Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Орићева кривица мања је од кривице Бобија Фишера, веома тешко окривљеног зато што се дрзнуо да за време санкција дође у Србију да игра шах

Није тачно да контрола над цивилима није била ефективна. Наредбе и извештаји свих пет бригада 28. дивизије и претходних формација под командом Орића, а које, поред Трибунала, и ми поседујемо, сведоче да су у сваком нападу учествовале искључиво војне формације, а да су цивили стизали тек ако напад успе. Посебно је наглашен стратешки интерес освајања неких српских села. Нигде се не спомињу самовољни муслимански цивили већ успешне војне акције против српског агресора, а то су мештани српских села, не само Сребренице, већ са доста ширег подручја.

За то су многи учесници напада добили унапређења, награде и одликовања. Изгледа да  веома мало недостаје па да, бар по Трибуналу, Орић буде муслимански Робин Худ. Нападао је и пљачкао (српска села), а помало и убијао, да би прехранио и спасао свој народ.

Зато је његова кривица по оцени већ афирмисане осовине САД–НАТО–Трибунал мања од, примера ради, кривице Б. Фишера, веома тешко окривљеног само зато што се дрзнуо да за време санкција дође у Србију да игра шах. (Ред је да се сетимо речи Р. Холбрука: "Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине врло драгоцено оружје... Употребили смо га да оправдамо све што је уследило.")

Морамо бар нешто да кажемо и о муслиманској "глади", јер глад током лета деценијама на овим просторима није позната.

У периоду мај-децембар 1992. муслимани су из преко педесет српских насеља и у њима затечене приватне и државне имовине, опљачкали велике количине житарица и осталих прехрамбених производа, а поред тога и 7.200 говеда, 16.200 оваца и око 38.000 одрасле живине. Све то треба додати на оно што су већ и сами поседовали. А имали су више него што су извукли из српских села.

Глад је запретила опљачканом и протераном српском становништву. О томе су ћутале све међународне, чак и хуманитарне институције. Већ од новембра у Сребреницу су, а не у Братунац, опљачканим Србима, почели да пристижу конвоји хуманитарне помоћи. После увида у документацију, доставне листе и спецификације, сабрао сам количине достављене робе за раздобље од само пет месеци. Реч је о 1.033 тоне брашна и још око 1.000 тона осталих производа (уље, со, шећер, конзерве меса и рибе, бисквит, млеко у праху, пасуљ, путер, сир, сапун, детерџент, и др).

Према страним изворима, авионима је од марта до јуна 1993. достављено још око 1.900 тона хране и лекова. Укупно око 4.000 тона само хуманитарне помоћи за релативно кратак временски период. Муслимански проблем није била оскудица, већ пљачка, крађа, црно тржиште и отимачина, што је проузроковало и две побуне локалног становништва и спаљивање једног магацина хуманитарне помоћи.

Четврти случај, или пример, да тиме и завршим, који наводи истраживач Human Rights Watchа – заступник у свету, а поготово међу правницима, веома ретке и неодрживе тезе о правдољубивом Трибуналу, а сада и тумач пресуде Насеру Орићу – јесу свечаности, или духовне манифестације, приређене у Братунцу и Сребреници поводом Петровдана 1995. године.

Он не познаје или не поштује чињеницу да Срби, од како су страдали 1992. године, сваког Петровдана дају парастос својим жртвама, посећују гробља и места страдања и приређују духовну академију. Поновљено је то и 1995. године, а поменути аутор је то назвао кампањом СРС. Не волим цитате али морам још једном да га цитирам: "...Кампању која је требало да докаже да су муслимани починили злочине против хиљада Срба на подручју Сребренице. Ово је требало да умањи значај злочина из јула 1995. и многи у Србији били су спремни да такву верзију историје прихвате."

Другачије речено, муслимани нису починили злочине, а Срби јесу јула 1995. године.

Не може се злочин злочином правдати. Бар са српске стране, то не стоји ни у случају Сребренице. Муслиманским цивилима, деци и женама, ни длака са главе није фалила. Камо среће да су се ауторови и хашки штићеници, Орић и локални муслимани, при нападу и освајању српских села 1992–1995. понашали онако како су се српски војници, органи власти и цивили понашали јула 1995. према њиховим заробљеним цивилима, њих око 30.000. Камо среће да су мештанима Ратковића, Брежана, Загона, Магашића, Подравања, Рогосије, Бјеловца, Скелана, да не набрајам, јер је списак огроман, борци џихада предвођени Орићем обезбедили, као Срби њиховим цивилима, храну, воду, лекарску негу и превоз. Камо среће да су их барем оставили у животу.

Ових дана слушамо и читамо да су муслимани поново срушили велики православни крст који се налазио у Старом граду изнад Сребренице. Новински извештачи из Братунца и Сребренице јављају да се међуверски односи поново све више заоштравају, поготово од ослобађања муслиманског коловође Насера Орића. Тако је почињало и 1941. и 1991. године. И увек је неко са стране давао повод, а прљави, нечасни и крвави део посла препуштао својим штићеницима на терену .


Руководилац Центра за истраживање злочина над српским народом   
Миливоје Иванишевић
објављено: 05.08.2006.

http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/t3142.sr.html