Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Саопштења arrow Вјечнаја Памјат – пуковник Миленко Аврамовић (1959-2016)
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Вјечнаја Памјат – пуковник Миленко Аврамовић (1959-2016) Штампај Пошаљи
У неверици, опраштамо се од колеге, саборца и пријатеља пуковника Миленка Аврамовића, оснивача прве школе хуманитарног деминирања и даровитог књижевника посвећеног очувању памћења милићких и свесрпских жртава протеклог рата.

Пуковник Миленко Аврамовић (1959–2016) Фото: Радио Дунав
Пуковник Миленко Аврамовић рођен је 2. марта 1959. године у селу Вуковићи, недалеко од Милића, у Бирчу, оном делу Републике Српске које је у два светска, као и недавном рату за опстанак претрпело геноцидна разарања. Као школовни војник (средња Војна школа, Сарајево; Војна академија, инжињерија, Београд) био је на првим линијама одбране свог народа у последњем рату. Док је постојала Војска Републике Српске, пуковник Миленко Аврамовић био је један од руководилаца тешког и неизвесног посла разминирања, за који по његовим речима: „нису довољни само средства, стручност и знање, већ и срећа“.

Одласком у пензију посветио се хуманитарном и истраживаком раду, у оквиру кога и сарадњи са Институтом за истраживање српских страдања у 20. веку. Плод те сарадње је и објављивање његове двојезичне (на српском и енглеском језику) монографије „Спомен-соба Милићи: страдали 1992–1995 : за крст часни и слободу златну“; књиге памћења Милићана, 266 суграђана, жртава и бораца који су дали животе за опстанак Српства у милићком и шире бирачком, маленом делу Подриња, током Србима наметнутог рата 1992–1995. године.

Током протекле деценије пуковник Миленко Аврамовић је објавио седам антиратних романа базираних на документарном истраживању судбинâ српских бораца и страдањâ цивила у недавним ратовима; међу којима и два допуњена издања романа „Мајка“, књиге-споменика јуначким српским мајкама које су одбрани српске нејачи дале по три и више синова; и вероватно једне од најчитанијих књига у Републици Српској.

Како сам каже, инспирацију је добио приликом последњег сусрета са генералом Ратком Младићем у Власеници , после смотре маневарске бригаде, у хотелу Панорама где је Генерал окупио официре обећавши да ће саопштити имена најзаслужнијих за стварање Републике Српске.

„Инспирацију за овај роман сам добио тада, у загрљају генерала Младића уз присуство четири мајке, у њиховим сузама и у најболнијој, и у најлепшој, и у најтежој, и не знам како би је назвао, реченици ('Мајке, ја немам више ништа да вам дам, осим мојих суза'), која је у том моменту осликавала судбину, и мајки, и генерала и свих нас, нашао снагу и инспирацију за истраживање и прикупљање материјала. Те сузе, тај загрљај су ме обавезали да даноноћно радим, истражујем прикупљам и на крају напишем роман.

Зашто друго допуњено издање? Ја не знам да ли сте ви некада размишљали о томе да ми имамо толико унесрећених мајки. На мојим промоцијама су ми доводили нове и нове мајке, и говорили су ми, ти то ниси добро истражио, мораш да то урадиш за поколење и да забележиш целовиту истину, тако да је изашло и друго допуњено издање.“

Овај антиратни роман, који се састоји из два дела – романескног и документарно-историјског, обухвата 17 историјски истинитих догађаја кроз које аутор води своје јунаке који су изгинули на путу стварања Републике Српске и представља сведочење „христолике драме српског удеса (Н.Бабић)“.

Свих седам романа: Одложено венчање; Одложено венчање 2; Мајка; Стена љубави; Љубав у загрљају смрти; Мајка (друго допуњено издање) и Бићу део тебе (2015), као и монографија Спомен-соба Милићи повезани су на трагу балзаковског метода прожимањем просторâ (обе „обале Дрине“, Републике Српске и Србије), ликова, нарави, херојства, трагања, упитаности... и чине својеврсну целину која би се могла насловити: Љубав нас је одржала, како је и сам (несвесно) назвао један од прилога на свом Youtube каналу.



Одлазак војника тражи да не пустимо сузу, да памтимо дела, његову срчаност, јунаштво и непоклек. Одлазак књижевника, да сачувамо непрекинуто трајање, онако како је он то овековечио у свом богатом, књижевном и истраживачком раду и даровао Српству.

Одлазак пријатеља тражи да га послушамо, онако како је сâм очекивао у завршној речи моногорафије о Милићанима: „Немој ни случајно да плачеш...Погледом пуним захвалности пређи још једном преко ликова тих храбрих људи, прекрсти се и реци: Лака вам српска земља, и нека вам Бог душу прости. Хвала вам за све!“.

Када одлази племенит и благородан човек, саборац, нећемо се стидети ако нека суза кане, знамо да ће нам у својој доброти опростити.

Нека Господ упокоји свог раба Миленка Аврамовића тамо где праведници почивају, тамо где нема ни боли, ни туге, тамо где је живот вечни.

Вјечнаја Памјат!



AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >