Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Предговор  фотомонографији "Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској" аутора Јована Мирковића, историчара и дугогодишњег директора Спомен комплекса у Јасеновцу.

У науци је добро познато да је свуда у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика”, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима”, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу”, јер у њему је „крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат”.

У одређеним круговима Хрватске, посебно у правашкој и франкофуртимашкој (франковачко-клерикалној) штампи, Срби никада нису називани својим националним именом, већ разним погрдним као што су: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тј. Шиптари), Бизантинци, сербеж, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију где им мјесто није и слично. Анте Старчевић називао их је: „блатни скоти”, „гнусна ропска створења”, „сужањска пасмина”, „накот зрео за сјекиру”, „продане мјешине”, „псета аустријска”, „псета пустјена с вериге”, „смеће” итд. Приликом антисрпских демонстрација, које су се у више наврата десиле у Загребу (1895, 1899. и 1902. године), руља је извикивала пароле с чисто геноцидним порукама, као што су: „Удри, удри ин дер штат Србом штрик за врат”, „Србе о врбе” и „Србом сјекиром за врат”.

Врло брзо се испоставило да је деструкција српског имена уродила жељеним плодовима. Само српско име почело се третирати као „политички преступ” па су предузимане мере да се оно сасвим потисне и искорени како би се створила етнички чиста, верски јединствена – католичка – велика Хрватска. До које мере је порасла мржња према Србима од Хрвата, који су следили политику хрватског државног и повјесног права, савршено показује Политичка повијест хрватскога народа др Пере Гавранића, објављена у Загребу 1895. године. У њој је написано: „данас за циело нема нигде у Европи међу разнојезичним народима веће мржње, него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња додуше незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се додуше оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али зато борба итекако обстоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне ексистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требало ни од кога бојати, букнуо би за циело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији.”

Историјски догађаји који су се збили од 1941. до 1945. и од 1991. до 1993. у свему су потврдили оцене П. Гавранића изречене 1895. године. Оба пута када су Хрвати стекли „своје независне државице”, дошло је, како је Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби. Мржња против њих испољена је тада на најбруталнији начин, али са јасним циљем: да се створи етнички чиста и што већа хрватска држава.

Познати хрватски вајар југословенског опредељења, Рудолф Валдец је повећој групи српских писаца, сликара и вајара, који су групно посетили Загреб 1905. године, критикујући екстремну антисрпску политику Хрвата, између осталог изјавио да када би Хрвати „добили ма и најмању независност државну, са лица земље збрисали би све оно што носи српско обележје”.[1]  Време и догађаји су потврдили Валдецове суморне оцене, које су слабо обавештене Србе изненадиле и збуниле.

О тој за здрав разум несхватљивој мржњи, која је овладала знатним делом хрватског друштва у другој половини XIX века, изрекла је свој суд и добронамерна и хумана мис Аделина Паулина Ирби, која, као странкиња, Енглескиња, није имала никаквих разлога да прави разлику између православних и католика. Поводом масовног затварања Срба у Пакрацу, Карловцу, Осијеку, Дарувару и другим местима Хрватске и Славоније, до којег је дошло у време устанка у Босни и Херцеговини (1875–1878), када је на челу Хрватске био бан Иван Мажуранић, мис Ирби је написала: „Једини мотив томе гоњењу налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима опет противу Срба.” [2]

Највећи сејачи мржње, они који су је уобличили у државне, националне и политичке програме, који су јој дали особине борбе различитих раса, Еуген Кватерник и Анте Старчевић, у хрватском друштву прихваћени су као највећи патриоти и родољуби. Тим чином раздор између Хрвата и Срба дубоко је био усађен у њихова бића, јер док су једни били спремни да славе, хвале и следе поменуте корифеје, други су с разлогом од њих зазирали, јер су осећали тешке последице њиховог погубног деловања.

Ружени и сатанизовани у прошлости, још горе су Срби прошли у време хадезеовске власти Фрање Туђмана и његових наследника. Кад је Хрватска демократска заједница дошла на власт сачињен је за новинаре посебан глосар с упутствима како треба говорити и писати о Србима. Као што се у време Павелићеве НДХ говорило о жидо-комунистима, од новинара је сада тражено да говоре о Србо-комунистима.[3]  Тада је издато једно упутство да се на радију и телевизији, у новинама, часописима, књигама, говорима, предавањима и у свим јавним наступима увек за Србина користи израз „четник”. У фебруару 1990. Туђман је захтевао да се Срби у Хрватској, као хрватски грађани, означавају као „православни Хрвати”. Залагао се за то да се не користи кованица „православни Срби”, а, у потпуном складу са законским одредбама из времена Павелићеве НДХ, наговестио је да ће у Хрватској бити забрањена Српска православна црква. За Србе који би остали у Хрватској и не би се преселили у Србију, обећао је да ће њихова црква, као и у време НДХ, постати Хрватска.[4]

Држећи се поменутог глосара, али и конкретних упутстава Фрање Туђмана, репортер Хрватске телевизије, Јерко Томић, у емисији „Куда српска хорда прође”, емитованој 20. августа 1996, о Србима је рекао „да су нељуди којима није помогло ни светосавље, да су трговци свињама, четничка гамад, да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари, да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и биједа, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, створови, болест, губа, неслани Јовани, бијесне разуларене четничке звијери, тепих нацизма, да су у Хрватску дошли пре сто година, да су били слизани са Турцима, да су потаманили Јевреје и прије доласка хитлероваца у Београд.”[5]

Почетком августа 2001. године доградоначелница Петриње изјавила је да „док и један праваш живи на свом подручју (тј. у Хрватској – В. К.), док и један Хрват дише својим плућима и хода по овој земљи”, Србин неће „моћи живјети овдје као сви остали”. За челницу Петриње Србин „нити је човјек, нити животиња, животиња не заслужује такву успоредбу с њим”. Све Србе она је видела као четнике а за њих нема живота у Хрватској. О томе је она казала: „[...] Ми можемо са свима, осим с некрстима, јер вјера и враг не иду скупа. Очистит ћемо Хрватску од смећа [...]”.[6]

Важно је истаћи да су се брутални вербални напади на Србе, који су били прави ратни покличи, чули и у Сабору Хрватске 4. октобра 1990, у време конституисања нове Хрватске, више месеци пре но што је дошло до оружаних сукоба. На тој седници посланик Дамир Мајовшек је, између осталог, рекао: „Не вјеруј Србима ни када ти дарове доносе [...]”. Потпредседник Сабора Стјепан Сулиманац заложио се на тој седници за доношење расног закона кад је изјавио да за „лица која су се населила иза 1918. године у Хрватској, а стекла су иметак, треба створити закон и заштитити се од тих елемената”, тј. од Срба. Посланик Иван Милас поручио је Србима: „На ваше право одговорит ћемо оштрим мачем. Дан обрачуна је врло близу [...]!” Потом је додао: „Србе никад нисам волио, а моји су родитељи криви што их нисам мрзио”. Посланик Анђелко Кларић заложио се за то да се Срби у Хрватској изолују, као Курди у Ираку, и да се за њих створе гета. Бранко Пожњак је предложио да Сабор „размотри могућност укидања имунитета српским посланицима”, а Виктор Грабовац је захтевао да се за српске општине у Хрватској „обуставе сва финансијска давања”. На тој саборској седници од 4. октобра Срби су почаствовани разним епитетима. Тако је, између осталог, речено да су „друмски разбојници”, „пијана и дрогирана, нецивилизирана руља”, „терористи”, „освајачки дивљаци” и „четници” па да са њима, како је рекао посланик Анте Чевизовић, Хрвати не могу да живе заједно. Још пре овог саборског заседања, један од првака ХДЗ Слободан Праљак написао је у листу Start од 28. априла 1990. да по улицама „дечки већ певају: „Заклат ћемо Србе”. Министар управе и правосуђа у другој влади Републике Хрватске, Босиљко Мишетић, изјавио је: „Дијете од рођења, дакле прије него што га се научи читати и писати, треба га научити тко му је непријатељ, а непријатељ му је на овим просторима Србин. То значи да од почетка живота (као што треба учити читати) тако га треба подучавати да сво зло, које је учињено хрватском народу учинили су Срби.”[7]  Ако се једна средина, у овом случају хрватска, систематски, смишљено и у дужем периоду напаја оваквим и сличним оценама, које сам навео, онда је природно што је она, тешко индоктринисана, дошла до закључка да по сваку цену Србе треба уништити. Да је то тако наука обилује бројним доказима.

Међу многобројном питањима која су оптерећивала, која оптерећују и која ће оптерећивати и реметити односе између Хрвата и Срба је геополитички положај Хрватске. По општој оцени свих хрватских политичара и геополитичара, како ранијег тако и садашњег времена, геополитички положај Хрватске је такав да личи, како је написао познати хрватски историчар Вјекослав Клаић, на „добро раскречену кобасицу”. Таква Хрватска, по општем уверењу свих политички мислећих Хрвата, уопште нема услова за опстанак и напредак. Антун Радић је објаснио да би „уједињена Далмација са Хрватском сличила на корице круха, а она средина што бисте ју изрезали, то сте из хрватскога круха изрезали Босну и Херцеговину /.../ а хоће ли се најести, треба нам и средине, треба нам Херцег-Босне”.[8]  За Антуновог брата Стјепана Босна је „као утроба осталој Хрватској. А извади човеку утробу и онда му реци нека живи”.[9]  По виђењу Франа Супила: „Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао у данашњим окупираним покрајинама”, тј. у Босни и Херцеговини.[10]  Да би добили трајну привредну и финансијску самосталност, хрватски политичари проценили су да морају посегнути за новим територијама. Хрватски дневник из 1940. године о томе је написао: „Хрватска у својем садашњем опсегу не може трајно опстати, јер су јој потребни још неки крајеви за властиту господарску изградњу”.[11]

Најпознатији и најуваженији хрватски геополитичар др Иво Пилар, познат под псеудонимима Südland, др Јуричић и Florian Lichtträger, записао је да „са геополитичког гледишта Троједница без Босне и Херцеговине нема никаквог изгледа да се народно-политички као ни господарско-политички одржи.”[12]  По оцени Пилара „Хрватска и Славонија, одијељене од Босне и Далмације, својих природних саставних дијелова, јест уобће торзо неспособан за живот”. Писац књиге Južnoslovensko pitanje, која је у размаку од неколико деценија доживела четири издања, два на хрватском и два на немачком, у брошури Svjetski rat i Hrvati. Pokus orijentacije hrvatskoga naroda još prije svršetka rata, објављеној 1915. и 1917, Пилар је отворено и јасно ставио читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ Хрвата. У тој брошури др Пилар је написао: „Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, који се протеже у два смјера (Далмација мјестимице само њеколико километара) саме за себе у обће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело у обће не имају никакве будућности. Ово спознање било је по нашем увјерењу узроком оном грчевитом тражењу једног ширег оквира за наш народни развој прије године 1878, било је задњим узроком обликовања Илирства и Југословенства. Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, кад јој се прикључе Босна и Херцеговина. Хрватски народ на самом територију Троједне краљевине има мало наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватскога народа. Ограничен на саму Троједницу, хрватски народ може само животарити, живјети може само онда, ако има Босну и Херцеговину.”[13]

По оцени др Пилара, Хрватска, Славонија и Далмација чине љуску, а Босна и Херцеговина језгро Хрватске.[14]  Стога што су Срби стајали на путу остваривању геополитичких тежњи Хрвата, што су били препрека стварању велике Хрватске, у чији састав би биле укључене Босна и Херцеговина, они су морали, по схватању знатног броја најугледнијих хрватских политичара, геноцидом бити уклоњени.

Кад је избила револуција 1848. Србима у Дубровнику запретила је смртна опасност. Хрвати су им отворено рекли да ће их све у цркви запалити.[15]  Дубровачки прота Ђорђе Николајевић је 22. марта 1848. написао владики Јеротеју Мутибарићу: „Овом приликом само укратко усуђујем се саобштити, како смо ми овдје у Дубровнику, одкако је конституција проглашена, умјесто весеља величајши страх поднијели, будући су нам јавно и у очи пријетили, да ће нас на најмање комадиће исјећи”. На срећу, кад се о претњама сазнало у Боки, Срби у Дубровнику били су спасени. Николајевић је о томе написао: „Глас овај стигне у Котор, гдје су православни Срби много претежнији. Которски Срби поруче Дубровчанима, да не тичу тамошњу браћу, јер ако такну и једнога, они ни једног католика оставити неће. Но и ова претња разјарене Дубровчане није могла укротити, док им не стигне другиј глас, који у случају обистињења не би имао шале, да се под градом Будвом укрцало у брод десет иљада Црногораца, који долазе Дубровчанима у походе, и да их питају, шта ће они са Србима.” [16]

И у самом Загребу Србима је 1848. године запретила велика опасност. По сведочењу Анастаса Поповића, познатог и угледног загребачког трговца и председника тамошње српске православне црквене општине, критичан тренутак по Србе настао је у часу када се у Загребу сазнало да су Срби на Мајској скупштини у Сремским Карловцима изабрали војводу. Тим поводом у Загребу је завладало велико незадовољство и скоро је „до тога хтело доћи да све Србе покољу”.

Покољ је запретио и српским депутатима који су се после Мајске скупштине нашли у Загребу. Др Константин Пеичић је о томе записао: „Моја је заслуга што сам смирио у Загребу сережане (пандуре) Шокце, који су на Србима депутирцима вартоломејску ноћ спремали били, зато да им бана Јелачића шизматички патријарх наш не иншталира и не повлаши (посрби)”.[17]

Због тога што хрватска Странка права није признавала националну посебност Срба у Хрватској и што их је присиљавала да буду православни Хрвати, на шта они нису пристајали, Еуген Кватерник, поред Анте Старчевића најугледнији првак праваша, изјаснио се за уништавање Срба, које је називао „накотом вјере” православне. У писму написаном 22. јуна 1869. хрватском политичком прваку из Далмације дон Миховилу Павлиновићу, Кватерник је о Србима, које је означавао као „најоштрији нож” у рукама хрватских непријатеља, између осталог написао: „[...] Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вјере, која је кадра из људих учинити издајице керви и светињах сваком народу најмилијих [...]”. Ако се Хрвати тако буду понашали према Србима, тврдио је Кватерник, „[...] не од Драве до мора, него од салцбургтирол[ских] алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте, неоскверњене Херватске [...]”. [18]

Зато што Срби нису пристајали да буду Хрвати православне вере, и Старчевић је, попут Кватерника, само годину дана касније, наговестио пут којим ће ићи Хрвати у решавању српског питања, у стварању велике и етнички чисте хрватске државе. Он је 1870. написао: „Народ херватски неће трпети, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хервата.”[19]

Угледни хрватски политичар Франо Супило је, попут Кватерника и Старчевића, сматрао да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може и мора решити, ако нема другог начина, њиховим физичким уништавањем. О томе је написао да Хрвати, ако желе да еманципују Хрватску од Срба, „морају најпрво да се свих средстава (па и најгорих: у политици је којешта допуштено) лате, до тога најпогибељнијег, јер домаћег и истојезичног, народног противника било како или апсорбују, или га иначе униште. Од ове потребе, до прокламације ’нема Срба!’ са свим оним посљедицама, које она собом носи, није него један корак”. [20]

Држећи се девизе да је у политици све дозвољено, како је написао Супило, франковачки заступник у Сабору Хрватске др Јерко Павелић брутално отворено изјавио је у Сабору 1907. године како би он, са својим политичким истомишљеницима, решио питање Срба у Хрватској и Славонији. Тврдио је да је српска мисао у Хрватској и Славонији увезена из Србије, али да још није попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Кад би франковци били на власти, изјавио је Павелић, „такозвани” Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати”.[21]

На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је посланик др Душан Поповић. „Изјављујем”, рекао је он, „да смо ми Срби љуто увређени Павелићевим речима. Чудим се да је таково што могао рећи баш др Павелић, који би као познавалац повеснице требало да зна, да се мора поклати читава генерација док се народ који не претопи у други [...]”.[22]  Наравно да је Павелић то добро знао, али је на такав начин решавања српског питања био спреман, јер од Кватерниковог и Старчевићевог времена истребљење Срба из Хрватске, Славоније и Далмације постало је део програма знатног дела хрватске политике.

Да су Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији били непожељни и да их је требало, по сваку цену, не бирајући средства, милом или силом асимиловати и искоренити са тла Хрватске, сведочи и писање Гаје Радунића из 1911. године. По његовом виђењу, бити Србин у Хрватској је жалосно, „а најсмјешније је и данас још врло погибељан назив Србски”. Радунић је био уверен да ће тај назив из Хрватске нестати и да ће бити само жалосна појава, коју ће помињати историја, јер име српско ту ће се изгубити, пошто ће сви Срби постати Хрвати. Српско питање, по његовој оцени, стоји „као мач над главом Хрватима” па ће стога „свако хрватско срце да обвесели дан кад будемо видјели да су се ове нездраве биљке на нашој народној њиви изгубиле, када видимо да сви ко један човјек приступисмо озбиљном раду за остварење и ослобођење наше миле Хрватске Државе”.[23]

Другим речима, Хрвати ће бити весели када Срби из Хрватске, Славоније и Далмације буду нестали, када Хрватска буде етнички чиста и верски – католички јединствена, без Срба, јер они су, за Хрвате и Хрватску, по оцени познатог политичара Јосипа Мишкатовића, драчје[24], које Хрвати „из своје башче морају почупати”.[25]

Убедљиве доказе о томе да је један део хрватског друштва, још у оквирима Аустроугарске, дошао до закључка да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може решити геноцидом, оставио ја за собом Стјепан Радић, предводник Хрватске сељачке странке. Насртање хрватског бана Павла Рауха на Хрватско-српску коалицију Радић је објаснио тиме што је иза бана у свему стајао Беч. О томе је написао: „Кад год су господа у Бечу била у стисци, тражила су какву било смутњу, у којој ће народ као слијеп и луд ударати било на кога, а до тада ће господа своје послове обавити [...] А Срби су били најзгоднији, да се ради њих начини смутња. Они су досељеници, друге су вјере, домаћему народу с већине разлога – непоћудни – па зато и треба кадшто само мало намигнути и ето клања!”[26]

Уочавајући злоћудне франковачке намере према Србима, нарочито у време анексионе кризе 1908/09. године и загребачког велеиздајничког процеса, Радић је о томе забележио: „На посљедњем виећу Франк-Старчевићеве странке права прихваћен је чудан закључак, о којем новине много пишу [...] Устројила се наиме ‘Хрватска народна легија’ тј. оружана чета ‘за обрану хрватске домо­вине’ [...] Но најстрашније је ово: Ово што хоће легија, то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна, у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе ‘жедне хрватске крви’, или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв [...].”[27]

Легија коју помиње Радић била је састављена од добровољаца, присталица Странке права Јосипа Франка. Она је основана 1908. са задатком да се супротстави добровољачким одредима из Србије, али и да се физички обрачуна са Србима и Хрватима југословенског опредељења (тзв. посрбицама) из Коалиције и других политичких странака. Према Србима у Хрватској Раух је имао одрешене руке. Цар Франц Јозеф је пред њим отворено испољио љутњу на Хрватско-српску коалицију, посебно на Србе, који су, по његовом уверењу, у Коалицији играли одлучујућу улогу.

Др Иван Рибар, познати хрватски политичар, припадник напредне југословенски опредељене омладине, присталица политике Хрватско-српске коалиције, као активни учесник збивања у Хрватској уочи Првог светског рата, забележио је да су бан Раух и Јосип Франк, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом анексије Босне и Херцеговине, склопили споразум који „је гласио да се изврши покољ и исељење свих Срба из Хрватске”.[28]

Познати хрватски политичар и професор Загребачког свеучилишта Исо Кршњави, који је једно време био и министар богоштовља и наставе, а учествовао је у свим важнијим политичким збивањима Хрватске крајем XIX и почетком XX века, у својим Записцима је написао да у Хрватској и Славонији није било око 700.000 Срба бан Павле Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити.[29]  Кршњави је у својим Записцима забележио и следеће сведочење: „Било је једно вријеме, када се је писало да треба све Србе сјекиром утући. Ова мисао имаде нешто за себе, и то нешто врло важно; она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин, којим би се дала провести ‘хрватска мисао’. Друго је, дакако питање, би ли се Срби дали тако једноставно утући, као у Сјеверном мору она доброћудна морска телад названа туљани. Могао би човјек прилично сигурно прорећи да би се они досјетили народне пословице, по којој батина има два краја.” [30]

Сама помисао на физичко уништавање Срба, као и расправа коју је Раух о томе водио са својим истомишљеницима, најбоље сведочи о противсрпском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и о томе којим идејама су они били заокупљени и на који начин су намеравали да реше питање тамошњих Срба.

Вишедеценијске припреме за брутални обрачун са Србима потпуно су биле уобличене у хрватској политичкој идеологији у оквирима Аустроугарске до 1914. године. Када је те године у сарајевском атентату убијен надвојвода Франц Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када Србе треба уништити. На дан атентата, усред Загреба, јавно је речено да се „и у нашем кругу на нашем тиелу налази сва сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ!”[31]

У једном излагању из 1917. године Радић је, индиректно, признао да су Срби у Хрватској и те како били угрожени само зато што су се изјашњавали да су Срби. Износећи у Хрватском сабору своје виђење о томе како ће изгледати нова Хрватска, која ће изнићи из рата, Радић је, између осталог, казао „да неће више Србину у Хрватској пасти ни једна влас с главе, ако буде и сто пута на дан говорио, да је Србин [...].” [32]

Кад се каже да неће више, јасно је да је дотле, и те како, Србин у Хрватској могао да страда, и да је страдао, само зато што је био Србин и што није хтео да постане православни Хрват. А православни Хрват морао је постати зато што је живео у хрватској домовини. Ту, у хрватској домовини, по схватању Радића и свих хрватских политичара који су програме градили на хрватском државном праву, „мора да влада само хрватска државна идеја”. Она је, по оцени Радића, „чисти национализам у подпуноме складу с државним правом”. У својим још необјављеним забелешкама и Иван Рибар је написао да је у програму франковаца било да 1914. разбију Хрватско-српску коалицију и најрадикалније, покољем се обрачунају са Србима.[33]

Ако се упореде наведени докази о томе како су истакнути хрватски политичари, праваши и франковци из друге половине XIX и почетком XX века намеравали да реше питање Срба у Хрватској са чињеницама како су то питање решавале Павелићеве усташе и како га је решио др Фрањо Туђман, онда је лако уочити да у свему постоји нераскидива логична и органска веза, да постоји континуитет. Јасно је и то да је хрватска политичка мисао била, и да је до наших дана остала дубоко прожета идејом геноцида. Због ограниченог простора о томе ћемо навести само неколико доказа. У Katoličkom listu од 29. јуна 1941. Миле Будак, Павелићев министар за богоштовље и наставу, написао је да је усташка лозинка, која се односи на Србе „Или се уклони или се приклони”. Такав начин решавања српског питања садржан је и у његовој изјави: „Једну трећину Срба ћемо поклати, једну трећину протјерати а једну превјерити”.

Свештеник и усташа др Иво Губерина је 1943. написао: „Становити елементи у Хрватској, који су за вриеме Југославије имали задаћу расточити државни и народни организам Хрватске; онеспособити је за живот, а особито за ону улогу, коју је Провидност намиенила и након пада Југославије остали су у хрватском организму, а да се ни за једно слово у својим протухрватским тежњама нису измјенили. Природно је право хрватске државе и хрватског народа лиечити свој организам од тога отрова. Усташки се покрет дао на тај посао; употребљава средства, којим се служи сваки лиечник при лиечењу организма. Гдје је потребно прави потребне операције.

Усташки би покрет најволио, да се ови хетерогени и сад непријатељски елементи тихо и слободно асимилирају или да се тај отров удаљи из организма (пресели у матицу земљу). Али ако такови елементи не ће да се асимилирају, већ хоће остати у организму као некакова ’пета колона’ за растварање организма или што је још горе, улазе у оружани сукоб, као што се догађа с четничко-комунистичким бандама, тада по свим начелима католичке моралке, они су нападачи и Држава Хрватска има право, да и мачем уништи те нападаче [...]”.  (Курзив – В. К.)[34]

Када су усташе из Славоније протерале 65.000 Срба, чије куће и имања су запосели Хрвати, Павелићев министар правде Мирко Пук је 25. фебруара 1942. тим поводом изјавио: „Хрватска држав­на влада извршила је у том правцу своју хрватску и своју усташку дужност.” [35]

Попут министра Пука и министар Милован Жанић, који је у НДХ био председник „Законодавног повјеренства хрватске државне владе”, рекао је 2. маја 1941. године: „Ја говорим отворено, ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија друга [...] Ова земља мора бити земља Хрвата, и нема метода које ми као усташе нећемо употребити да ову земљу учинимо хрватском и очистимо је од Срба [...]”.[36]

Зашто је Хрватску требало очистити од Срба објаснио је Младен Лорковић, министар спољних послова НДХ. Он је септембра 1942. дипломатским представницима изјавио: „Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба и ако ми за леђима имамо снажну српску државу која би увијек засезала у наша подручја и представљала вјечиту опасност за нас. Стога је срећа што је до успоставе НДХ дошло у овим временима, јер само сада можемо ријешити тај проблем. Ми стога настојимо да нестане Срба из наших земаља и у том правцу је већ много учињено. Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре, шездесет километара дуго и готово исто толико широко подручје, које је било настањено искључиво Србима, данас је празно згариште [...]”.[37]  У говору одржаном у Доњем Михољцу 27. јула 1941. Лорковић је подробније објаснио зашто треба очистити Хрватску од Срба убијањем и протеривањем. О томе је казао: „Усташки покрет инзистира на енергичном рјешењу српског проблема у Хрватској. Они што се налазе с друге стране Саве и Дрине деру се да смо нетрпељиви, да нехумано поступамо према Србима. Ми одговарамо свима да је дужност Хрватске владе да поступа тако да Хрватска припада само Хрватима. Наша је дужност да заувјек ућуткамо оне елементе који су највише допринијели да Хрватска 1918. падне под српску власт. Једном ријечју, морамо истријебити Србе у Хрватској! То је наша дужност и то ћемо урадити. Ићи ћемо до краја, не обазирући се на оно што говоре они преко Саве и Дрине у име осјећања човјечности. Хрватска влада под водством нашег дивног Поглавника узела је у своје способне руке рјешавање овог проблема и ријешити ће га темељито.


Академик Василије Ђ. Крестић: О геноцидности хрватске политике [II]