| Страхињa Живак: Живим да бих сведочио! |
|
|
| Аутор Печат | |
| Недеља, 02 август 2015 | |
|
Данас се навршило годину дана од како се представио наш пријатељ, сарадник и брат Страхиња Живак, саветник Института за истраживања српских страдања у 20. веку. Вечнаја памјат!
Поново објаљујемо из архиве интервју који је почетком 2012. године дао новинару Печата Биљани Живковић.
Регион | Уредништво | februar 2, 2012 at 22:55
Разговарала Биљана Живковић  „Убили су ми муслимани оца и два стрица у Другом светском рату. Мајка Босиљка бринула је о нас четворо сирочади. Нисам ни сањао да ће крчаг нове балканске несреће однети живот мојих синова“, каже српски логораш за време рата у БиХ
Судбина Страхиње Живака, пензионисаног инжењера из Требиња, стала је до сада у девет књига . Неке су преведене на више светских језика. У свом граду Страхиња је жива легенда. И не постоји Србин у Босни и Херцеговини који није чуо за њега. Почетком несрећног рата у БиХ, тешко рањен доспева у Алијине казамате, и у једном од најгорих мучилишта, у „Централном затвору“, сазнао је да су му бранећи огњиште убијена двојица синова. Од туге његовој супрузи препукло је срце. У злогласном сарајевском затвору обећао је себи да ће преживети, да би сведочио о ономе што други неће, нити желе да признају, о злочинима муслиманске и хрватске војске над Србима.
Прошли сте невиђену личну Голготу, тамнујући у логорима Алије Изетбеговића. Трагедија ваше породице је несагледива. Рат у БиХ вам је отргао синове, који су страдали заједно са својим сународницима бранећи српско село у Општини Коњиц!
Слободана (34) и Велимира (30) сам изгубио 26. маја 1992. године, убијени су у селу Брадина са још педесетак Срба који су бранили нејач од многоструко бројније Алијине хорде. За њихову смрт сам сазнао у сарајевском затвору. У историји села то је крвави датум. Брадина је својеврстан симбол страдања српског народа у последњем рату. Србима наметнутом!
У Брадини је тада живело око 700 становника, претежно Срба. Село је 1992. године сатрто. Било је то живописно, прелепо сеоце са много младих људи којима би се свако поносио. Брадина је чувена у Херцеговини по великом броју солунских ратника, добровољаца у Првом светском рату. И данас се памте фамилије Горелићи, Самоуковићи…па и нас Живака је било. Ратовали су они, раме уз раме, са војводом Мишићем. Мој деда, Тодор Живак, погинуо је 1916, а потом и жена, Сава Живак, је једна од њих 88 из добровољачке гарде. Кроз историју смо због тога били трн у оку Хрватима и муслиманима. Моји синови и још 50 Срба били су данима и ноћима распоређени да чувају децу и старце од зверстава Алијиних солдата. Нико није желео да се понови 1941, када је један Хрват – усташа са Бијелашнице упао у Брадину, до зуба наоружан, одвео 19 младих голоруких Срба у Коњиц, где су убијени и бачени у јаме. Са тог подручја је преко пет хиљада српске нејачи током Другог светског рата завршило у усташким јамама.
Ваша породица је кроз прохујале ратове плаћала крвави данак родољубљу, али сте поносно настављала даље… Сећам се, имао сам осам година, када су муслимани у Другом светском рату убили мог оца Ђорђа. Учинила је то тадашња муслиманска милиција, прве комшије. Одвеле су га у шуму, у мају 1942. године. Очев леш, сав исечен бајонетима, пронашли смо месец дана касније у Брвачкој шуми. Кријући, по ноћи, сахранили смо га испод једног дрвета, а да бисмо препознали гроб на гране смо ставили татину одећу. Тек 1945. године очеве кости пренели смо у сеоско гробље. Убили су ми 1941. године и два стрица, Уроша и Анђелка. Мајка Босиљка бринула је о нас четворо малених. Као најстарије дете поднео сам највећи терет сиротињског живота. Дошао је мир. Нисам ни сањао да ће се поново из крчага балканске несреће разливати крв недужних Срба. Напомињете да сте деведесетих осетили да су у БиХ дошле политичке снаге које су имале једини циљ – да сруше велику Југославију, исту државу у чије су темеље највише Срби уграђивали свој живот. У Општини Коњиц Срби су били у мањини. Муслимана – 55 одсто, Хрвата 28, и око 15 одсто нас Срба. Сећам се како је муслиманска странка СДА уз агресивну помпу била организована, ХДЗ такође, и најзад смо схватили да и ми Срби треба да се саберемо. Тако смо у Коњицу формирали Одбор СДС-а. Нас рат увек затекне потпуно неспремне. Мало се зна о томе да је у Коњицу радила једна од најопремљенијих војних фабрика. Ту околност, указујете, муслимани, али и Хрвати користили су у нечасне сврхе… Сазнали смо да неколико месеци пред ратна дешавања муслимани и Хрвати поткрадају оружје, муницију. Било је то вешто и плански организовано. Наш официр безбедности Ранко Куљанин знао је за крађу, али да ли је он икада ишта преузео да би обавестио претпостављене, нисмо дознали. Обијено је складиште специјалног огледног оружја, масовно су покрадени пушкомитраљези и друго наоружање. Тврдим да је крађа изведена у режији Јасмина Гуске, тадашњег начелника МУП-а. Озбиљно је био умешан и доктор Русмир Хаџихусеиновић, председник Општине Коњиц, чији је брат био директор фабрике оружја. Онемогућена је испорука припремљене диспозиције муниције за ДСНО, од 12,5 милиона метака које је било плаћено и припремљено за транспорт. Муслимани и Хрвати су ноћима крали оружје и одмах га делили. Наоружавали су се паничном брзином. Била је то у Коњицу јавна тајна. А Срби су сматрали да треба политички деловати. Знамо да оружје никоме није донело добро. И наивно смо се поуздали у ЈНА, нашу државу. Нисмо веровали да икада може поново да дође до крвопролића. А муслимани и Хрвати су само чекали сигнал да започну рат. (...) http://www.pecat.co.rs/2012/02/strahinja-zivak-zivim-da-bi-svedocio/ |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
