| Споменик дечку и псу |
|
|
| Уторак, 25 март 2008 | |
|
Вечерње новости | В. МИЈАТОВИЋ | 25. март 2008.
Трагична судбина малог Слободана Стојановића, убијеног 1992. у Доњој Каменици биће овековечена спомен-обележјем. Иницијатива је потекла од "Центра за истраживање злочина над српским народом" ТРАГИЧНА судбина малог Слободана Стојановића, убијеног 1992. у Доњој Каменици биће овековечена спомен-обележјем. Иницијатива је потекла од "Центра за истраживање злочина над српским народом". "Вечерње новости" медијски су покровитељ споменика који ће остати као опомена и подсећање на све невине дечје животе изгубљене у ратовима. Породица Стојановић напустила је јуна 1992. године свој дом у Доњој Каменици бежећи пред ужасима рата. Скривали су се од трагедије коју су предосећали. Спаковали су најнужније и пред зору пробудили сина, једанаестогодишњег Слободана. Када су стигли на сигурно, дечак је завапио: "Тата, остаде нам Леси на ланцу." Узалуд су га родитељи одвраћали од идеје да се врати по пса. Једног јутра, Слободан се искрао и кренуо по свог пријатеља. Више га никада нису видели...
Његово исмасакрирано и измучено тело пронађено је годину дана касније у заједничкој гробници, огрнуто само плавим радничким мантилом. Убила га је, сазнало се, тада тридесетдвогодишња Елфета Весели, која је ратовала у формацијама Насера Орића. За свој злочин никада није кажњена.
Тешког задатка да својим делом овековечи ову потресну причу прихватио се наш познати вајар Миодраг Живковић. Репортери "Новости" посетили су уметника у његовом атељеу. У радионици место је нашла и мајушна статуета која приказује дечака како се безбрижно игра са својим псићем. Уметник нам објашњава да је реч о макети будућег споменика малом Слободану Стојановићу. Радни назив скулптуре, каже он, јесте "Дечак и пас". Насупрот трагичној судбини момчића, скулптура исијава животом и радошћу. Уметник је желео лирски споменик, спомен љубави, а не рату. Хтео је да исприча универзалну причу. - Деца су увек недужна - прича Живковић. - Као и несрећни Слободан, способна су само за игру и љубав. Замислите само колико је била снажна веза између овог дечака и његове куце. Баш ту игру и љубав сам покушао да "ухватим" овим делом. Његова супруга Зорица, професор на Академији примењених уметности, помагала му је у стварању. Описује нам колико је тешко Жиле, како му тепа, пролазио кроз процес стварања овог споменика. Објашњава нам да је у уметности најважнији лични доживљај. Ништа не настаје без патње. Стварајући скулптуру, уметник је морао изнова проживети и доживети несрећну Слободанову судбину. - Стално размишљам о том дечаку - каже Миодраг. - Како се осећао суочен са смрћу, са тим језивим мукама? Чак и животиња зна кад јој се спрема смрт. Замислите како је страшна људска патња у том тренутку. И, место на ком ће се споменик налазити је пуно симболике. Жеља је да то буде у центру Зворника, на раскршћу три пута: према Србији, Сребреници и Сарајеву. Уметник нам објашњава да свако дело има своју интиму и да се та интима, у неодговарајућем простору може изгубити. Волео би да споменик буде тако постављен да се може издалека уочити. Да свако ко га види пожели да приђе и погледа га изблиза. Да прочита поруку. Да више ниједно дете не изгуби живот зато што је друге вере, нације, расе... http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:212825-Spomenik-decku-i-psu |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
