Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Одговор на полемику Вељка Ђурића Мишине

Вечерње новости, 19. јул 2016.

Bршилац дужност директора Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина у свом noкyшajy да одговори на мој нa мој напис „Предrовором се не броје жртве“ поставио је питање „Шта, у ствари, хоће Миливоје Иванишевић“? Господин дирекrор је, да би забашурио своје недело, поменуо разне институције и људе, али је избегао да каже једино што је важно, а то је откуд његово име на публикацији која није његово дело.

Публикација „Књига мртвих Срба Сребренице 1992–1995.“ као ни имена покојника нису оспорени десет година, иако су имали више издања а само у „Вечерњим новостима“ публикована је у огромном тиражу. Међутим, признајем да су грешке увек могуће, поготово када је најобимнији део посла обављен у ратним условима, али у таквим ситуацијама значајно је какав је карактер грешке и колики је њен обим. Пресудно је да ли грешка угрожава веродостојност документа у целини. (Погрешно написано име оца, на пример, није Радован већ Радисав или је погрешна година рођења, нису од великог значаја. Али је неопростива грешка ако је жив човек евидентиран као жртва. То се мени никада није догодило.)

Овом приликом невољно, јер се осећам прозваним, морам нагласити да сам у прошлих двадесетак година објавио више десетина књига о српским страдањима. То је, као и опус др Вељка Ђурића Мишине, могуће проверити и упоредити у каталогу Народне библиотеке Србије.

Педговоре или рецензије за моје књиге су написали српски интелектуалци и родољуби: Коста Чавошки. Смиља Аврамов, Василије Крестић, Љубомир Зуковић, Алекса Буха, Дарко Танасковић, Никола Поповић... Прва моја документација о страдању Срба Сребренице и именима жртава приложена је уз Меморандум југословенске владе  о „Злочинима над Србима у средњем Подрињу: општинама Братунац, Сребреница, Скелани, до априла 1993.“ са потписима председника СРЈ Добрице Ћосића достављена је ОУН 1993.

Да се вратим на питање „Шта, у ствари, хоће Миливоје Иванишевић“. Ја хоћу да се случајем Сребренице бавимо с пуним поштовањем и разумевањем људи којима се ни кривим ни дужним приписују стравичне неистине. Ова примедба се највише односи на оне који су своја сазнања стекли из туђих, не ретко погрешних и непријатељских, извора и који током рата нису ни покушали да се приближе Србима с ону страну Дрине. То је случај и са стручњацима Музеја злочина геноцида.

Што се тиче поменутог проф. Др Вељка Ђурића Мишине, хоћу да престане да се лажно потписује и својим именом скрнави имена српских патриота. Хоћу да објасни што је и за чији интерес избацио из мог списка, без питања и мог одобрења, скоро двеста српских покојника. Што у тој књизи више нама покојног Новичић (Петка) Саве, момка који је страдао у 19. години живота, или Обрадовић (Чеде) Боривоја, Остојић (Ристе) Милована... Нема простора да наведем све, без објашњења и извињења, избачене српске жртве. Такве публикације у свету се повлаче из употребе и уништавају, а одговорни сносе последице. Хоћу да поменути Мишина затражи опроштај од породица покојника које је избрисао, али и од нас који смо покрадени.

Пре него што све препустим правницима констатујем да је крај његовог текста недопустиво подцењивачки и увредљив, што није својствено интелектуалцима, али је својствено људима који своју инфериорност надокнађују увредама и подцењивањем оних чије радове преписују и којима завиде.

Миливоје Иванишевић
Институт за истраживање српских страдања у 20. веку


Штампано издање: „Вечерње новости“, 19. јул 2016.