| Мајци срце препукло |
|
|
| Субота, 02 септембар 2006 | |
|
Вечерње новости | П. ВАСОВИЋ | 01. септембар 2006.
Деса Стојановић из околине Зворника није могла да преболи смрт сина. Једанаестогодишњи Слободан усмрћен 1992. на најсуровији начин, а убица и даље на слободи. Отац каже да су дечаку руке одсечене до лаката НА вечно почивалиште, у хумци поред свога сина Слободана, отишла је Деса Стојановић из Дрињаче код Зворника. Испратили су је супруг Илија, ћерка Слађана, родбина, комшије... Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. када је имао само 11 година. Чак би се могло рећи: издахнуо је 1992, а убијали су га свих ових 14 година, и њега и његове родитеље. - Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино срце, а и ја не знам како сам још жив. Отишла је у великим мукама, болу и патњи за сином. Лечење у Београду и сва пажња лекара нису јој помогли - каже Илија. Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде која, изгледа, нема намеру ни да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана. Он је покушај да спасе свог пса платио главом.
- Живели смо у Доњој Каменици - прича Илија. - Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. Био је четвртак, 4. јун 1992. године, када смо у зору уграбили прилику и некако се кришом извукли. Повели смо и четири-пет коза. Уточиште смо нашли у засеоку Џенарике код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан ми рече: “Тата, тата остао ми Леси на ланцу.“
Слободан се отргао из мајчиних руку и отрчао према селу. Волео је неизмерно свог љубимца Лесија. Растанак никако није могао да преболи. - Последњи пут сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао у томе спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да нам врате дете. Наша власт и војска нудиле су размену. Ништа нисмо могли да урадимо. А онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим тај датум - 16. јун 1993. Препознао сам сина - каже Илија. - Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене - наставља отац. - На стопалама није имао ниједан прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи траг метка од једне до друге стране слепоочнице. Илију мучи питање: шта злочинце одржава у животу, шта им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним кад им се суди и изриче казна? ОНА ЈЕ ЖИВА НА убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфете жива. А мој син је већ 14 година под земљом - каже Илија. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:187678-Majci-srce-prepuklo |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
