Институт за истраживање српских страдања у XX веку

У прошлом рату на просторима бивше Југославије, посебно у некадашњим републикама, данас самосталним државама Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини живот је изгубило неколико хиљада држављана Републике Србије. Реч о недужним младим људима који су данас неправедно заборављени од нације, цркве и државе. Заборављени су од оних за које су дали своје животе. Жалосно је што је тако  и што успомену на њих негују још једино њихове унесрећене породице.

Подстакнути тим вишегодишњим немаром државних институција ми смо пре годину дана пришли истраживању у коме за сваког српског покојника из тог времена и са тих простора желимо да утврдимо, а потом и публикујемо, основне личне податке (име, очево име и презиме, годину и место рођења и годину и место страдања). Покушали бисмо да обезбедимо и фотографију покојника и, можда, дамо назнаку „Припадник ЈНА“ или „Добровољац“.

Прикупљање података и израду монографије сматрамо својим националним дугом и према покојницима и према њиховим породицама.

Иза сваког погинулог добровољца остао је неко од најближих рођака. Без обзира да ли су то неутешни родитељи, брат или сестра, а можда и деца, сви они су заинтересовани да се на достојанствен начин забележи и чува успомена на погинулог. У нашој и националној и верској традицији је устаљен обичај да се са посебним пијететом  и захвалношћу сећамо својих погинулих бранилаца, људи који су животе дали за одбрану народа, вере  и отаџбине. У овом случају изостала је, на жалост, скоро свака захвалност, а што је још горе, чак и сећање на те часне људе. Ретке су монографије, а поготово споменици, посвећени добровољцима. Нема улица или тргова посвећених овом патриотском покрету. Ни наша Црква добровољцима није посветила посебну пажњу.

Сматрам да је крајње време да као држава и нација испунимо свој морални дуг према тим часним ратницима и родољубима и њиховим породицама. Није реч само о лицима српске националности. Међу погинулим припадницима ЈНА, као и међу погинулим добровољцима, имамо и Мађаре, Румуне, муслимане, Албанце, Хрвате, па и више десетина Руса, Украјинаца, Белоруса...

Овај посао је у доброј мери новост не само код нас, већ и у ширим оквирима. То се може утврдити и прегледом литературе о оружаним сукобима. Никада ни у једној од нама суседних држава, а вероватно ни у свету, после  неког оружаног сукоба - поготово после грађанског, а по многима и верског рата - није скоро ништа речено и нигде није обављено истраживање о погинулима борцима који су у рату учествовали добровољно, само из свог верског или националног убеђења и у знак солидарности са угроженом духовном браћом. То је био основни мотив доласка и ангажовања - па и погибијâ - Руса, Белоруса, Румуна, Бугара, као и људи из Србије, у одбрани српских и православних крајева и људи у Босни и Херцеговини, Хрватској или Косову и Метохији.

Обавеза Института за истраживање српских страдања у ХХ веку је да, поред истраживања, што, пре свега подразумева прикупљање података, обави и све стручне послове неопходне за систематизацију прикупљене грађе и публиковање Монографије. Издавањем репрезентативне публикације са именима погинулих добровољаца обавестили бисмо јавност о часним људима који су дали живот само за спас и опстанак заједничке државе и српске нације. То би било први пут у нашој историји пуној устанака, буна и ратова да се на частан начин одужимо људима који су нам у тешким временима притекли у помоћ.

Том публикацијом желимо да иницирамо подизање пригодних споменика, и у Србији и у РС, посвећених погинулом добровољцу (попут чувеног споменика који има скоро сваки град у Србији, а познат је као споменик Трећепозивцу), од  Српске Православне Цркве замолили бисмо да се на пригодан празник сваке године у свим храмовима служи парастос погинулим добровољцима, а државним органима у обе српске државе предложићемо да се уведе одговарајуће државно признање, Плакета, Медаља или Споменица (попут славне Албанске споменице) и додели породицама погинулих.

Остваривањем ових намера верујемо да бисмо као нација бар донекле одужили свој морални дуг према нашим часним покојницима.

За Институт
М. Иванишевић