Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Посета председника владе Србије господина Александра Вучића мезарју у Поточарима, без обзира на све остало, и посета трочланог председништва БиХ главном граду Србије, створили су услове за садржајније разговоре о међусобном помирењу и разумевању Срба и муслимана у овом делу Подриња. Да ли ће и када до тога доћи не зависи више од политичара, већ од људи који живе у Сребреници, Братунцу, Милићима, Зворнику, Власеници и стотинама околних села. Мир потписују политичари, а помирење зависи искључиво од становништва.

Од 2003. Поточаре сваког једанаестог јула посећују значајне личности, државници и политичари Европе и Америке. За телевизију и медије то делује врло импресивно. И ове године је дошао Клинтон. И не само он, да остале не набрајамо. Пре десет година мезарје је посетио Борис Тадић, а ове Александар Вучић. Све у интересу помирења и мира. Борис Тадић је изазвао отворен бес Срба, а Александар Вучић бес муслимана. Обојица су се својим поступком замерила породицама страдалих Срба.

Родитељи, рођаци и пријатељи српских жртава чије су убице покопане у мезарју, проклеле су тада председника Србије Б. Тадића, али је А. Вучић, изгледа, остао поштеђен. Међутим, предмет нашег интересовања је колико ће српско становништво наведених општина и села овог дела Подриња прихватити то што су демонстрирали руководиоци ове две бивше југословенске републике. Посете Поточарима само су појачавале бес околних Срба на неправду која се догађа пред њиховим очима. Сви ти страни и домаћи ауторитети за њих нису имали никакав значај и једино су будили осећај горчине. Та горчина се код Срба скупља већ веома дуго. Муслиманске параде са верским заставама и провокативним транспарентима све теже подносе мештани српских села кроз која пролазе на путу до мезарја. Инциденти и страх од сукоба лебде у ваздуху сваког јула док трају та муслиманска ходочашћа из разних крајева Босне до Сребренице.

Помирење државних руководилаца није, види се, и помирење народа.Помирење народа зависи једино од мештана. Док у локалној заједници не дође до међусобног уважавања и разумевања, посебно између људи који су изгубили неког од својих најближих, тешко је очекивати побољшање међусобних односа.

Са српске стране камен спотицања је мезарје. Не мезарје само по себи, већ злоупотреба те светиње.Читајући имена муслиманских наводних цивилних жртава мештани српских села овог краја: Ратковића, Подравање, Брежана, Магашића, Кравица, Јежестице и  још десетине других наилазе на имена војника и старешина Армије БиХ и 28. дивизије који су лично учествовали у нападу на њихово село, у убиствима, пљачки и паљевини... Док је тако ту српска нога из овог дела Подриња неће крочити. А једино од тога зависи помирење. Све остало су кулисе и Потенкинова села за јавност.

Претварање Меморијалног центра у Поточарима у гробље искључиво цивилних жртава Сребренице објективно би представљао значајан корак ка бољем разумевању, опросту и помирењу. Треба имати на уму да у некој даљој будућности младе генерације муслиманских и српских становника Сребренице, посебно оних из мешовитих бракова, могу да одлуче да то буде заједнички меморијал свим недужним цивилним жртвама овог краја насталим током сукоба деведесетих година. Већ сада је могуће створити предуслове за тако коначно решење. Али, услов, или први корак, за то је раздвајање цивила од војника. Остало ће да реши време и генерације које већ пристижу. То је, такође, за муслимане тест да се испољи добра воља...


Миливоје Иванишевић