Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Бранко ВЛАХОВИЋ | 13. март 2005. 18:23 | Вечерње новости
Од сталног дописника

Чувам убедљиву документацију да технички није било могуће да српски минобацач гађа са тог места Маркале. Бомба је била у корпи за отпатке, активирана је даљинским управљачем. Американци су пожурили да окриве Србе, како би НАТО бомбардовао српске положаје

НЕДАВНО сензационално писање загребачког “Глобуса” о томе да су хрватске тајне службе знале да је Ивица Рајић, заповедник - “Зборног подручја Кисељак” био одговоран за гранатирање муслиманских делова Сарајева, те да је неразјашњена његова одговорност за гранатирање пијаце на Маркалама, био је повод да после десет година од тог масакра потражимо руског пуковника Андреја Демуренка, који је још тада тврдио да су Срби неоправдано били оптужени само зато да би то био повод да их нападне НАТО.

Пуковник Демуренко, који је био начелник штаба једног сектора миротвораца у Сарајеву и командант руског миротворачког контингента (батаљона), није више активни старешина већ је постао један од директора бродоградилишта у Санкт Петербургу, па нам је требало доста времена да га пронађемо.

Према писању “Глобуса”, својевремено је Фрањо Турек, руководилац Противобавештајне службе Хрватске, навео у извештају да су “извори указивали на неразјашњену одговорност Рајића за гранатирање тржнице (пијаце) Маркале када је страдао већи број цивила”. Нас је занимало јесу ли у време кад се догодио масакр миротворци имали било какву информацију о томе да су Хрвати гранатирали Маркале.

НИГДЕ ТРАГОВА

АНДРЕЈ Демуренко је сачувао комплетну документацију која се односи на Маркале. Показао нам је анализу коју су направили француски официри у сарадњи са Холанђанима и Данцима. У тој анализи се само доказује да су гранате испаљене са српских положаја а никакве друге хипотезе се не спомињу.

Дакле, под притиском Американаца, доказивала се само тврдња да су Срби кривци, а ни једна друга верзија се није анализирала. Тек касније, пуковник Андреј Демуренко је доказао официрима, који су направили ту анализу, да су они неправедно пожурили да оптуже Србе за масакр који се догодио у августу 1995. године, јер са њихових положаја никако нису могле бити испаљене гранате.

- Кренуо сам, на основу анализе коју су направили Французи, до места одакле је требало да наводно, гађају српски минобацачи. На површини од сто метара, где је требао бити тај злокобни минобацач, није било апсолутно никаквих трагова на трави. Војници одлично знају да тамо где се фиксирају минобацачи мора да остане траг. Друго место, где су по француским прорачунима требали бити српски минобацачи, било је шумовито.

Добро је познато да минобацачи не могу да гађају из шуме, јер гране могу да зауставе гранату. Осим тога, због зграда које окружују Маркале, ни случајно није могла стићи граната са српских положаја. Свакоме ко барем мало зна нешто о артиљерији јасно је да граната не може да шета. Осим тога, било је нелогично да једна граната побије и рани толике људе а две остале нису никога ни огребале, сећа се Демуренко.

Кад је руски пуковник доказао да су Срби експресно и безразложно оптужени и све то саопштио бројним дописницима листова и агенција, Американци су побеснели и одмах су почели да траже да се Демуренко под хитно врати. Касније су се, ипак, охладили и одустали од терања Демуренка, да се не би правио велики скандал...

- Чак и Американци са којима сам био добар, јер смо исту школу завршили у Америци, били су бесни на мене. То ме није узбуђивало, било ми је стало да се сазна истина, прича Демуренко.

НИ ХРВАТИ

ШТО се тиче писања “Глобуса” и тврдњи како су босански Хрвати могли гранатирати муслиманске делове Сарајева, па тако и пијацу Маркале, Демуренко је скептик.

- Са положаја око Кисељака на којем су били, Хрвати нису могли погодити Маркале. И тада сам био уверен да није пала граната, него да је неко поставио у корпу за отпатке мину коју је неко активирао, највероватније, даљинским управљачем, каже Демуренко.

Симптоматично је да се није анализирала нити једна друга варијанта, осим оне да су Срби криви.

- По мени, било би логично да се анализирају све могућности. И сада сам уверен да је била подметнута мина. Ако нам је стало до истине и правде, морала би се анализирати и та варијанта. Међутим, о томе се са Американцима и људима из НАТО-а уопште није могло разговарати. Испада да су Американци одмах имали своју истину и кривца. Не могу другачије да објасним да су у року од једног сата од експлозије већ били оптужени Срби, каже Демуренко.

Руски пуковник додаје да су Французи, Холанђани и Данци у приватним разговорима са њим признавали да је његова анализа прецизнија и боља. Без обзира на француски војнички понос, било је видно да је реч Американаца пресудна, тврди Демуренко.

Он каже да не жели ни да брани ни да напада Хрвате, али морало би да се говори стручно. Сада је рат завршен, па нека балистичари утврде одакле се заиста могло гађати. Ако хрватска тајна полиција има податке да је ХВО гранатирао Маркале, требали би објаснити како су то учинили - истиче Демуренко.

- И даље сам убеђен да је неко намерно поставио темпирану мину да би испровоцирао напад НАТО-а на српске положаје. Ко је то направио, ја не знам. Мени је жао људи који су погинули у том апсурдном рату, без обзира које су националности. Дубоко сам убеђен да ће се једног дана, ипак, сазнати истина ко је то урадио, тврди Демуренко.

Он одмах и објашњава зашто мисли да ће се истина дознати. Што више време пролази код једног дела људи јача жеља да кажу и другима како се догодио неки догађај који ће бити запамћен у историји. Није искључено ни да неко од учесника те акције сматра да његова улога није довољно вреднована, па у љутњи може све да исприча. Постоји и још један фактор - после таквих, крвавих акција, у рату, једном броју људи се све чешће намеће питање: је ли то уопште морало да се догоди? Због потребе да очисте душу, такви људи могу и да испричају праву истину.

ДОЋИ ЋЕ ИСТИНА

ПО повратку у Москву, пуковник Демуренко кратко је остао у армији, јер, генералски чин, ипак, није могао да добије. Без обзира на све чувене школе које је прошао. Демуренка није чекала нова звездица јер се “променила клима у Генералштабу” па више нису имали поверења према онима који су се школовали у Америци. Тако је 1997. године, у 42. години, још увек пун енергије, отишао у пензију. Данас је успешни бизнисмен и у његовој причи нема никакве горчине.
Пуковник Андреј Демуренко врло сликовито прича о суровости и контрастима рата у Босни.

-У свим ратовима, па и у овом у Босни, једино војници који стоје или седе у рововима верују да се боре за правду и спремни су погинути. Сви ровови, без обзира где се ратује су исти. Пуни су страха и смрада. Све остало личи на нестварно и помешано је са политичким лицемерством. На мене је ужасан утисак оставио тунел кроз који су пролазили људи у Сарајеву. На улазима су стојали бандити и наплаћивали то што је неко хтео да прође.

Осим тога, и за време тог крвавог рата у Босни, један број политичара се бавио својим бизнисом. У кафићима су у Сарајеву млађи људи слушали музику. Замислите колико су их мрзели они који су били у рововима, спремни да гину. Кад се све то види, онда је јасно колико су сва та ратовања била апсурдна. Што сам старији, све сам већи пацифиста, без обзира што сам пуковник а и отац ми је био официр, каже Демуренко, закључујући да тај рат није никоме донео срећу, осим групи ратних профитера, сви остали су изгубили.

АМЕРИЧКИ “ЦИКЛОНИ”

ПОЗНАТИ московски историчар, Константин Никифоров, који је једно време радио и као “спичрајтер” (писац говора) - Бориса Јељцина, у својој књизи пише и о масакрима на Маркалама.

Никифоров тврди да су официри руског батаљона, који се налазио око Сарајева, категорички тврдили да Срби нису могли гранатирати Маркале. Тај историчар је дошао до информација да у августу 1995. године Маркале нису гађане из минобацача, већ су, по сценарију западних обавештајних служби, ту крваву акцију обавили Муслимани, са једне од суседних вишеспратница.

Никифоров је уверен да су и у фебруару 1994. године западне службе организовале акцију под називом - “Циклон-1” када је на Маркалама погинуло много људи. И тада су крваву акцију извели Муслимани. Циљ оба “циклона” је био да се створи повод да НАТО нападне српске положаје.

ОРДЕН ЗА ПОШТЕЊЕ

У малом стану пуковника Демуренка, на застакљеној тераси, он чува своје ордење, сувенире и све што га подсећа на војничку каријеру. На видном месту налази се и орден који су му, после повратка у Москву, дали представници Републике Српске.

- Тај орден ми је драг, јер се, ипак, неко сетио руског пуковника који је желео да свет сазна праву истину о Маркалама, каже Демуренко и додаје да после његове анализе није било никакве реакције ни у Москви, ни међу војницима, ни међу дипломатима.


http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:167601-%D0%9C%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-br-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%83%D0%B4%D0%B0-%D0%B4%D0%B8%D1%80%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%BD%D0%BE