Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Почетна страна arrow Чланци arrow Миливоје Иванишевић: У Поточарима раздвојити цивилне жртве од шехида
На подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године убијено је или умрло, после стравичних тортура, 3287 Срба, То није коначан број. 
 
 
 
AddThis Social Bookmark Button
 

Миливоје Иванишевић: У Поточарима раздвојити цивилне жртве од шехида Штампај Пошаљи
Среда, 10 фебруар 2016
 Миливоје Иванишевић, оснивач и директор Института Фото: Прес РС
Посета председника владе Републике Србије Александра Вучића мезарју у Поточарима јула прошле године - без обзира на све остало - и посета трочланог председништва БиХ главном граду Србије, обновили су услове за бољу сарадњу.

Треба подсетити да је 2005.г. Мезарје посетио и председник Србије Борис Тадић, као и Драган Чавић, председник Републике Српске. А 16. априла 2015. Сребреницу и Меморијални центар је посетио и положио цвеће председник РС Милорад Додик. Највиши српски државни функционери су у више наврата долазили у Меморијални центар Поточари-Сребреница и покајнички се клањали сенима покопаних муслимана.

Међутим, велики је проблем што остали Срби, поготово из овог краја, не следе своје председнике. Меморијални центар се, вољом В. Петрича и П. Ешдауна, налази на територији Републике Српске и вероватно услед тога готово целе године зврји празан и стално га, у стрепњи од околног становништва, чува значајно полицијско обезбеђење. Мештани српске националности, с обе стране Дрине, поготово околних села и општина - Сребренице, Милића, Зворника, Братунца, Власенице, Скелана - подједнако игноришу посете својих председника Меморијалном центру као и сам Меморијални центар.

Зашто толики отпор, чак и презир, код Срба изазива тај комплекс. Узрок није мезарје само по себи, већ његова злоупотреба створена ради обмане јавности и излива мржње према српском народу. Читајући по нишанима имена муслиманских наводних жртава мештани српских села овог краја наилазе на имена војника и старешина Армије БиХ, односно шехида и муџахедина, који су непосредно учествовали у нападима, убиствима, пљачки и паљевини њихових села. 

Тако су пронашли да су ту покопани готово сви чланови Главног штаба 8. оперативне групе: Садик (Рамо) Сулејмановић, Бего (Јусуф) Тихић, Шевкет (Сеид) Ђозић, Неџиб (Абид) Хабибовић, Осман (Шериф) Османовић, Хамед (Хамид) Алић, Амир (Махо) Ризвановић, Сенахид (Абдулах) Табаковић, Зулфо (Муниб) Халиловић и Ахмо (Мујо) Тихић.

Ту су шехиди који су учествовали у убиству 13 мештана српске националности у селима Бљечева и Гниона и у заседама у Коњевић Пољу, Осмачама и Сандићима. Поред њих су шехиди који су поубијали мештане у селима Опарци, Обади и Шпат, Ратковићи и Брежане. Или на Петровдан када су убили 47 мештана. Ту су и шехиди од којих су страдала села Јежестица, Подравање, Факовићи, Каменица, а потом и Лозница, Бјеловац, Сикирић.

У мезарју је и помоћник команданта 281. бригаде Хајрудин Авдић одговоран за 74 убиства у десет српских села, као и Ибро Дудић, мајор, командант 282. источнобосанске бригаде Армије БиХ. Или официри Мехмед Салихоџић, Авдулах Бећировић и Сафет Ахмић из штаба 283. бригаде. Потом Авдулах Ахметовић, помоћник команданта и Хајрудин (Хамид) Авдић, члан штаба 281. источнобосанске бригаде.

У мезарје су однекуд довезени Ахметовић Мухамед, члан штаба Кладањског одреда; Ђозић (Хајрулах) Мирсад, поручник из 121. кладањске брдске бригаде; Салиховић Смајо, заменик команданта 1. батаљона 302. брдске бригаде;  Халиловић Ахмет, командир 2. вода 1. чете 3. батаљона 121. брдске бригаде.

Таквих убица, изгинулих широм БиХ – лажно приказаних као цивилне жртве Сребренице - у овом мезарју је на хиљаде.

Неки су погинули још 1992. у нападима на српска села. Коме онда цвеће. Ратним злочинцима. Крајње безобзирно и увредљиво према хиљадама српских породица и мајки чију су децу поубијали зликовци којима неко данас доноси цвеће. Срби овог краја су заштитили муслиманске цивиле од освете за злочине које су њихови синови, браћа и мужеви починили у претходном раздобљу. На против, они су бившим комшијама обезбедили храну, воду, превоз...

Помирење државних руководилаца не утиче много, и данас се то види, на помирење међу њудима. Док међу мештанима не дође до међусобног уважавања и разумевања - а посебно између оних који су изгубили неког од својих најближих - тешко је очекивати промену садашњих односа. Мир потписују државни функционери, а да ли ће доћи и до помирење зависи искључиво од народа.

За српски народ пресудан услов за трајно помирење је да се у Меморијалном центру изврши раздвајање цивила од војника, односно измештање шехида, муџахедина и бораца Армије БиХ на неко друго мезарје, а овај објекат претвори у гробље искључиво цивилних жртава Сребренице. Можда у будућности нове генерације муслиманских и српских становника Сребренице, посебно оних из мешовитих бракова, одлуче да то буде заједнички меморијал свим цивилним жртвама овог краја.

Миливоје Иванишевић





AddThis Social Bookmark Button
 
< Претходни   Следећи >