Институт за истраживање српских страдања у XX веку

субота, 05.12.2015. у 22:00 | Специјално за „Политику”

Док је пре педесет година на Балкану било неколико стотина исламистичких екстремиста, углавном оних у кругу око Алије Изетбеговића, данас из овог региона неколико стотина хиљада људи прихвата политички и идеолошки програм Исламске државе

Њујорк – Дебата о безбедности у Европи ће у будућности имати фундаментално другачији курс због стварање Исламске државе (ИД) у деловима Ирака и Сирије, мигрантске кризе и два терористичких напада у Паризу. Шенгенски договор ће можда бити тек прва жртва новонастале ситуације. Такође, постоји неколико разлога за раст европске забринутости за стање безбедности на југоистоку континента: такозвана „балканска рута” постала је главни транзитни коридор за мигранте, могућа је повезаности балканских кријумчара оружја са терористима у Паризу, а ту је и чињеница да оружју и муниција коришћени у оба овогодишња напада у Паризу, барем делимично воде порекло са простора бивше Југославије.

За политичаре, дипломате, и стручњаке за безбедност широм Европе, терористички напади у Паризу би требало да подстакну вољу за коначним обрачуном са мрежама ИД-а на Балкану, поготово због тога што нигде на континенту следбеници ове и њој сличних организација немају толико слободног простора за деловање. У септембру 2014. албански министер спољних послова Дитмир Бушати је признао да следбеници ИД-а имају своје кампове за обуку у тој земљи, а пре пар недеља министар безбедности БиХ Драган Мектић се јавно пожалио на чињеницу да у неким местима у Босни „не функционише правна држава. Те заједнице одбијају да признају овај правни поредак… Како је могуће да рецимо у Маочи успостављају своје страже, праве пунктове...”

Размере проблема су већ озбиљне. Док се пре педесет година број исламистичких екстремиста на Балкану, углавном оних у кругу око Алије Изетбеговића, могао набројати у неколико стотина појединаца, данас број људи на Балкану који су прихватили политички и идеолошки програм Исламске државе броји неколико стотина хиљада.

Неколико фактора објашњава раст овог феномена. Прво, Изетбеговићевом покрету је дата могућност да преузме контролу над територијом и институцијама, што је увек опасна комбинација, као што смо видели у  случајевима Авганистана под талибанима, Газе под Хамасом, или садашње Исламске државе под Абу Бакр ел Багдадијем. Друго, балкански ратови деведесетих година довели су нову генерацију још опаснијих џихадиста на простору југоисточне Европе.

Треће, радикални режими попут Саудијске Арабије и Ирана инвестирали су милијарде долара на Балкану, финансирајући исламистичке медије и пропаганду, као и спонзорисање локалних клерика у блискоисточним школама где су усавршавали најекстремније интерпретације вере.

Није случајност да су све вође овог покрета, од Неџада Балкана до Нусрета Имамовића, Мухамеда Порча и Билала Боснића студирале у земљама попут Египта, Јордана, Сирије и Саудијске Арабије.

Ови фактори су заједно створили значајну базу подршке симпатизера ИД-а на Балкану. Емпиријски докази за ово виде се у резултатима анкете коју је спровео институт Пју 2011. Из овог истраживања најважније је нагласити да се јасно види да је муслиманско становништво југоисточне Европе далеко најлибералније и најумереније муслиманско становништво на свету.

Међутим, на питања која се тичу на пример успоставе шеријата, легитимности самоубилачких напада и других видова насиља да би се „бранио Ислам”, око каменовање за браколомство, и смртне казне за оне који напусте Ислам, као и за моралну исправност полигамије – резултати показују да је око 400.000 људи у Албанији, БиХ и на Косову прихватило оно што је у суштини идеолошки пројекат Исламске државе. (Остале земље југоисточне Европе нису биле укључене у анкету.)

С обзиром на овакве бројке, није изненађујуће да резултати одређених студија показују да, по глави становника, највећи број европских добровољаца за Исламску државу и друге исламистичке покрете у Сирији и Ираку долази управо из БиХ, Косова и Албаније.

Јавно промовисана идеологија овог покрета доказује опасну природу феномена, и какав утицај она има на омладину. Тако и Нусрет Имамовић и Билал Боснић оправдавају и славе самоубилачке нападе; Боснић је познат по песми у којој пева „Са експлозивом на нашим грудима отворићемо пут џихаду”. Под утицајем оваквих људи, све је чешћи феномен самоубилачких напада, који је пре двадесет година био непознат на Балкану.

Мирсад Бекташевић је припремао самоубилачке нападе на западне амбасаде у Сарајеву 2005. године, а у периоду између 2014. и 2015. године три човека из БиХ и са Косова (Блерим Хета, Емрах Фојница и Фатлум Схалаку) извршили су самоубилачке нападе у Сирији и Ираку. Имам с Косова Зекерија Казими је на Јутјуб поставио предавање у коме убеђује следбенике да је „крв невјерника наш најслађи напитак”. Док је у БиХ исламском екстремисти Фатмиру Алиспахићу, у тренуцима кад не напада Американце, Јевреје или Србе, омиљену мету представља – геј популација.

За већи део у последњих двадесет пет година (с краћим изузетком после нападе 11. септембра) амерички и европски званичници су углавном игнорисали овај проблем, или покушавали да га сакрију. На пример, после напада на америчку амбасаду у Сарајеву у септембру 2001, у извештају Канцеларије високог представника у БиХ (ОХР) који је упућен генералном секретару УН-а, напад је споменут једино у параграфу 88 (од 98). Чак и после напада, високи представник међународне заједнице у БиХ Валентин Инцко је, у интервјуу за Ал Џазиру, тврдио да „вехабије у Босни нису претња Европи”.

Настојања ОХР-а и других међународних институција да прикрију терористичке претње са ових простора имају дугу историју. У јануару 2004, бивши високи представник међународне заједнице у БиХ Педи Ешдаун изјављује да терористи који су били повезани са нападима на Њујорк и Вашингтон у септембру 2001 „нису имали никакве везе с Босном.” Још није јасно да ли је Ешдаун намерно лагао или је био просто неук.

Међутим, оно што је познато јесте да је „мозак” тих напада (босански држављанин Халид Шеик Мухамед), „координатор” напада (Рамзи Биналшиб), „регрутни официр” пилота-отмичара (Мухамед Хајдар Замар), два отмичара (Халид ал Миндар и Наваф ал Хазми), као и разни помагачи – сви су били у Босни деведесетих година. Изгледа да су и финансијери напада били у Босни.

Сарајевски „бизнисмен” Реда Сејам, иначе познати светски џихадиста, је дао 250.000 долара једној особи у Хамбургу, такође „бизнисмену” по имену Мамоун Дарказанли. После 11. септембра истражитељи су пронашли да је Дарказанли пребацивао паре Мухамеду Ати, једном од директних извршилаца терористичког напада на САД.

С обзиром на ове чињенице, покојни Ричард Холбрук није претеривао кад је изјавио да би да није било мировног споразума у Дејтону „напади 11. септембра вероватно били планирани у Босни, а не у Авганистану”.

Цена неодговорности међународних званичника да се покрене борба против балканских мрежа Исламске државе у последњих се пар година види у све учесталијим претњама и нападима. Билал Боснић, кога је италијанска штампа назвала „ИД-ов ловац на главе у Европи,” и који је годинама развијао своју мрежу по Босни, Словенији и Италији ухапшен је тек у септембру 2014. Нусрет Имамовић, који је, такође, годинама био активан у БиХ, од стране америчког Стејт департмента је истог месеца проглашен за „глобалног терористу”, али је до тада већ напустио Босну и придружио се фронту Ал Нусра у Сирији.

Санџачки вехабија Мирсад Омеровић познат и као Ебу Тејма, који је осумњичен за регрутовање 160 европских џихадисте за ИД, неутрализован је тек у новембру 2014. када је аустријска полиција покренула највећу безбедносну операцију против разних исламистичких мрежа у историји земље.

У јануару 2015, ветеран босанског џихада Насер бин Али ал Анси, иначе вођа Ал Каиде на Арапском полуострву, преузео је одговорност за напад на редакцију часописа „Шарли ебдо” у Паризу. У фебруару, амерички ФБИ је похапсио босанско-америчку терористичку мрежу која је подржавала босанске џихадисте у ИД-у. У априлу, особа повезана са повратницима са сиријског ратишта убила је два полицајца у Зворнику, у јулу су косовске безбедносне снаге открили план групе џихадиста да отрују резервоаре око Приштине. У октобру 2015. Американци су ухапсили Косовара Ардита Феризија, који је оптужен да је хаковао личне податке више од 1.300 америчких војних и државних службеника и предао те податке ИД-у; у новембру је човек повезан са ветераном сиријског џихада убио два војника у Рајловцу поред Сарајева, а овог месеца полицијске службе у Италији и на Косову су откриле могући атентат на папу у којем је учествовало четворо џихадиста са Косова.

Још није јасно да ли су ове последње међународне акције против ИД-ових балканских мрежа стигле прекасно и у недовољном интензитету. Бивши шеф ћелије у ЦИА за праћење Бин Ладена, Мајкл Шејер, обелоданио је да су САД имале десет прилика да убију или ухапсе Бин Ладен у периоду од 1998. до 1999. године. Нажалост, док је Осама бин Ладен планирао своје нападе на Америку, Бил Клинтон је планирао сопствене нападе на Србију, тако да су изгубљене многе шансе да се спречи највеће масовно убиство у америчкој историји.

Историјске паралеле са тренутном ситуацијом су очигледне. Док по југоисточној Европи један од најбруталнијих терористичких покрета у историји шири пропаганду, гради сопствену инфраструктуру, регрутује нове припаднике и планира нове акције, међународни званичници покушавају убедити јавност да највећу безбедносну претњу на Балкану представља датум неког празника или референдум неких грађана. Питање је да ли имамо разлога да се надамо да нас ова историјска паралела неће опет одвести до трагичног краја.


Аутор је председник Сирекона (SEERECON), фирме за стратешки консалтинг и анализу политичког ризика у југоисточној Европи


http://www.politika.rs/scc/clanak/344826/Tema-nedelje/Od-Balkana-do-Islamske-drzave


(Сва наглашавања у тексту serb-victims.org)