и један од команданата на Игманском ратишту; Зулфикар Алишпаго-Зука, (његово, вероватно право, име је Зулфо Алић) из Новог Пазара, командант специјалне бригаде „Зукини борци” или „Зулфикар” састављене од лица из Санџака, Фоче и муџахедина из арапских држава. Поседовао лични затвор за Србе на Игману. Одговоран за убиства око 13 лица српске националности у раздобљу од 25. фебруара до 25. маја 1993; Мурат Кахровић, Сјеница, помоћник команданта Прве санџачке бригаде у Сарајеву; Бећир Скробановић из Пријепоља, један од руководилаца тзв; Зелених беретки у Соколовића колонији; Рамиз Делалић-Ћело из Прибоја један од организатора и непосредан учесник у нападу 1. марта 1992. год. у Сарајеву и убиству Николе Гардовића; Рамиз Пљакић, из Сјенице, командант у Посавини по злу познате 108. „легендарне” бригаде Армије БиХ.

Према досадашњој пракси органа гоњења и тужилаштва Република Србија је за таква лица најсигурнија држава.

Годинама власти Србије хапсе и прогоне Србе које испоручују или Хашком трибуналу или истражним органима и судовима БиХ и Хрватске, или им овде суде. Прогоне и отпуштају са посла чланове њихових породица. Не обазиру се чак ни на то да ли су у питању држављани Србије.

Суди се, по неком правном основу, и страним држављанима, али увек и искључиво српске националности. Једини критеријум за хапшење је да је Србин и да га бар неко окривљује. За тај посао основане су и специјалне правосудне установе. Не може се схватити да власти Србије не истражују злочине својих држављана почињене над лицима српске нације у БиХ или Хрватској. Овај народ интересују разлози због којих се у Србији не процесирају, макар и у одсуству, лица која су одговорна за злочине над Србима. Где су међународне потернице за тим лицима. Међутим, да су толику приљежност органи гоњења и судови показали и према Санџаклијама данас Бакир Изетбеговић не би имао коме да дође и – на обострану жалост – вероватно би изостала и његова посета Новом Пазару.

Краћа верзија овог текста објављена је у „Вечерњим новостима“

https://stanjestvari.com/2016/08/05/bata-ivanisevic-bakir-u-pazaru/








AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >