Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Да ли случајно или не, али баш на Петровдан, када је 1992. под командом Насера Орића почињен један од најтежих покоља над Србима сребреничког краја, имали смо прилику да у "Политици" прочитамо напис господина Богдана Иванишевића (истраживача за подручје бивше Југославије у организацији Human Rights Watch) посвећен пресуди Насеру Орићу и нашим српским заблудама кад је реч о Трибуналу.

Пошто сам од злочина на Петровдан 1992. упознат са многим збивања у том крају, али и поменут у чланку "Мит о трибуналу против Срба", дужан сам да изнесем своје мишљење, као и чињенице које поменутом аутору нису познате или их је намерно изоставио.

Прво желим да разјаснимо дилему о броју српских жртава тог краја. Ја сам дао оба поменута податка. У књизи "Хроника нашег гробља" наведено је око 1000 имена, а бројка коју је цитирао портпарол ДСС објављена је у скромној пригодној публикацији: "Књига мртвих Срба, пострадали 1992–1995". Збир са више од 1000 имена, као што је у књизи наведено, односи се на раздобље од првих муслиманских злочина на Ђурђевдан 1992. до марта-априла 1994. године (а рат је трајао још годину и по) и то само на подручја општина Сребреница и Братунац и мали део општине Власеница (Милићи и неколико околних села).

Друга публикација, као што је такође у уводном тексту речено, са 3.262 имена односи се на цео ратни период и на целу територију коју је контролисала Осма оперативна група (од 1. јануара 1995. године 28. дивизија) Армије БиХ под командом Н. Орића. (Изузев 344 жртве Хаџића чија су тела из Сарајева пренета на братуначко гробље.) Значи, Насер Орић сноси командну, али и непосредну (јер је и сам учествовао у нападима на многа српска села) одговорност за сва убијена лица српске националности овог краја. Познато је да овакве спискове најпажљивије проверавају убице не би ли нашли неког живог и оспорили ваљаност списка, а тиме и доказали да нису баш све поубијали. На жалост Срба, оба списка су тачна.

Други случај је село Кравица и напад на Божић 1993. године. То није напад у коме је у истом дану било највише српских жртава у општинама Братунац или Сребреница (подсетимо се поново Петровдана 1992. или 24-26. септембра и страдања мештана села Подравања, Рогосија и Површинског копа рудника боксита Браћан, односно напада 14. децембра исте године и страдања Срба у селима Лозничка Ријека, Бјеловац, Сикирић, односно жртава Скелана 16. јануара 1993).

Приликом напада на месну заједницу Кравица највише жртава је било у селима Шиљковићи (14), Јежестица (17) и Кравица (15), укупно 46. Некако у ово време прошле године и госпођа Ф. Артман, тада портпарол Тужилаштва, навела је бројке које помиње и аутор чланка "Мит о Трибуналу против Срба", али он се позива на г. Чака Судетића.

Госпођа Артман је поменула и мене и оспорила моје тврдње изнете у "Хроници нашег гробља". Недавно се тим оспоравањима, поред Артманове и Судетића, појавио и неки нови сведок, Мирсад Токача. О чему је реч?

У наведеним селима су поубијани мештани. Ни у једном од тих села на Божић 1993. није било војника, па ни цивила-бораца из неког другог места. У односу на укупан број становника, само је мали број мештана, нешто више од 200 мушкараца, био наоружан јер су покушали да одбране своје породице, децу и родитеље, али и своју имовину (у месној заједници Кравица живело је око 2.000 лица српске националности).

Пред муслиманском силом од око 3.000 нападача нису успели. Страдали су заједно и браниоци и они које су бранили.

Тачно је да су више изгинули мештани браниоци него брањени мештани. Узрок је јасан. Напад на Кравицу очекивао се откако су муслимани 24. децембра 1992. год. у Глогови прекинули саобраћајницу Братунац–Кравица. Од тада је почела тиха евакуација деце, жена, болесних и старијих особа из кравичког краја. Отпор малобројне одбране успорио је на Божић напредовање Насерових хорди и омогућио преосталим мештанима да се и они спасу и извуку из својих кућа. Зато је убијено знатно мање "цивила" него "војника".

Овде се поставља за сваки, а поготово за грађански рат, значајно правно и морално питање: да ли су људи који бране своје село, породице и имовину, и које само зато што се бране називамо војницима, легитиман циљ нападача (питање постављамо зато што је Н. Орић ослобођен одговорности за убиство тих Срба, као и за убиства осталих бранилаца српских села)? Да ли би било часније да су браниоци српских села побегли од својих рођака као што су то учинили у Сребреници Насерови борци јула 1995. године?

Треће питање се тиче објашњења и правдања благе пресуде изречене Орићу. Нисам очекивао ни поткрепљенију тужбу ни неку оштрију казну. То би уздрмало, у случају Сребренице, много тога, па и тужбе против више десетина Срба.

"Пресуда Орићу утврдила је да су се у већем броју случајева убиства, окрутно поступање и уништавање српске имовине у околини Сребренице заиста десили". Али, по "кључним налазима" из пресуде, за то су криви изгладнели цивили који су самовољно ишли у те нападе. Ово је једна од десетак крупних обмана лансираних током рата у БиХ.

(Сутра: Кривица мања од Фишерове)
Руководилац Центра за истраживање злочина над српским народом   
Миливоје Иванишевић
објављено: 04.08.2006.


http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/t3076.sr.html