Институт за истраживање српских страдања у XX веку

У неверици, опраштамо се од колеге, саборца и пријатеља пуковника Миленка Аврамовића, оснивача прве школе хуманитарног деминирања и даровитог књижевника посвећеног очувању памћења милићких и свесрпских жртава протеклог рата.

Пуковник Миленко Аврамовић рођен је 2. марта 1959. године у селу Вуковићи, недалеко од Милића, у Бирчу, оном делу Републике Српске које је у два светска, као и недавном рату за опстанак претрпело геноцидна разарања. Као школовни војник (средња Војна школа, Сарајево; Војна академија, инжињерија, Београд) био је на првим линијама одбране свог народа у последњем рату. Док је постојала Војска Републике Српске, пуковник Миленко Аврамовић био је један од руководилаца тешког и неизвесног посла разминирања, за који по његовим речима: „нису довољни само средства, стручност и знање, већ и срећа“.

Одласком у пензију посветио се хуманитарном и истраживаком раду, у оквиру кога и сарадњи са Институтом за истраживање српских страдања у 20. веку. Плод те сарадње је и објављивање његове двојезичне (на српском и енглеском језику) монографије „Спомен-соба Милићи: страдали 1992–1995 : за крст часни и слободу златну“; књиге памћења Милићана, 266 суграђана, жртава и бораца који су дали животе за опстанак Српства у милићком и шире бирачком, маленом делу Подриња, током Србима наметнутог рата 1992–1995. године.

Током протекле деценије пуковник Миленко Аврамовић је објавио седам антиратних романа базираних на документарном истраживању судбинâ српских бораца и страдањâ цивила у недавним ратовима; међу којима и два допуњена издања романа „Мајка“, књиге-споменика јуначким српским мајкама које су одбрани српске нејачи дале по три и више синова; и вероватно једне од најчитанијих књига у Републици Српској.

Како сам каже, инспирацију је добио приликом последњег сусрета са генералом Ратком Младићем у Власеници , после смотре маневарске бригаде, у хотелу Панорама где је Генерал окупио официре обећавши да ће саопштити имена најзаслужнијих за стварање Републике Српске.

„Инспирацију за овај роман сам добио тада, у загрљају генерала Младића уз присуство четири мајке, у њиховим сузама и у најболнијој, и у најлепшој, и у најтежој, и не знам како би је назвао, реченици ('Мајке, ја немам више ништа да вам дам, осим мојих суза'), која је у том моменту осликавала судбину, и мајки, и генерала и свих нас, нашао снагу и инспирацију за истраживање и прикупљање материјала. Те сузе, тај загрљај су ме обавезали да даноноћно радим, истражујем прикупљам и на крају напишем роман.

Зашто друго допуњено издање? Ја не знам да ли сте ви некада размишљали о томе да ми имамо толико унесрећених мајки. На мојим промоцијама су ми доводили нове и нове мајке, и говорили су ми, ти то ниси добро истражио, мораш да то урадиш за поколење и да забележиш целовиту истину, тако да је изашло и друго допуњено издање.“

Овај антиратни роман, који се састоји из два дела – романескног и документарно-историјског, обухвата 17 историјски истинитих догађаја кроз које аутор води своје јунаке који су изгинули на путу стварања Републике Српске и представља сведочење „христолике драме српског удеса (Н.Бабић)“.

Свих седам романа: Одложено венчање; Одложено венчање 2; Мајка; Стена љубави; Љубав у загрљају смрти; Мајка (друго допуњено издање) и Бићу део тебе (2015), као и монографија Спомен-соба Милићи повезани су на трагу балзаковског метода прожимањем просторâ (обе „обале Дрине“, Републике Српске и Србије), ликова, нарави, херојства, трагања, упитаности... и чине својеврсну целину која би се могла насловити: Љубав нас је одржала, како је и сам (несвесно) назвао један од прилога на свом Youtube каналу.



Одлазак војника тражи да не пустимо сузу, да памтимо дела, његову срчаност, јунаштво и непоклек. Одлазак књижевника, да сачувамо непрекинуто трајање, онако како је он то овековечио у свом богатом, књижевном и истраживачком раду и даровао Српству.

Одлазак пријатеља тражи да га послушамо, онако како је сâм очекивао у завршној речи моногорафије о Милићанима: „Немој ни случајно да плачеш...Погледом пуним захвалности пређи још једном преко ликова тих храбрих људи, прекрсти се и реци: Лака вам српска земља, и нека вам Бог душу прости. Хвала вам за све!“.

Када одлази племенит и благородан човек, саборац, нећемо се стидети ако нека суза кане, знамо да ће нам у својој доброти опростити.

Нека Господ упокоји свог раба Миленка Аврамовића тамо где праведници почивају, тамо где нема ни боли, ни туге, тамо где је живот вечни.

Вјечнаја Памјат!