Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Тешко да је неко могао претпоставити да ће се на српски народ приликом распада Југославије сручити толико невоља и страдања. Скоро подједнако као и за време два претходна светска рата. Чак се јавило и више непријатељски расположених држава него раније у ослободилачким ратовима и устанцима богатој прошлости.

Током двадесетог века, па и пре тога, отаџбине је брањена на државним границама и српски народ је знао како се то чини. Сада је све било другачије. Границе државе нису биле угрожене, а држава се распадала. Социјалистичке републике Словенија и Хрватска, а потом и Босна и Херцеговина су пламтеле од сепаратистичких покрета и захтева за самосталношћу.

Они који су после Првог светског рата на коленима преклињали Србију за уједињење сада су се, привредно и политички опорављени, дрвљем и камењем сручили на Србију. Они који су после Другог светског рата тражили опроштај за злочине које су починили над српским народом у Независној Држави Хрватској поново су, као и током тог рата, пушком и ножем кренули на тај исти народ. Носиоци и поборници квислиншког режима из времена Хитлерове окупације нашли су у неким југословенским републикама заједнички језик са комунистима и масовно се враћали у своје крајеве. Словеначки и хрватски комунисти су поцепали некада давно написане потернице и кривичне пријаве за почињене злочине бившим припадницима прохитлеровских формација: усташама, зеленом кадру, Рупниковој солдатески...

Поново су се сви заједно нашли у истом фронту против Југославије. Поред тога стицао се лажан утисак да се све то догађа без страног утицаја. Осветољубива Немачка и Ватикан, подржани од држава које су у распаду Југославије тражили и налазили своје интересе, све више су подстицали домаће сепаратистичке покрете и, уз то, ширили мржњу према српском народу и Србији. Ускоро ће се показати да су се у овом нечасном послу нашле безмало све државе НАТО савеза чији ће авиони наредних година кренути против српског народа без обзира где се он налазио.

Миротворци који су донели рат

Зликовци који су разарали нашу земљу, изгонили нас из наших кућа и убијали, давно су се појавили на овим просторима. Појавили су се у време првих наговештаја могућег распада југословенске државе и од тада вршљају посебно по оним подручјима у којима живе Срби. Одомаћили су се и не напуштају нас. Без њиховог присуства већ годинама у Србији не могу да функционишу сектори финансија, економије и привреде, одбране и војске, унутрашњих послова и државне безбедности. Тиме је легализовано и прикривено њихово, у суштини окупаторско, деловање. Нису много заинтересовани за културу, образовање, спорт, социјалну помоћ или здравство. У тим делатностима су нам дали, па и данас користимо пуну слободу.

Подсетимо се давних дана, кад су се први пут појавили. То су били само добронамерни западноевропски посматрачи. Други пут су били мисија за раздвајање страна у сукобу и чување мира у социјалистичким републикама Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини. Трећи пут су били само у „хуманитарној“ мисији. Да не набрајамо све те њихове маске иза којих су се увек криле непријатељске и нечасне намере. За то време ми Срби смо напрестано и узалудно трошили нерве и покушавали да докажемо да нисмо криви за распад Југославије, паљевине у Дубровнику или атентат на Банске дворе и Фрању Туђмана у Загребу, ни за експлозије пред пекаром у улици Васе Мискина или на пијаци Маркале у Сарајеву, ни за наводно лош положај Косова и Метохије у Југославији, ни за положај Шиптара у Србији... 

Сва наша доказивања и искреност, наше добре намере и предусетљивост, губили су смисао пред њиховим понашањем и ароганцијом. Долазили су да успоставе мир, а донели су још веће сукобе и коначно рат. Долазили су да пруже хуманитарну помоћ, а донели су хуманитарну катастрофу.

Прави смисао њиховог ангажовања српско политичко и војно руководство, а мањим делом и српска јавност, могли су да наслуте тек крајем новембра 1992. године када се у „Њујорк Тајмсу“ појавио опширан чланак под насловом „Операција Балканска олуја: Ево плана“[1]  који су крајем новембра 1992. године објавили Џорџ Кени, истакнути стручњак Карнеги фондације и Мајкл Даган, пензионисани начелник штаба ваздухопловства САД. Исти текст је неколико дана касније објавио и „Јерусалим пост“. После „Пустињске олује“ на ред је дошао, значи, и Балкан, прецизније део територије бивше југословенске државе који се налази у поседу српског становништва. Од тада се једино очекивало кад ће почети остварење тог плана. И где ће извести своје прве нападе. Није прошло ни шест месеци после од објављивања наведеног текста кад је Савет безбедности ОУН усвојио Резолуцију 836 и потврдио забрану летова домаћих војних авиона у ваздушном простору Републике Босне и Херцеговине. То се догодило 3. јуна 1993. године. Од тада је небо БиХ резервисано искључиво за летелице НАТО ваздухопловства.

Шта је предвиђено планом који носи назив „Операција Балканска олуја“ најбоље је дати у изворном облику, онако како су то изнели аутори поменутог текста. Цео план је предвиђао три фазе у којима би НАТО снаге предвођене САД могле у потпуности да остваре свој циљ.

Прве две фазе, или, како они кажу, прва два корака су само политичка и дипломатска припрема за трећу фазу и оружани обрачун. У то време, да не би деловале саме као у Вијетнаму, САД треба да обезбеде подршку других држава и Савета безбедности. У ствари неопходна је координација са операцијама УНПРОФОР-а у БиХ, али и помоћ муслиманским снагама у заштићеним зонама. Наоружани муслимани су, колико и снаге УНПРОФОР-а, у стању да пруже подршку САД и њеним савезницима током ратних дејстава. После тога на ред долази најзначајнији део подухвата.

„...Трећи корак је активно ратно стање, у два дела: најпре, уништавање српских снага у Босни и, друго, коришћење концетрисаних снаге против саме Србије. У првом делу, САД користе авионе АВАКС и ловце Ф-15 ради успостављања видљиве савезничке надмоћи над читавом територијом бивше Југославије.“ Главне мете ваздушних напада су српска артиљерија и оклопне јединице. Задатак британских и француских тимова који се налазе у БиХ у саставу Унпрофора је да путем радарских система лоцирају српске артиљеријске положаје у близини заштичених зона и о томе обавештавају нападача.

„Из база у Италији и са носача авиона у Јадрану, амерички Ф-15, Ф-16, Ф-18 и Ф-111 систематски неутралишу српске артиљеријске јединице помоћу прецизно вођених бомби и ракета. Користећи заједнички радарски систем... Или друге софистификоване системе осматрања, САД проналазе српске оклопне јединице, а ловци их уништавају...“

У случају да се српска Влада у Београду више ангажује у одбрани српског народа у Босни, Хрватској или Космету следи коначан обрачун и коначан удар.

„Оваква акција са њихове стране би убрзала други део (трече фазе): амерички авиони и крстареће ракете „Томахавк“ уништавају важне центре у Србији... Технологија која користи снопове карбон филтера дозвољава нам да избацимо из употребе српску елекричну мрежу, а да је не уништимо, тако да када престану непријатељства систем може да функционише. Друга технологија нам омогућава да нафтне производе у рафинеријама и резервоарима претворимо у бескористан желе, не уништавајући капацитете. Уништавамо српске комуникационе инсталације. Истовремено, преузимамо српске радио таласе како бисмо српском народу јасно казали да желимо окончати рат.“

План се завршава одлучним закључком.
„То је рат који Срби не могу да добију.“

У истом тексту наведени су и неопходни војни капацитети. Тако, поред хрватске, муслиманске и шиптареске пешадије, њихове артиљерије и моторизованих јединица, које по плану имају за циљ „поново задобијање своје земље“, треба да буду ангажовани и, с обзиром на могућности, релативно скромни НАТО ваздухопловни и поморски потенцијали. Конкретно то чине: „Један носач авиона са борбеном групом од око 60 авиона у Јадрану, уз то 3 АВАКСА, 1 ЈСТАРС систем за осматрање, 5-10 танкера типа КЦ-135, 24 авиона Ф-15, 18 авиона Ф-111 и 24 авиона Ф-16 уз опрему  и  оруђа са прецизним вођењем.“

Ако је  овај план обнародован новембра 1992. налог за његову израду је морао да буде издат неколико месеци раније. Поставља се питање шта је навело администрацију САД да се, тада истина још прикривено, стави на страну сецесионистичких република и покрета у Југославији. Шта је навело земље НАТО савеза да се устреме на српски народ и његове националне интересе. Било је јасно да се распадом Југославије разбија једино српска национална заједница.

Шта је српско политичко руководство могло да учини да би спречило развој догађаја које су америчка администрација и њени савезници већ припремили. Скоро ништа. Над нашим главама су годинама, а да ми то нисмо знали, бдили амерички и НАТО авакси, бомбардери, ракете...

Разарања у Републици Српској

Прва ватрена дејства и почетак остваривање наведеног плана, бар кад је о БиХ реч, почело је на локацији Дубиште у подручју општине Горажде 9. априла 1994. када је НАТО ваздухопловство садејствовало у нападима муслиманске пешадије по линијама српске одбране. Има доста симболике у тој НАТО акцији и првим српским жртвама. Тим чином престале су обмане да је НАТО у Босни неутралан. Напротив. Из ваздуха је ракетирано и уништено санитетско комби возило Војске Републике Српске са јасним ознакама Црвеног крста на крову, а прве НАТО жртве су два српска болничара. Јасно је стављено до знања да Србе не може да заштити ни Црвени крст, а лигитиман циљ су сви објекти који служе српској војсци или српским цивилима. Наредна дејства НАТО ваздухопловства зависила су од потреба поједних муслиманских формација на подручјима Сарајева, Бихаћа, Сребренице, Горажда...

Нова, сада свеобухватна, НАТО кампања почела је у првим часовима 30. августа 1995.

Акције НАТО пакта су инициране од стране тзв. Контакт групе, у којој је била заступљена и Русије, а одобрио је и легализовао Савет безбедности ОУН. На захтев представника САД Медлин Олбрајт, сагласност за нападе НАТО јединица по српским објектима и насељима потписао је Кофи Анан уместо Генералног секретара Бутроса Галија. Американцима се журило.

Формалан изговор за ангажовање авијације и артиљерије Снага за брза дејства, које су већ биле стациониране у БиХ, била је муслиманска провокација изазвана активирањем експлозивне направе на пијаци Маркале у Сарајеву 28. августа 1995. Колико је сигурно да су то муслимани, поново, као и фебруара 1994. год. сами инсценирали, толико је било сигурно и да то нису сами осмислили. Тиме је осујећена иницијатива Скупштине РС која је тог дана на Јахорини потврдила спремност да се поново приступи мировним преговорима. Узалуд је генерал Ратко Младић доказивао да нису Срби гранатирали Маркале. Узалуд је Руперту Смиту, команданту Унпрофор-а у БиХ, предлагао формирање стручне комисије. Узалуд су руски и француски представници Унпрофора у званичном извештају оспорили муслиманске тврдње. Комисија није формирана. Портпарол Унпрофора потпуковник Крис Вернон неколико дана касније такође оспорава тезу да су Срби направили масакр на пијаци Маркале. Изостали су стручни докази о српској кривици. Али то није битно. Медији су брујали о новом српском злочину у Сарајеву и страдању 37 невиних цивила. То је било довољно и НАТО је могао да ступи на сцену. Операција је добила бесмислен назив „Одлучан одговор“, а почела је након непуна два дана. Одлуку су донели командант НАТО-а за јужну Европу амерички адмирал Лејтон Смит и командант Унпрофора за бившу Југославију  француски генерал Бернар Жанвије.

У приказу НАТО акција послужићемо се документацијом објављеном у специјалном прилогу Ратног Ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске, часопису „Нова крила“, новембра 1995.год. (Подсећамо да је Ратним ваздухопловством и ПВО командовао је генерал-мајор Живорад Нинковић.)

Већ у два часа и пет минута у среду 30. августа 1995. почели су жестоки напади по војним и цивилним циљевима Српског Сарајева и српским општинама Пале, Соколац, Рогатица, Фоча и Чајниче. Најжешћим нападима биле су изложене општине Хаџићи, Ново Сарајево, Вогошћа и Илиџа. Нападима авијације, која је само на подручје Српског Сарајева избацила преко 600 пројектила, придружиле су се и НАТО Снаге за брза дејства из базе са Игмана које су испалиле више од 2.000 пројектила калибра већих од 120 мм. У нади да ће коначно савладати линије српске одбране и окупирати тај део града кренуле су и муслиманске јединице Првог корпуса Армије БиХ. Њихов покушај завршио се новим тешким поразом. Тог дана 255 авиона НАТО савеза извршило је пет удара по српским насељима и војним циљевима. Пале су прве људске жртве и нанета велика  материјална штета на стамбеним, привредним, јавним и комуналним објектима. На ТВ ББС Џонатан Ајал, директор студија Краљевског института у Лондону изјављује: “Ваздушни напади по српским положајима нису пут до мировног решења. Напротив, они могу бити увод у обнављање још жешћег рата и могу озбиљно угрозити обновљене мировне преговоре.“ Узалуд ова опомена и предсказање. НАТО наставља своје.

Наредног дана, у четвртак 31. августа, у временском раздобљу од 09,46 до 17,30 часова извршено је нових пет ваздушних напада са 194 борбена авиона. Бомбардовани су цивилни циљеви у општини Невесиње, ратна болница и стамбени објекти у Јахоринском потоку, релеји Столице и на планини Озрен и предајник код Чајнича. Бомбардаова су и сеоска насеља Калаузевићи и Комар на Озрену, Смртићи код Сокоца и Филиповићи код Устиколине.

У петак 1. септембра напади авијације почели су у 1,30 и трајали до послеподневних часова. У бомбардовању је учествовало 167 авиона. Команда јужноевропског крила НАТО-а у Напуљу потврдила да су тог дана привремено обустављени даљи напади, пошто су Срби почели са повлачењем свог тешког наоружања око Сарајева. Исто дана гађан је и срушен радио-релејни центар Кмур. Нападнути су село Буковица јужно од Невесиња и порушени мостови у селу Зупчићи и Миљево код Чајнича. Бомбардован је и ПТТ објекат и ТВ репетитор на Вележу. Истог дана ПВО ВРС оборила беспилотну летилицу „Предатор“ у реону Мостар-Невесиње. Генерал Ратко Младић затражио од је команданта Унпрофора Бернара Жанвијеа прекид непријатељства и поновио захтев за истрагу око догађаја на пијаци Маркале. 

И у суботу 2. септембра обновљени су масовни удари авијације и Снага за брза дејства при чему је уништено више привредних објеката на подручју Српског Сарајева. У нападу учествовало 190 авиона. Генерални секретар НАТО-а Вили Клас изјавио да Срби нису испунили услове и да ће напади бити настављени. Генерал Бернар Жанвије, командант Унпрофора за бившу Југославију, одбио да Србима да гаранције да их муслимани неће напасти уколико артиљерију повуку 20 км од Сарајева. Тиме пропао договор око услова повлачења српског тешког наоружања. Ричард Холбрук обновио свој захтев за наставак напада и појачање притиска на Србе.

У недељу 3. септембра први пут од како је почела НАТО кампања против РС није било бомбардовања. Око 140 авиона обављало је углавном извиђачке летове. Руски генерал-пуковник Борис Громов изјавио да располаже подацима према којима артиљеријски напад на Маркале нису извели ни муслимани, него трећа „неутрална“ страна која сада учествује у бомбардовању Републике Српске. Истог дана саопштено да су Грци забранили прелет  турским авионима преко своје територије у НАТО базе у Италији и Јадрану. Јељцин и Кол са састанка у Москви изјавили да „сила не треба да диктира услове мира у Босни и Херцеговини.

После извесног затишја које је трајало претходног дана поново је у уторак 5. септембра дошло до масовних удара НАТО авијације. Обновљени су напади на РТВ предајнике и репетиторе. Оштећени су радио-релејни центри Кмур код Фоче и Стражица, репетитор Мирловице код Вишеграда, предајник код Хан Пијеска и РТВ предајник на Столицама. Бомбардована сеоска насеља Павловац, Касиндол, Бешњево код Шипова и општински центри Пале, Фоча, Зворник, Хан Пијесак и српски део општине Горажде. Генерал Р. Младић у интервјуу „Ројтеру“ оптужио НАТО и УН да су се у БиХ сврстали на страну муслимана и Хрвата против Срба. Вили Клас, секретар НАТО савеза, прети новим бомбардовањима.

Наредног дана, у среду 6. септембра рушилачке походе против војних и цивилних објеката у Републици Српској наставља скоро рекордан број од 290 непријатељских авиона. Највише су страдали Калиновик, Добој, Грбавица, а у ноћним часовима цело подручје Српског Сарајева. Руска новинска агенција „Интертасс“ пренела изјаве неколико руских обавештајних официра који су по повратку са простора бивше Југославије изјавили да су бомбардовања цивила у Сарајеву припремили стручњаци западних војних служби. Прва операција под називом  „Циклон 1“ извршена је фебруара месеца 1994, а друга, „Циклон 2“ извршена је 28. августа  1995. год. Циљ обе акције је био да се босански Срби дискредитују пред светским јавним мнењем и подстакне НАТО акција „Одлучан одговор“. Акцију су планирали западни стручњаци, а извели су муслимани са терасе или крова једне зграде близу сарајевске пијаце Маркале.

У четвртак 7. септембра нападнута је РС и бомбардована са 209 авиона у пет минута иза поноћи. Највише жртава и разарања претрпели су Вогошћа, Калиновик, Добој, села на планини Озрен, Фоча, Лукавица, Хан Пијесак, Пале, Српско Сарајево...Тог дана први пут су у  бомбардовању учествовали и италијански авиони. Генерал Б. Жанвије изјавио да је претходних дана бомбардовано 29 циљева и да ће се дејства НАТО авијације проширити на 50, па и 70 циљева уколико се Срби не подчине ултиматуму. Влада РС са ванредне седнице упутила захтев СБ ОУН за тренутни прекид варварских бомбардовања простора Републике Српске.

Осмог септембра, у петак, поново је дејствовао велики број борбених авиона НАТО савеза. Тог дана регистровано је 227 летилица. Њихова дејства су почела већ у 2,16 часова на подручју општине Шипово у Босанској Крајини. После је напад пренет на општину Кључ. Дефинитивно је уништен и репетитор Столице на Мајевици. Касно послеподне на ред су дошла српска насеља у Херцеговини. Борис Јељцин на конференцији за штампу у Кремљу изјавио да је понашање НАТО-а према Србима „недопустиво“. И још је додао „Ако се настави ситуација развијати као до сада, Русија ће, поред хуманитарене, размотрити и пружање помоћи друге врсте.“ 

Наредног дана, у суботу, 9. септембра на небу изнад РС нашло се 213 борбених авиона, а знатно је увећан и број објеката који су били циљеви њихових напада. Акција се све више усмерава према западном делу РС и општинама које су на граници са Републиком Хрватском и у којима је смештен велики број српских избеглица из Хрватске. Том приликом бомбардована су насеља Мотике и Поткозарје код Бања Луке, Турак и Берег код Босанске Градишке, Брасина код Прњавора, Саница код Кључа, Кљевци код Санског Моста, Марини код Приједора и Винац код Јајца. У Сарајеву су бомбардовани индустријски објекти, поготово ремонтни завод у Хаџићима и фабрика „Претис“ у Вогошћи. На ванредној седници СБ одржаној на захтев Русије једногласно усвојен закључак да СБ подржава договор из Женеве као одлучан корак ка миру. Сергеј Лавров упозорио да садашњи напади НАТО снага прелазе надлежности из Резолуције коју је усвојио Савет безбедности.

Команда и надлежни у НАТО савезу не обраћају много пажњу на ставове Русије и других држава које све више протестују против бомбардовања РС. Напротив, и у недељу 10. септембра у нападима је учествовало 247 авиона. Људске жртве и материјални губици су све већи. На састанку у Малом Зворнику (СР Југославија) са генералом Б. Жанвијеом командант Војске РС генерал Ратко Младић, позивајући се и на одредбе међународног ратног права, захтевао обуставу бомбардовања док трају преговори. Командант Унпрофора изјавио да није у могућности да заустави бомбардовање и да није консултован кад је донета одлука о продужењу ваздушних операција. Другачији став у Загребу изнео изасланик Генералног секретара ОУН Јасуши Акаши који је изјавио да ће ваздушни напади трајати све док се не прихвате предлози команданта Унпрофора француског генерала Бернара Жанвијеа.

У понедељак, 11. септембра поред напада рекордног броја од 294 авиона на циљеве у РС почеле су да дејствују и крстареће ракете „Томахавк“ са америчке ратне крстарице „Нормандија“ укотвљене у Јадранском мору. Лансирано је 13 ракета по ширем региону општина Приједор и Бања Лука.То је била и њихова прва примена у брдско планинским условима. (Исте ракете су пре тога једино употребљене за време заливског рата против Ирака, а 1999. НАТО ће их користити и против Југославије. Није познато колико су амерички и НАТО официри били задовољним постигнутим ефектима.) У опшптини Прњавор погођени су рибњак, школа и водовод у селу Вачанима. Једна ракета је погодила село Сарачица у општини Бања Лука. Телевизијски репетитор на Козари погођен је са шест ракета „Томахавк“. У интервјуу листу Шпигл врховни командант снага НАТО амерички генерал Џувејн је рекао „Томахавк је око Бања Луке направио добар посао. Срби су изградили крајње густу ваздушну одбрану, са СА-2 и СА-6 ракетама, СА-9 и СА-7, допуњени системима које су допремили из Крајине. Они имају веома добра положај, персонал им је изузетно образован. У таквом случају „томахавк“ је изврсно оружје.“

НАТО агресија на РС окончана је у среду 13. септембра. Тог, као и претходног дана, више стотина авиона бомбардовало је многа насељена места, привредне и комуналне објекте. Добијао се утисак да је у току сасвим неселективно и насумично гађано више цивилних него војних или стратешких циљева. Једино је са три ракете „Томахавк“ ипак коначно разорен ТВ релеј на Козари. Агенција „Интертас“ обнародовала Меморандум о узајамном разумевању између НАТО и ОУН који је скриван од јавности. Овим документом НАТО је добио одрешене руке у избору и бомбардовању циљева у РС. По истој агенцији меморандум су потписали генерал Бернар Жанвије у име Унпрофора и адмирал Лејтон Смит испред НАТО команде.

У четвртак 14. септембра Генералних секретар НАТО пакта Вили Клас je изјавио СНН-у да су бомбардовања обустављена до даљег.

То је истовремено био знак да су окончане и неопходне припреме за хрватску офанзиву на Републику Српску Крајину коју су у Загребу већ припремили амерички официри. Колеге оних који су командовали НАТО нападима. Неопходан услов за успех хрватског подухвата било је уништавање свих претпоставки за ангажовање војске којом командује генерал Ратко Младић у одбрани српских положаја у Хрватској. То је био суштински циљ НАТО ангажовања против Републике Српске, а наводно кажњавање Срба због догађаја на Маркалама или у Сребреници било је само тактичко заваравање и прикривање стварних планова.

Последице НАТО похода

За те две седмице у акцијама против РС учествовало је 3.200 ваздухоплова из десетак НАТО држава - САД, Немачке, Француске, Холандије, Велике Британије,  Италије, Турске - који су истресли преко 10.000 тона експлозива. То је на конференцији за штампу у Бања Луци 26. септембра. 1995. изнео Командант Главног штаба ВРС генерал Ратко Младић. Поред тога употребљено је више од 600 ракета са прецизним навођењем, 400 конвенционалних ракета и бомби, потом касетне бомбе, ракете ваздух-земља, бомбе са ласерским и ТВ навођењем тежине од 250 до 2.000 кг, топови разног калибра, муниција са прљавим уранијумом и 13 „томахавки“. Авиони су полетали из НАТО база у Италији: Авијано, Пјаћенца, Ђоја дел Коле, Геди и Бриндизи, са америчких носача авиона укотвљених у Јадранском мору, „Теодор Рузвелт“ и „Америка“ и британског носача авиона „Инвисибл“.  Авиони који су имали учешћа у овој терористичкој акцији били су последња реч технике  (Ф-14, Ф-15, Ф-16, Ф-18, А-10, А-6, ЕФ-111, Торнадо, М-2000, Јагуар, и др.).

Бомбардовано је укупно 150 војних и цивилних циљева. Највише су страдала градска стамбена насеља  и више десетина српских села, избегличко насеље у Калиновику, индустријски погони, водоторњеви, фабрика „Претис“ у Вогошћи, привредна предузећа у Хаџићима, радио-телевијзиски и ПТТ предајници, ралеји и радиоуређаји код Фоче, Стражевица код Чајнича, ТВ репетитор на Вележу, Мирловице код Вишеграда, предајник код Хан Пијеска, радио предајник на Бецњу код Добија, Троврх, Лисина на Козари, релеји Столице на Мајевици и Свињар на Озрену, резервоар за воду у Сарајеву, водовод код Прњавора, водоопскрбни систем код Калиновика, основне школе у селу Врбљани код Кључа и Вијачани код Прњавора, гимназије и средње  школе на Илиџи и у Фочи, болница „Жица“ у Блажују, где је страдало и десет болесника, Клинички центар Српског Сарајева и болница у Касиндолу, ратна болница у Јахоринском потоку, у Сарајеву су бомбардовани Електротехнички, Пољопривредни и Филозофски факултет, оштечена је хидроцентрала и уништена трафо-станица у Вишеграду, разорени су и многи далеководи и мостови у селу Миљено код Чајнича, централни градски мост и мост на реци Бистрица у Фочи, мост на Сутјесци код Тјентишта, мост у селу Иловица код Сарајева, мост на Прачи у селу Месићи,  мост Бук Бијела на Дрини, пољопривредна добра, фарма свиња код Хан Пијеска, фарма свиња и телади у Калиновику, две сточне фарме код Добоја, магацин хране у Калиновику, магацин хуманитарне помоћи у Вогошћи, избеглички збегови, црква Свети Сава у Блажују, Кораћев споменик у селу Љубина ...

Тужбе без одзива

Сматрало се, бар међу жртвама, као што је  то увек случај после неких страдања, да постоји кривац. Онај ко је то починио мора, по мишљењу жртава и оштећених, да за то сноси одговорност. Пре свега за уништене животе, али и за изгубљена и уништена материјална добра. Починитељ није био непознат и није се скривао. Напротив. То су биле јединице НАТО пакта и Унпрофора, а тим јединицама су командовали: Вили Клас, Џ. Џулван, Лејтон Смит, Јасуши Акаши, Бертран Жанвије, Руперт Смит... Од одговорних једино нису била позната имена непосредних извршилаца, то су пилоти и посаде авиона, али и њихови налогодавци нижег ранга. Одговорност, или правда, потражена је од установе коју су ОУН формирале да санкционише злочине на просторима бивше Југославије. То је већ чувени Хашки Трибунал. Колико ту има правде увериле су се две српске породице недужних жртава злочиначке НАТО акције. То су Стојанка Горановић, општина Теслић и Марко Галинац, општина Калиновик који су поднели пријаве са неспорним доказима и од Трибунала тражили казну за убице својих најближих. Нису тражили наодокнаду штете за материјалне губитке које су им нанели авиони непознате НАТО државе.

Горановић (Алексе ) Стојанка, из села Горња Радоња, општина Теслић, навела је у својој пријави да су ноћу 11. септембра 1995. године у 02,05 часова авиони НАТО пакта бомбардовали породичну кућу њеног оца, данас покојног Алексе Горановића и том приликом у кући убили оца Алексу (83 године) и брата Зорана (49). У истом нападу су са више рана и опекотина повређени супруга убијеног брата Зорана, Стојанка и њихово троје малолетне деце: син Борисав (14), кћи Бориславка (11) и најмлађи син Небојша (1,5). Тела двојице покојника су потпуно угљенисана. На месту некадашње куће налази се дубок картер. Докази који су предочени Трибуналу чине: видео снимци, записник са увиђаја надлежне службе, изјаве сведока, и др. 

Галинац Марко, из села Романи, општина Калиновик, наводи у својој пријави да је у вечерњим часовима 9. септембра 1995. око 20,30 један авион НАТО пакта ракетирао место на коме су се налазили његова деца Раденко и Радмила Галинац и њихови сапутници Ранко Јанковић и Борисав Кондић, који су се заједно возили аутомобилом марке „Голф“. Напад на њихово возило извршен је на путу Семизовац-Средње код моста на реци Љубињи. У време док су возач и путници покушавали да некако пређу мост који је непосредно пре тога ракетиран и делимично разорен вратио се пилот-злочинац и поново ракетирао и митраљирао мост и цивиле на мосту. Том приликом смртно су страдала деца тужитеља, кћи Радмила (26) и син Раденко (25). Уз пријаву Трибуналу су предочени следећи докази: изјаве два преживела путника из истог возила и лекарски налази спољних повреда тела жртава.

Документацију о оба ова случаја и овлашћења да поднесе пријаву и заступа њихове интересе добио је аутор овог текста у јесен 1995. године. Међутим, Хашки Трибунал се није ни осврнуо на ове пријаве, а камоли кривце позвао на одговорност. Нису чак ни уљудно одговорили да можда они нису надлежни, или да су пријаве неосноване. Једноставно су се задовољили игнорисањем  захтева које су им упутиле породице убијених људи. Тиме је постало неспорно да злочини НАТО пакта почињени над Србима у Републици Српској, по прописима ове правосудне установе, не подлежу санкцијама.

Неколико година касније сличан сценарио је поновљен и кад се у Хагу поставило питање одговорности за НАТО злочине почињене 1999. год. на просторима Србије и Црне Горе.

[1] NEW YORK TIMES: “Operation Balkan Storm: Here's a Plan” , By GEORGE KENNEY AND MICHAEL J. DUGAN; Published: November 29, 1992

Излагање на скупу „Глобални мир vs. глобални интервенционизам и империјализам“
Београдски форум за свет равноправних, Друштво српских домаћина, Клуб генерала и адмирала Србије и СУБНОР Србије, у координацији са Светским саветом за мир, одржао је 22. и 23. марта 2014. године у Београдском Центру „Сава“ Међународну конферецнију под називом „ГЛОБАЛНИ МИР VS. ГЛОБАЛНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ И ИМПЕРИЈАЛИЗАМ“. Конференција је одржана поводом 15. годишњице оружане агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СР Југославију). Мото Конференције је „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“.