Институт за истраживање српских страдања у XX веку

25. август 2014 | ФБР

Моја књига „Несвети терор“ (2007) дигла је прилично прашине истичући непријатну истину – да је Босна и Херцеговина '90. постала игралиште и главно сабиралиште Ал-Каиде, захваљујући малигном утицају Саудијске Арабије и Ирана. Ово је била контра, најблаже речено, мојим критичарима а горљивим бранитељима пропале политике Запада (поготово америчке) на Балкану, као и уобичајеном кругу лица – сапутницима џихада и корисним идиотима, плус горљивима, из личних разлога, да нема никога ко би погледао где то у Европу иде саудијски новац.

Међутим, моја основна порука – да је исламистички екстремизам, иако углавном увезен феномен у Босни, пустио локалне корене и да ће вероватно и даље метастазирати због упорних друштвених и економских проблема са којима се земља суочава – показала се у последњих седам година, нажалост, тачном. Већ годинама се води дебата о исламизму у Босни и Југоисточној Европи између актера у сектору безбедности с једне стране и академика и новинара са друге стране, с тим да је прва група, која је заправо схватала шта се дешава на терену, била забринута због растућег радикализма, док су се ови други углавном задовољавали скретањем погледа с очигледних знакова да пробелем постоји и оптужбама за пристрасност и „исламофобију“ оних који су указивали на то што се дешава.

Али, недавно су чак и многи научници и сродни “што је баби мило то јој се и снило“ мислиоци признали да Босна заиста има растући проблем исламског екстремизма. Почетком 2013. године, Међународна кризна група, важна НВО која се може сматрати носиоцем мудрости што ју је Запад стекао о Балкану, признала је да проблем уистину постоји – „опасан танго“ исламског радикализма и национализма у Босни, што је већ неки напредак.

Ако су терористички напади мерило, Босна није велико жариште. Било је неколико, срећом, не баш смртоносних, џихадистичких терористичких инцидената у последњих неколико година, као што је дизање у ваздух полицијске станице у Бугојну у 2010. години и пуцњава на Амбасаду САД у Сарајеву 2010. године. Ипак, није то баш за утеху, што стручњаци за безбедност знају. На првом месту, босански радикали имају тенденцију да одлазе у иностранство да изазивају пустошење. Своју земљу сматрају европским уточиштем екстремиста, местом где се успостављају мреже – личне, идеолошке и финансијске (често усмерене на Аустрију, јер Беч је де факто средиште исламског екстремизма у региону) да подрже џихад другде, укључујући џихад у Европи. Босна је, другим речима, полазна база – иранске обавештајне службе имају сличан поглед на то – па би спровођење тероризма у Босни слало нежељену поруку, јер би довело до нежељеног надзора над њиховим активностима.

Корумпирани босански званичници већ годинама окрећу главу од пораста екстремизма у својој средини. Чак и када их ухапсе, познатим радикалима оптужбе мистериозно одбацују или, у најгорем случају, они „побегну“ из затвора под неразјашњеним околностима. Овде саудијски новац и ирански утицај, који скоро четврт века негују тајне мреже по Босни, имају малигну улогу. Часни босански полицајци и агенти, а постоје, обично мало шта могу да ураде да би променили ову ситуацију. Понајвише зато што западне земље, које би могле значајно помоћи, обично нерадо признају колико је проблем озбиљан. Тако да имате како највиши босански званичници безбедности говоре једну ствар западним дипломатама и медијима, а сасвим друго – болну истину – иза затворених врата. Welcome to Sarajevo.

Сиријски грађански рат и крвави распад Ирака, са истакнутом улогом страних бораца у тим грозним сукобима, скренули су пажњу на Босну, као и многе европске земље. По поузданој процени, број Босанаца који су од 2011. отишли у Сирију и Ирак да воде свети рат је испод педесет, а из региона их тренутно има око седамдесет. Међу њима је и Нусрет Имамовић, водећи босански салафиста пропагатор џихада и минорни медијски „обад“, који је отишао у Сирију крајем прошле године да ојача трупе на терену. Значајно је истаћи да Имамовић подржава Џабат Ал-Нусра, џихадистичку фракцију Ал-Каиде у Сирији, а не радикалнију Исламску државу, што је довело до раскола у разним босанским екстремистичким круговима, јер млађи балкански радикали радије подржавају Исламску државу и гледају да јој се прикључе.

Многи босански Муслимани су били шокирани 7. августа, када се Емрах Фојница, двадесеттрогодишњи босански борац Исламске државе, разнео у самоубилачком нападу у Багдаду. Уз два „брата“ из Саудијске Арабије и Либије, Фојница је везао бомбе на прслук и ушао у препуну пијацу, усмртивши двадесет четири цивила, међу којима је било једанаест жена и шесторо деце, двоје од њих бебе. Иако је самоубилачко дизање у ваздух све, само не непознаница у босанским екстремистичким круговима, појавила су се питања о томе шта се дешава, а посебно када се открило да је покојников отац отворено славио „мученичку смрт“ свог сина. Касније се открило да је млађи Фојница био добро познат босанским властима и да је био ухапшен у вези с нападом на америчку амбасаду у Сарајеву 2011, али је из непознатих разлога ослобођен оптужби за тероризам.

Босанским властима је било тешко да зауставе одлазак потенцијалних џихадиста за Сирију и Ирак не само зато што им Турска омогућава несметан транзит преко своје територије. И да будемо фер према Сарајеву, ни једна европска држава још увек није изградила делатни систем за спречавање одласка радикала на Блиски исток, као ни џихада у њиховим умовима. Сматра се да је позитиван знак то што је Босна у пролеће донела нови закон којим се кажњавају грађани који иду у иностранство да воде џихад  и запретила реалним последицама, укључујући и до десет година затвора. Најзад је нешто учињено. Или се тако учинило.

У Босни, међутим, ступање на снагу закона и спровођење закона су две различите ствари. Као што је откривено у новим извештајима у сарајевском недељнику „Слободна Босна“, који има дугу историју одличног истраживачког новинарства о екстремизму и корупцији у Босни, педесетак босанских џихадиста се вратило кући из Сирије и Ирака током последња два месеца, односно од када је нови закон на снази, али ни један од њих није ухапшен. Још горе, босанске власти нису привеле ни једног јединог џихадисту на испитивање, иако су њихови идентитети познати босанским безбедносним агенцијама, можда и зато што се балкански контингент Исламске државе отворено хвалио својим подвизима на Фејсбуку.

Штавише, салафистички пропагандисти и даље хушкају младе Босанаца у иностранство у џихад, уз обавезну химну новом „калифу“ Абу Бакр ал-Багдадију, вођи Исламске државе, и на интернету и у босанским џамијама што би требало да је незаконито, али очигледно не и у стварности. Управо ове недеље је Билал Боснић, лидер про-ИД фракције међу босанским радикалима, говорио својим следбеницима да се придруже борби Исламске државе, без реакције власти.

У међувремену, салафистичко насиље наставља да расте у Босни. Почетком августа, Дамир Делић, уличар и ситни криминалац који се окренуо верском радикализму по добро познатом обрасцу, јурио се с полицијом у холивудском стилу, аутомобилом у пуној брзини кроз центар Сарајева, пуцајући на полицију, која га је на крају смирила хицем у ногу. Делић је био познат властима и озлоглашен у свом сарајевском предграђу због уличних напада на младе муслиманке које нису биле обучене у складу с Делићевим схватањем пристојности. Кад се Босанци врате кући, свежи, с поља смрти Ирака и Сирије, где су научили да секу главе и дижу у ваздух невине, можемо очекивати да разбојници попут Делића дају нове генерације сарадника и учитеља.

Против ове плима насилног екстремизма може се успешно борити. Власт на Косову је прошле недеље спровела низ рација широм ове мале земље и ухапсила четрдесет осумњичених радикала који су се борили у Сирији и Ираку. То је послало снажну поруку да се екстремизам неће толерисати и да ће закон бити спровођен. У односу на број становника, четрдесет џихадиста ухапшених на Косову је колико у Немачкој 1800 или Британији 1400. Приштина заслужује похвале за заузимање чврстог става о овом важном питању. То је нешто на шта треба да се угледа читава Европа. Косово је подједнако као Босна заглибљено у сиромаштво и корупцију, можда и више. То је питање воље, а не финансирања и стране помоћи. Док локалне власти не смогну снаге да се супротставе проблему радикализма у својој средини, он ће наставити да метастазира.

Успон убилачке Исламске државе као главне силе на Блиском истоку ће утицати и на Европу, с обзиром на велики број Европљана који су ступили у њене редове. Хаос типа Исламске државе се окренуо на Запад: он само може бити одложен, не потпуно заустављен. Босна стоји на првој линији европског отпора лудилу, време је да се та реалност призна пре него што буде прекасно.



О аутору: Џон Р. Шиндлер је професор националне безбедности на Ратном колеџу Ратне морнарице САД. Пре тога је провео десет година у НСА и служио којекуде, а да је и на овим просторима говоре његова ранија адреса е-поште, titovkaатyahoo.com, и садашња, opdunav83атyahoo.com. Једна од његових анализа преведених на српски је и Аустрија и босанско-сиријска џихадистичка веза.

Извор: Bosnia and the Global Jihad Revisited | The XX Committee
Превео: Александар Јовановић


http://facebookreporter.org/2014/08/25/%D0%B1%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B0-%D0%B8-%D0%B3%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D1%9F%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B4-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4/

Лектура и коректура karadzic-odbrana.com /ам