Институт за истраживање српских страдања у XX веку

У аутобусу је 27. августа 1992. године страдало двоје дјеце од по 12 година, убијена је старица од 86 година, а рањена су дјеца од по три, четири, пет и шест година, свједочи возач Ранко Иконић.

Приредио: Бранко КУСМУК

РОГАТИЦА, 28. АВГУСТА /СРНА/ - У Кукавицама код Рогатице 1992. године догодио се страшан злочин, када су припадници муслиманских снага из засједе убили 26 и ранили 80 српских цивила, који су аутобусима одлазили из Горажда.

Возач аутобуса који је рањен у овој колони Ранко Иконић каже за Срну да ни послије 23 године овај злочин не може да застари. Он истиче да су превожени цивили - жене, дјеца и старији људи, те да није било ниједног војника међу 120 путника.

Према Иконићевим ријечима, у аутобусу је убијено 14 путника, а рањено 60.

"Ја сам међу првима рањен у обје ноге, али сам успио да аутобусом на фелгама дођем до Рогатице. То је била тешка ситуација која се сада не може ријечима објаснити", истиче Иконић.

Он наглашава да је у аутобусу тог 27. августа 1992. године страдало двоје дјеце од по 12 година, да је убијена старица од 86, а рањена су дјеца од по три, четири, пет и шест година.

"То је била катастрофа, класична `сачекуша` која је одрађена професионално", сјећа се Иконић.

Иконић је на Суду БиХ изјавио да то не може бити случајност. У колони је горјело више аутомобила, а на коловозу је било камења - што је један од класичних знакова засједе.

Мада адвокати оптужених сматрају да је то био "војни циљ", Иконић пита како је могуће да су војни циљ дјеца од пет и 12 година, као и старица од 86 година.

Један од преживјелих Срба из колоне Вељко Ласица каже да преживјели обиљежавају свој други рођендан, те да је било врло тешко изаћи из тог пакла.

"На овим жртвама муслимански режисери градили су каријере, снимали филмове и приказивали их као жртве које су побили Срби", наводи Ласица.

Жртве су лежале више од мјесец дана на овом асфалту. Међународне хуманитарне организације и конвоји су пролазили, нико их није хтио склонити. Помјерили су их само толико колико је довољно да би могли наставити пут према Горажду.

Напокон, послије дуго времена, породице погинулих, преживјели у колони и пријатељи одважили су се и нашли снаге да покупе мртве.

Свједоци кажу да знају ко су нападачи и њихова имена и истичу да је важно приказати злочине и њихове починиоце. Међутим, овај злочин се минимизира, уз оправдање да се наводно радило о војној колони.

Миломиру Матовићу је у колони у Кукавицама погинуо син Далибор, дјечак од 11 година.

"Остао сам у Горажду да браним огњиште од муслиманских џихадиста. Своје дијете нашао сам на партизанском гробљу у близини једне касарне - није имао око, а ту сам видио и два трупа без главе", свједочи Матовић.

Драгиша Андрић, предсједник Регионалног удружења логораша из Вишеграда, наводи да је у Горажду и околним селима убијено више од 250 српских цивила, а многи од њих прошли су кроз страшне муке у логорима.

У логору Мујовића Поље заробљено је више од 50 Срба, од којих су само двојица преживјела. Ништа боље се није десило ни у логору Штампарија у Витковићима, као ни у бившој згради ЗОИЛ-а и у затвору Полицијске станице.

Од 159 несталих српских цивила, њихове породице још траже њих 90.

Због горажданских логора у којима су страдали Срби, у Суду БиХ подигнута је оптужница.


http://www.srna.rs/novosti/331840/pomen-na-masakrirani-konvoj-srpskih-civila-.htm