Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Предговор  фотомонографији "Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској" аутора Јована Мирковића, историчара и дугогодишњег директора Спомен комплекса у Јасеновцу.

Хрватска влада је такођер узела у своје руке рјешавање жидовског проблема. Знате ви ко су Жидови. Увијек су били и остали пријатељи и слуге непријатеља хрватског народа. Жидови који су најодговорнији за овај рат зато што су се уротили против Велике Њемачке и њеног савезника Италије, не могу очекивати ништа друго него да се према њима поступа у складу са заслугама.

Хрватска има бити очишћена од свих ових елемената који представљају несрећу за наш народ, који су туђинци и непријатељи хрватског народа” [...] „Ти елементи које треба уништити јесу наши Срби и наши Жидови”.  (Курзив – В. К.) [38]

Све ове и многе друге сличне изјаве усташких главешина резултат су раније осмишљеног плана поглавника Павелића о геноцидном уништавању Срба. Још у јесен 1940, годину дана пре но што је дошло до Другог светског рата, за тај план сазнао је Влатко Мачек, тадашњи потпредседник југословенске владе у Београду. Он је био обавештен да је Павелић, у Сиени, у Италији, за време заточеништва, „на основу вишегодишњег проучавања покоља Јермена у Турској” припремио план за покоље Срба у Хрватској. Иако је Мачеку све то било предочено и план му је показан, он о томе није обавестио владу ни своје политичке партнере из Сељачке демократске коалиције, који су представљали Србе у Хрватској. Има индиција да је с тим „безбожним плановима” упознао надбискупа Степинца и да је од њега тражио да утиче на Павелића и његове људе да одустану од извршења тих злочиначких намера.[39]

Идејом о геноцидном уништавању Срба нису биле заокупљене само усташе. Уверење да су Срби главна препрека за развој Хрватске и да их треба физички уништити владало је и у оним деловима хрватског друштва које се није сврстало у редове усташа. Тако, примера ради, председник Удружења књижевника Хрватске, Славко Колар, није био усташа али је 1941. године, кад су Немци бомбардовали Београд, изјавио да Србе треба бомбардовати „док је и један тај гад жив”.[40]  Познати професор књижевности Миховил Комбол такође није био усташа, али је, упркос томе, фебруара 1945. изјавио да милион Срба треба потући да би се они који преостану прикључили Хрватима.[41]  Изјаве поменутих личности из највиших редова хрватске интелигенције речито говоре о томе колико дубоко и широко је у хрватском друштву била распрострањена мржња према Србима и идеја да се њиховим геноцидним уништавањем на најбољи начин може решити читав сплет питања која се тичу Хрватске и Хрвата, њиховог опстанка и њихове будућности.

Мало је познато да су и комунистичке власти Хрватске желеле да се лише Срба и да, ако не могу да створе етнички чисту Хрватску, што више смање њихов број. С тим намерама оне су, по свршетку рата 1945. године, више одмагале него што су помагале повратак Срба-избеглица из Хрватске, Славоније и Далмације, који су се бекством из Хрватске спасли усташког ножа. Тадашње федералне власти Хрватске биле су задовољне тиме што се број Срба у Хрватској осетно смањио. Оне су нерадо предузимале присилне мере за истеривање усташких породица из српских кућа и са српских имања. Због тога је Министарство колонизације Демократске Федеративне Југославије у више наврата током 1945. године захтевало од Председништва народне власти Хрватске и њених надлежних министарстава да са своје стране упозоре „подручне органе власти на правилно и брижно поступање са повратницима”, припадницима српског народа, „који се из Србије враћају у своју ужу домовину Хрватску”[...]. [42]

Велика и етнички чиста Хрватска држава заокупљала је пажњу и Фрање Туђмана и његових сарадника на исти начин како је то било у Хрватској у претходних стотину и више година. Да је то тачно потврђује писање проф. др Славена Летице, саветника председника Туђмана. У листу Danas, у броју од 12. септембра 1989. године, у тексту под насловом Асимилација хрватских Срба Летица је покушао да, тобоже научно, дâ образложење о неминовности асимилације Срба у Хрватској. При томе он се вратио идеји „хрватског политичког народа”, тврдећи да се Срби у Хрватској могу опредељивати за два пута. Могу бити, како је написао, „органски део” српског етничког народа, или „дио хрватског политичког народа”. Тим писањем Летица је Србима понудио оно што им је упорно и на силу наметано током читаве друге половине XIX века, све до 1905. године, до стварања Хрватско-српске коалиције, а од франковаца и после тога. Понудио им је пут одрицања од своје националне припадности како би постали део „хрватског политичког”, тј. „конститутивног народа”. Понудио им је оно што Срби у Хрватској никада у прошлости нису могли ни хтели да прихвате, јер су били свесни да им је нуђен пут националног и политичког затирања. Све до 1918. Срби су се том путу жестоко опирали и због тога су водили бескомпромисну борбу, чврсто уверени да је то борба за опстанак. Политика коју је понудио Туђманов саветник проузроковала је у оквирима Аустроугарске племенски раскол између Хрвата и Срба, јер је чинила окосницу свих сучељавања између двеју нација. Летица је понудио политичка решења чија су изворишта у хрватском државном и историјском праву. Та решења су, својевремено, у XIX веку, владајући кругови Мађарске покушавали да наметну Хрватима, као и Србима, а ови су се томе, да би се спасли мађаризације, жестоко одупирали, па су 1848–1849. због тога и водили рат са Мађарима. Решења која је понудио један од угледнијих чланова Туђманове Хрватске демократске заједнице своде се на добро познату формулу: једна држава, један народ, један језик. Како је та формула била актуелна у време аустријске, аустроугарске и павелићевске ендехазијске власти, очигледно је да су Туђман и његови следбеници своје узоре нашли у временима која су прохујала.

Читава ова геноцидна реторика о монструозним злочиначким намерама и злочинима, као и геноцид који се догодио од 1941. до 1945. године, почињени за добро „хрватске мисли”, тј. за добро велике, етнички чисте и римокатолички јединствене Хрватске, по оцени дугогодишњег уредника и главног сарадника загребачког католичког недељника Glasa koncila, дон Живка Кустића, имају своје оправдање, јер, написао је он, „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине”.[43]  Др Срећко Перић, фрањевац и усташа из манастира Горица крај Ливна, једне недеље пре покоља Срба, са олтара цркве у Горици од окупљених верника – Хрвата овим речима затражио је да започну клање Срба: „Браћо Хрвати, идите и кољите Србе, најприје закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени.”[44]  Тако су црквени оци хрватске Римокатоличке цркве подстицали своје вернике на злочин и нудили им опроштајнице, које подсећају на тзв. индулгенције, добро познате из мрачног времена инквизиције.

Припремајући се за нове „повјесне злочине”, а умањујући и правдајући оне који су се већ догодили у Хрватској 1941–1945. године, др Ф. Туђман је у својој књизи Bespuća povijesne zbiljnosti, Загреб 1989, читавој јавности обзнанио да је за њега геноцид саставни део људске природе, да се он догађао од библијских времена до наших дана и да га треба прихватити као људском друштву примерену појаву. Ни пред међународном јавношћу Туђман није крио да је спреман на геноцид. То је потврдио Дејвид Фишер, директор Института за проучавање спољне политике „World Affairs” у Сан Франциску. На промоцији књиге бившег амбасадора САД у Југославији, Ворена Цимермана, Фишер је изјавио: „[...] Сећам се конференције дипломатског кора у Немачкој 1989. на којој је био присутан и будући председник Фрањо Туђман и који је том приликом истакао да кад он буде постао – не ако буде постао – председник Хрватске да ће тло у Крајини постати црвено од крви [...]”.[45]  Разуме се, од српске а не хрватске крви.

Уверен сам да су саопштени докази о томе да је геноцидна идеја о начину решења српског питања у Хрватској негована током много деценија и да је било само питање времена када ће и како она бити реализована. Подаци које сам саопштио само су избор из веће збирке сличних доказа. Хрватска страна таквих доказа о спремности Срба на геноцид над Хрватима нема. Стога она, узалудно и дрско, али упорно, покушава да инкриминише Начертаније Илије Гарашанина и Меморандум Српске академије наука и уметности. На срећу и на част српске стране, а на несрећу хрватске, у тим документима нема клања, речи која се као ружан рефрен понавља у многим хрватским списима врло истакнутих Хрвата.

На крају овог излагања, као нека врста закључка на основу свега што је речено, могло би се рећи да су идеје о геноцидном уништавању Срба, о стварању велике, етнички и римокатолички чисте Хрватске надживљавале све државне оквире, политичке и друштвене системе. Као црвена нит оне су се провлачиле од Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Франка, Франа Супила, Стјепана Радића и Анте Павелића до Фрање Туђмана. Фотографије објављене у овој књизи непорецив су доказ до каквих монструозних злочина је довела хрватска политика прожета патолошком мржњом, која је негована више од стотину година с уверењем да Србе треба уништити како би могли бити остварени хрватски национални, државни и верски циљеви.



Фусноте:

[1]   Милорад Павловић Крпа, Београд у Загребу, Књижевни лист, 1. IV 2005, бр. 32.

[2] Владимир Красић, Устанак у Босни од 1875. до 1878. год. Грађа за новију срп­ску историју рата за ослобођење, Нови Сад, 1884, 96, 97.

[3]  Професор др Светозар Ливада за „Новости” о етничком чишћењу Срба у Хрватској, „Новости”, 4. и 5. I 2004.

[4] Јелена Гускова, Историја југословенске кризе (1990–2000), Београд 2003, 187.

[5]   М. Предраговић, Повампирени екран, „Новости”, 22. VIII 1996.

[6]   Globus, 3. VIII 2001.

[7]   Slobodna Dalmacija, 16. XI 1992. и Vjesnik, 21. XI 1992. Какве србомрзачке и ратнохушкачке текстове је уочи распада Југославије и у време оружаних сукоба продуковала хрватска штампа може се видети по новинским чланцима које је објавио Јован Бошковић у књигама Srpske sluge Hrvatske – servi Croatie и NDH drugi put – lux Croatie, Naš dom – L’age d’homme, Београд 1999.

[8]   Dom, 4. IV 1901, бр. 7, 16.

[9]   S. Radić, J. Predavec, F. Novljanin, Gospodarstvo – prosvjeta – politika, Zagreb 1910, 146.

[10]  Frano Supilo, Glasovi o slozi. Politički spisi, Zagreb 1970, 179.

[11]  Hrvatski dnevnik od 30. I 1940, br. 1346.

[12]  Dr Ivo Pilar, Politički zemljopis hrvatskih zemalja, Geopolitička studija, Sarajevo 1918, 21.

[13]  Види стр. 65. поменуте књижице.

[14]  Dr. I. Pilar, Politički zemljopis, 26.

[15]  Шумадинка I, 1850, бр. 23, 8. јун, 91.

[16]  Хисторијски архив у Задру, Списи православне далматинске епархије, св. 50, бр. 7.

[17]  Др Миховил Тамандл, Живот и рад Константина Пеичића, Нови Сад 1966, 54.

[18]  Palavršić Ante, Zelić Benedikta, Korespondencija Mihovila Pavlinovića, Split 1962, 121-122.

[19]   Ante Starčević, Nekolike uspomene, Djela, knj. III, Znanstvenopolitičke rasprave, Zagreb 1894, 373.

[20]  F. Supilo, Politika u Hrvatskoj, Zagreb 1953, 124, 125.

[21]   Mirjana Gross, Vladavina hrvatsko-srpske koalicije 1906–1907, Beograd 1960, 146.

[22]  Хрватски сабор, Браник 1907, бр. 13.

[23]  Gajo Radunić, Oživotvorenje – pogled na naš politički položaj, Split 1911, 29-31.

[24]  Други назив за коров.

[25] Писмо Ј. Мишкатовића М. Павлиновићу, Загреб, 14. VIII 1876, Палавршић-Зелић, н. д. 245.

[26]  Dom, 22. VIII 1908, br. 47, 2.

[27]     Dom, 20. XI 1908, br. 47, 2.

[28]     Dr Ivan Ribar, Iz moje političke suradnje (1901–1967), Zagreb 1965, 92

[29]    I. Kršnjavi, Zapisci, iza kulisa hrvatske politike, књ. 2, Zagreb 1986, 537.

[30]    Исто, књ. 1, 212.

[31]    В. Ћоровић, Црна књига. Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914–1918, Београд 1989, 30.

[32]    S. Radić, Temelji za budućnost Hrvatske i ciele Evrope, Zagreb 1917.

[33]    Белешке Ивана Рибара достављене др Кости Милутиновићу 11. јануара 1960.

[34]    Dr Ivo Guberina, Ustaštvo i katolicizam, Poseban otisak iz „Hrvatske Smotre” br. 7-10 za g. 1943, 7-8.

[35]    Јован Пејин, Колонизација Хрвата на српској земљи у Срему, Славонији и Барањи, Сремска Митровица 1997, 24.

[36]    Gert Fricke, Kroatien 1941–1944, Der „Unabhängige Staat” in der Sicht des Deuts­chen Bevollmachtigen Generals in Agram, Gleise v. Horstenau, Freiburg 1972, 37-38.

[37]    М. Булајић, Јасеновац, усташки логор смрти, „српски мит”, Београд 1999, 157-158.

[38]    Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији, Београд 1952, 161.

[39]    Ilija Jukić, Guranje hrvatskog naroda u novu strašnu katastrofu, opasniju od one, koju je doživio u prošlom ratu i poslije njega, London 1975, 15; Михаило Станишић, Слом, геноцид, одмазда, Београд 1999, 160.

[40]    Čedomir Višnjić, Partizansko ljetovanje, Hrvatska i Srbi 1945–1950, Zagreb 2003, 182-183.

[41]    Исто.

[42]    Др Богдан Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Београд 1997, 160-161.

[43]    Novosti, samostalne srpske novine, br. 122, od 19. aprila 2002.

[44]    Viktor Novak, Magnum crimen – pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948, 651.

[45]    Јасмина Бојић, Националисти се кувају у сопственом сосу, „Наша борба”, 4-5. I 1997.


Аутор: Академик Василије Крестић, предговор књизи Јована Мирковића: „Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској“, у издању „Света књиге“, Београд, 2014.


Академик Василије Ђ. Крестић: О геноцидности хрватске политике [I]