Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Намењена српским жртвама које су поубијали муслимани Сребренице. Ово је највише што ми који тражимо опроштај сада можемо да учинимо и у чему нас нико не може спречити.

Молимо за опроштај Матеју (Стевана) ЈАШИНСКОГ, самопрегорног просветног радника из Новог Сада, који је пре неколико деценија дошао у село Загоне да учи српску и муслиманску децу и није хтео кад се заратило да се врати у Нови Сад и напусти село у коме се сродио са децом и њиховим родитељима. Убили су га 5. јуна 1992. године његови бивши ученици муслимани. С њим су убијени и многи бивши ученици српске националности, њихови родитељи, па и старци рођени 1912. године из породица Милошевић, Танасијевић, Гвозденовић, Димитрић, Маловић и Пауновић. Опроштај тражимо зато што ће и вашим убицама да одају почаст.

Молимо за опроштај Драгомира (Ненада) ЖИВКОВИЋА, 1971, редовног студента 2. године шумарства у Београду мог омиљеног блиског рођака  који се вратио у свој Братунац да му родитељи, бака и млађи брат не буду сами. Убили су га из заседе муслимани у селу Биљача на Петровдан 1992. Драги Драго, од твојих убица ће неки људи из Београда покајнички затражити извињење што си се супротставио душманима и ниси дозволио да ти побију родитеље.

Молимо за опроштај најстаријег учитеља Васу ПОРАЧУ, рођ. 1912. из Крњића кога су ножем исекли његови бивши ђаци муслимни 5. јула 1992. године са још тринаест мештана српске нације из овог села. Човек који ће доћи да се поклони твојим убицама  треба да се стиди свог поступка.

Молимо за опроштај полуслепог и болешљивог старину Радојка МИЛОШЕВИЋА из села Гниона кога су на Крсну славу, Ђурђев-дан 1992, славском свећом, са јединим гостом Лазаром Симићем из суседног села Студенац, спалили. Тежак терет на своја плећа прима човек који долази да се поклони оним који тебе и Лазара спалише, живе.

Грешни смо и ми који ово пишемо што још нисмо у могућности да тражимо опроштај од сваког убијеног нашег сународника појединачно и да коначно, и на достојанствен начин, сачувамо од заборава имена српских жртава. Српске државе за тај посао немају новца. Да ли је ових деценија дошло толико зло време кад су интереси српске државе важнији од интереса српске нације.

Ја ћу, са својим најближим, као можда и ти драги читаоче, тог дана отићи у прву цркву и упалити свећу за покој душе и мир жртава чије породице су овим гестом дубоко повређене. Подсећам се, тешка срца, да су пре десет година у Братунцу и Сребреници мајке српских жртава проклеле председника Србије кад је дошао у Поточаре да се поклони убицама њихове деце.


Миливоје ИВАНИШЕВИЋ