Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Ћеле-кула, ратни цртеж Стеве Тодоровића

Стара идеја, формирање и подизање Меморијалног центра посвећеног српским жртвама геноцида у ХХ веку коначно је, после вишегодишњих договарања, процена објективних економских и политичких услова или реалних могућности, и бројних консултација са државним, научним, културним и верским установама и појединцима дошла до фазе за реализацију. За послове непосредног ангажовања у циљу остваривања ове идеје у Београду је основано Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку, или скраћено Српски меморијал. Ваљда су се после толико деценија чекања и одлагања стекли услови да се одужимо својим покојницима? Да обновимо сећање на многа стратишта и страдања. Да у Београду, коначно, подизањем меморијалног здања посвећеног милионима српских жртава на овим просторима истовремено обележимо и сто година сарајевског Видовданског похода за своја национална права. Српске жртве нису привлачиле пажњу ни самих Срба, а камо ли осталих у заједничкој држави током прошлог века. А у том веку смо, у борбама против једног или другог, у ствари истог,  окупатора и његових домаћих сарадника - поготово током два светска рата - највише страдали. И, неочекивано, после свега, понашали се као да се ништа није догодило.

Одавно смо дужни да у знак трајног сећања подигнемо модерну Ћеле-Кулу посвећену нашим сународницима страдалим у двадесетом веку. Почетком давног деветнаестог века, 1809. године у време Првог српског устанка у чувеној бици са турском војском на Чегру крај Ниша, кад је све било изгубљено, војвода Стеван Синђелић дигао је у ваздих свој шанац. Страдали су српски браниоци али и десетине хиљада султанових војника. У знак освете и да би за сва времена уплашили Србе Турци су од лобања изгинулих Срба направили стравичан споменик, Ћеле-Кулу. У зидове куле уградили су српске лобање. Срби се нису уплашили, дигли су Други устанак. Од подизања Ћеле-куле 2009. год. прошло је мало више од два века. У овој другој, савременој, Ћеле-Кули обнародоваћемо милионе српских имена не из једне битке, већ из многих ратова, битака и погибија током двадесетог века – али на начин који одговара новом веку, без лобања.

Ова идеја је израз воље грађана српске националности да личним ангажовањем подигну монументални објекат или комплекс посвећен страдалим прецима. Разуме се да се у том подухвату не искључује учешће државе од које се очекује да ову идеју правно регулише, реши проблем локације и непосредно са грађанима саучествује у обезбеђивању средстава.

Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку има за циљ да организује и ангажује неопходне стручне службе и квалификоване појединце, послове и активности на прибављању, систематизацији и обнародовању домаће и иностране веродостојне документације о српским жртвама у назначеном раздобљу. То претпоставља целовит увид у карактер  и обим српских људских губитака у појединим регионима на подручју бивше заједничке државе Југославије које је у прошлости, делимично или у целини, насељавало или и данас насељава српско становништво. Поменути послови подразумевају сарадњу са сродним научним институцијама у земљи и иностранству. Овај посао у исто време подразумева и најтешњу сарадњу са Српском православном црквом, Српском академијом наука и уметности, државним органима, научним и стручним установама Републике Српске, Македоније, Хрватске и Републике Црне Горе. Превасходан циљ је подизање у Београду на репрезентативној локацији меморијалног здања које ће својом документацијом, грађевинским и архитектонским карактеристикама и обележјима достојно исказивати успомену на српска страдања током прошлог века.

У недавно окончаном двадесетом веку српски народ је имао неколико тешких ослободилачих и одбрандбрених ратова и претрпео је скоро незапамћене људске губитке. Многи наши сународници су током тог раздобља избрисани из списка живих, али до данас нису унети у спискове мртвих. После Балканских ослободилачких ратова није било времена ни за предах ни за видање свежих рана, а већ се на Краљевину Србију и српски народ у свој својој суровости сручио Први, или Велики, светски рат.  Србија је поднела не само војне, већ и огромне цивилне жртве. Широм земље уништавана су комплетна подручја. По Мачви се 1916. год. аустроугарска солдатеска светили за претходне тешке поразе претрпљене од српске војске на Церу. По воћњацима и по дрвећу дуж друмова висили су обешени жене, старци и њихови унуци. На југу у топличком крају 1917. Бугари су гушећи устанак на стравичан начин убили преко 20000 мештана.  У кућама су клали и спаљивали све што су затекли, не штедећи ни бебе у колевкама.

На Версајској мировној конференцији у Паризу 1919. године закључено је да је Краљевина Србија у том рату изгубила за своје услове огромних 1.247.435 становника, или 28 процената од укупне популације. На жалост, њихова имена никад нису прикупљена, забележена и сачувана од заборава. Изгледа да се није ни могло. Свако помињање српских жртава изазвало би негативне реакције, па и бес код политичара и у штампи бивших аустроугарских поданика који су и сами учествовали у рату против Краљевине Србије и у до тад невиђеном масакру српског цивилног становништва. На заседањима Народне скупштине Краљевине Југославије увек је, посебно од стране Хрвата, ниподаштавано и омаловажавано, свако помињање српских страдања. На крају је све ескалирало до те мере да је 1928. год. народни посланик из Црне Горе Пуниша Рачић револтиран таквим понашањем пуцао за време седнице на Стјепана Радића,  хрватског предводника и посланика. После тога се још више ћутало о српским страдањима. Југославија је за већину народа који су се ту нашли била, касно се показало, невољно и привремено решење. То се посебно односи на бивше југословенске републике, сада самосталне државе, Словенију и Хрватску где је настала позната крилатица на  коју се нисмо освртали: Србе на врбе. Нисмо озбиљно примили ни др Антона Корошеца, словеначког теолога-политичара и потом југословенског министра унутрашњих дела, који је сликовито и лепо калкулисао: Узјахали смо доброг коња, напустићемо рагу.

Други светски рат је однео још више српских живота. У том рату страдало је 1,607.000 наших сународника или 16,25% од укупне српске популације у Југославији (у истим рату Енглези су изгубили 0,8%, Италијани 0,9%, Французи 1,4%, Немци 6,1%, а СССР између 8,8 и 12,9% својих држављана). Уколико српска страдања посматрамо по бившим југословенским републикама, видећемо да је у двадесетом веку, у раздобљу од 1910. до 1991. године, више него преполовљен број српског становништва у БиХ, или да је у Јасеновцу, Сремској Митровици, Пагу, Јадовну, Госпићу, Пребиловцима, да више не набрајамо, побијено на стротине хиљада наших сународника. (Страдање Срба села Пребиловци одавно има светски значај. Јапански дневни лист „Ашаи Шимбун“, који се штампа у милионском тиражу, у оквиру пројекта „Поруке 20. века“ дао је 1999. године приказ трагичне судбине четири села која су највише страдала у том веку, а међу њима су и наши Пребиловаца.) Или, да будемо нешто прецизнији. У БиХ је 1910. године, према аустро-угарском попису, православних било 214.000 више него мухамеданаца, а на крају века, по такође државном попису 1991. године у БиХ је било 535.000 муслимана више него Срба. Познато је да су на почетку двадесетог века Срби у Хрватској чинили више од трећине, а према последњем попису било нас је свега 4,6% од укупног становништва ове бивше југословеснке републике. Почетком истог века, око 1912. године на Косову и Метохији било је око четрдесет посто Срба, а сада нас је једва два процента. Милиони Срба су нестали са простора некадашње Југославије само због верског и националног порекла. Више нас је под земљом него на земљи. Суочавамо се са суровом чињеницом да је биолошка супстанца српског народа битно смањена и угрожена. То је проузроковано, што није тешко доказати, честим агресијама, геноцидом, етничким чишћењем, одмаздама, нехуманим санкцијама и медијским сатанизовањем које нема премца у модерној историји. Знамо многе бројке, али не знамо имена. А жртва постоји по свом имену, не у броју. Док памтимо имена својих покојника дотле траје и њихово присуство међу нама. Зато у српском народу живе свети Сава и његов отац Стеван или Симеон, Кнез Лазар или Стеван Лазаревић... Старина Новак или Карађорђе... Они су са нама и у нашем сећању јер их нисмо претворили у бројку. Сваки покојник својим именом мора да остане у свом народу. За то није довољно индивидуално памћење. То је посао који смо као нација одавно дужни да обавимо.

Морамо се подсетити на сурову чињеницу да скоро невероватних 300.000 (ову бројку морам поновити словима: триста хиљада) наших покојника почива у 676 масовних, не само војничких, гробаља, костурница и меморијала у чак 40 држава широм света.  Страдања наших сународника још од времена првог светског рата су регистрована на безбројним масовним стратиштима, болничким комплексима и заробљеничким или концетрационим логорима којих је у прошлим ратовима и у прошлом веку било на стотине у Европи и ван Европе. Кад кажем сународник мислим и на добровољце који су долазили из разних крајева света да испоље своју верску и националну солидарност са угроженом браћом из Србије. У Алжиру  је вечни мир нашло око 350 рањених, исцрпљених и болесних српских ратника, у Тунису још више – 2.500, Француској 748, у костурници на загребачком гробљу Мирогој-326, у  Грчкој 8.500 покојника. Приближне бројке налазимо и у Италији, Египту, Великој Британији, Норвешкој, Пољској, Румунији, Албанији, Македонији...  У заробљеничким логорима Аустроугарске неколико десетина хиљада српских војника умрло је од последица рањавања, тифуса, физичке тортуре, глади и злостављања. У Чешкој у  Оломуцу почива 1.200, а у Јандриховцима 7.200 умрлих српских војника. У Словачкој 5.500, а у Аустрији у логору у Раједндорфу 8.000 умрлих ратних заробљеника. Свему томе треба додати српске жртве у концетрационим логорима. Остаће трајна непознаница ко је и колико је у првом или другом рату у логорима Мађарске, Румуније, Аустрије, Пољске или Немачке: у Араду, Бухенвалду, Дахау, Матхаузену, Равенсбирку, Аушвицу, Мајдану, Треблинки, да привремено домаће логоре изоставимо, убијено лица српске националности. Процењује се да је у нацистичим логорима током другог светског рата убијено око једанаест милиона затвореника. И српски логораши су међу њима, али не знамо имена, па ни број Срба страдалих у нацистичким логорима.

Стравично знамење које сведочи колика је цена српске слободе

Обим српског страдања у двадесетом веку на просторима бивше Југославије забележио је катастрофалне размере. Међутим, то упорно оспоравају они који су српском страдању највише допринели. Прикривање злочина над српским народом у БиХ траје колико трају и ти злочини.

Такво понашање је после Првог светског рата можда могло да се правда неким вишим државнотворним интересом. Вероватно је тај интерес био разлог што је регент Александар Карађорђевић  прећутао, а тиме несвесно и заштитио одговорне за злочине над српским становништвом у Хрватској и Босни и Херцеговини. А реч је искључиво о у то време неправедно осуђиваним, затвараним и побијеним Србима. Ако су сакривена имена злочинаца зашто су прећуткивана имена њихових жртава. Тако су побијени Срби, а с њима и монтирани тзв. велеиздајнички процеси и логори-мучилишта гурнути у заборав. Прикривени су или уништени материјални докази. Престало је и помињање. Ни Црква се није много оглашавала. Прикривен је и прећуткиван и један од у то време ретких, али драгоцених докумената: „Црна књига“ Владимира Ћоровића. Подсећамо на само једну незаборавну чињеницу из тог својеврсног сведочанства: „У годинама 1914-1917. умрло је у Босни и Херцеговини, по службеном саопштењу, 100.986 деце испод десет година... У извесним парохијама разлика је између случајева смрти и порода необично велика, понекад двоструко већа, нарочито од 1916. унапред.“ Разуме се, ријеч је превасходно о српској деци. А процена је да је у том рату БиХ изгубила преко 600.000 становника, од тога 400.000 Срба.

Да ли је то остало без последица? Да ли је случајно после окупације Југославије у другом светском рату и стварања фашистичке Независне Државе Хрватске наш народ у тим крајевима задесило још теже страдање. Од априла 1941. су потомци оних чији су злочини из претходног рата прикривени и прећутани, сада под знамењима Хитлерових, Мусолинијевих и Павелићевих фашистичких хорди поново кренули на своје српске суседе и њихову имовину. Такав погром ни један европски народ није у властитој држави истрпео од својих дојучерашњих суседа, школских другова, колега са посла... Зликовац који није кажњен мисли да је у праву и понавља своја злочине. То се правило потврдило више пута на просторима Југославије.

И ако је обим српског страдања у Југославији у другом светском рату и током немачке окупације по броју убијених надмашио претходна страдања опет се морало ћутати. Југословенско руководство се плашило суочавања са чињеницом да су Срби једини поднели терет отпора окупатору и његовим домаћим сарадницима. Да због тога у општини Босанска Дубица од укупног броја жртава током другог светског рата Срби чине 99%, у Бос. Новом 97%, Шипову 98%, Бос. Броду 87%, Купресу 94%, Санском Мосту 93%, Бос. Петровцу 96%, Кључу 92%, Мркоњић Граду 92%, Бос. Грахову и Гламочу по 95%, Бос. Крупи 97%, да даље не набрајамо, јер такви документи немају краја. Остали братски  народи и народности су више страдали као сарадници него као противници окупатора. Па и поред тога мало је ко од окупаторских сарадника одговарао за злочине над лицима српске националности. Срби су се по други пут нашли у истој држави са својим убицама.

Ћеле-кула, детаљ. Лобање српских устаника

И поново се деценијама ћутало.Чак и горе од тога. Сада се ћутало, истина не у име нове државе већ у име неке нове идеологије. Ускоро су Срби заједно са својим убицама, у истој колони и под истом заставом, мање вољно више невољно, клицали братству и јединству. Југославија је 1945. обновљена, као што је и 1918. створена, на костима њихових побијених и у заборав гурнутих рођака.

Последње разбијање југословенске федерације почело је безобзирним противуставним сепаратистичким и терористичким акцијама. На мети су се нашли искључиво Срби и Србија. Словенци су својим ослободиоцима из првог светског рата и домаћинима током избеглиштва 1941. год. у знак захвалности поубијали унуке и у мртвачким сандуцима послали у Краљево, Чачак, Ужице... Срби у дежели  претворени су у робље без личних права и докумената. У Хрватској усташе и партизани, руку под руку, истерују српски народ из Устава, а потом оружјем и геноцидним акцијама истерују Србе и са вековних огњишта... У БиХ Алија Изетбеговић и његове муслиманске хорде само 1992. год. у Сарајеву убијају више мештана српске националности него што их је убијено током окупације 1941-1945. и фашистичке Независне Државе Хрватске. Етничким чишћењем обухваћено је око 2000 насеља ове бивше југословенске републике из којих су истерани  мештани српске националности.

Тако смо дошли и до краја за наш народ једног претешког, или туђег, па и погубног века у коме је од сваке српске породице у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Косову и Метохији, Хрватској и Војводини узето по неколико глава, а многе породице су заувек нестале. На крају века пале су маске егоизма и лицемерја са лица оних којима је заједничка држава била само пролазна станица или полигон без којег нису могли да буду у  Европи и свету препознати. Срби су у тој држави од њеног настанка до распада били једини народ без маске на лицу.

Као што су у прошлости разни, лажни или стварни, државнотворни интереси налагали да се прикрију и прећуте српска страдања и жртве, данас исти државнотворни интереси од нас захтевају да се прекине са прикривањем.

Сигурно је да са овим подухватом много каснимо, али још више ћемо каснити ако опет одгодимо тај посао за неко повољније време. Доста тога из прошлости је још могуће сагледати или реконструисати и бар донекле приближити објективном стању. Оно што није могуће данас, још мање ће бити могуће сутра.

Миливоје ИВАНИШЕВИЋ

(Излагање на конференцији Геноцидни злочин Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом свјетском рату, Бања Лука, мај 2014.)