Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Већ годинама телевизијске емисије за певачке звезде Пинка и Гранда бележе високе индексе гледаности. Пред милионским аудиторијумом у више наврата током седмице наступају стотине младих људи са свих простора бивше заједничке државе у намери да гледаоцима и жирију поклоне лепоту свог певања. То су спектакли равни истородним емисијама најпознатијих европских емитера. Свакако да ти спектакли и нескривена срдачност међу учесницима не би били могући без амбијента у коме се кандидати осећају комотно и слободно као у властитој кући. Без обзира да ли у студију или на улици учесници такмичења су увек радо виђени. Београд и Србија су показали своје традиционално и искрено гостопримство.

Ту су младићи и девојке, понекад и деца, из муслиманског Сарајева, Тузле, Какња, Сребреника, Бихаћа, Орашја, Бугојна, Брезе, Високог, Мостара, Витеза, Зенице или Тешња, да не набрајамо и остале општине из суседне БиХ. И ништа у свему томе не би било необично да у тим општинама нису почињени стравични злочини над мештанима српске националности. То је сурова судбина преко милион наших сународника са простора бивше Југославије. Можда то млади певачи не знају. Али, знају њихови родитељи, сведоци и учесници тих погрома.

Колико је трагична та стварност илустроваћемо са неколико чињеница површно узетих са простора суседне  БиХ. У општини Сребреник било је 7 логора за Србе, а убијено је преко шездесет наших сународника. У Какњу је било 5 логора, а убијена су 74 Србина. У Бихаћу је било 14 логора. У логору Луке муслимани су убили најстарију жену свих времена и свих логора од када постоје у Европи. То је покојна Боја Кењало из српског села Рачић која је убијена у 106. години живота (рођена 1888, а ухапшена у својој кући, доведена у поменути логор и убијена 1994). У Бихаћу је убијено 323 и нестало 119 мештана српске нације. Пронађено је и пет масовних гробница. У Бугојну је било 13 логора за Србе, а убијено је 152 и нестало 33 Србина. Пронађена  је и једна масовна гробница.

У Мостару у 17 логора и на друге начине убијено је 482, а нестала су 142 грађана српске националности. Откопане су и три масовне гробнице. У Орашју је било седам логора, а убијено је 74 и нестало 32 локалних Срба. У Брези, где никада није било много Срба, убијено је 46 и нестало осам српских цивила. У Брези су откопане и две масовне гробнице. У Тузли, не рачунајући побијене војнике у познатој „Тузланској колони“, усмрћено је 243 цивила и нестало 128 Срба. Откривене су две масовне гробнице и евидентирано 28 логора. У Зеници је убијено 258 и нестало 38 грађана. Укупни људски губици у БиХ износе преко 31.000 лица српске националности, а ове године се очекује да РС то и обнародује. Из свих општина М-Х федерације протерано је  српско становништво. Малобројни су данас повратници, претежно старији људи и појединци из мешовитих бракова. Овај телеграфски извештај садржи само бројке, а не и све страхоте које су преживели родитељи побијене деце или деца побијених родитеља.

Да ли све то прећутати ради „мира у региону.“ Два пут смо мир у Југославији плаћали прећуткивањем својих жртава. И све нам се поновило. Непоштено би према својим покојницима било то поновити. На жалост, у овом рату нема људи попут Владимира Назора и његове „Мајке православне“, Ивана Горана Ковачића и „Јаме“ или Скендера Куленовића и „Стојанке мајке Кнежпољке“. Ти велики људи су у својој поезији од Срба тражили опрост за злочине  које су починили поједини безумници из њихових националних заједница над суграђанима српске националности.

Данас нема кајања за злочине почињене ни у једној од наведених општина. Локална руководства Сарајева, Тузле, Сребреника, Високог, Тешња или Бихаћа, да их све не набрајамо, прикривају и штите своје безумнике. Годинама смо ћутали и чекали да се из неке општине из које нам стижу такмичари за звезду или звездицу огласи бар један угледни локални функционер, уметник, пољопривреник или рудар, политичар или интелектуалац и формално дистанцира, ако се не каје, ако не тражи опроштај и Србима понуди бар скромно извињење. Узалуд. Они бојкотују српска страдања, радују се и певају са београдским ТВ профитерима. А шта нама остаје? Да им се придружимо као после два претходна рата и бојкотујемо своје покојнике, или да бојкотујемо све што долази из тих средина, па и српских ТВ профитера.


Миливоје Иванишевић