| Заборављена страдања Срба у Сарајеву |
|
|
| Уторак, 14 октобар 2003 | |
|
13.10.2003 | Глас јавности
У П О З О Р Е Њ Е Поводом посете госпође Радмиле Хрустановић Сарајеву Недавно се, готово тријумфално, из Сарајева са својом пратњом вратила госпођа Радмила Хрустановић, председник Скупштине града. Они су узвратили посету градоначелнику Сарајева и при том учествовали у више разних културних и спортских манифестација од којих су прикупљена средства за деминирање шеталишта и излетишта на Требевићу. На шта су се оглушили наведена дама и њена пратња? Оглушили су се на чињеницу да је у Сарајеву живот изгубило неколико хиљада наших сународника, Срба. Оглушили су се да је то био град-логор за Србе у коме је, према званичној статистици, било преко 120 што јавних, што тајних, што приватних, што државних затвора и логора за Србе у којима је убијено неколико стотина лица и силовано више стотина Српкиња свих узраста. (Подсећамо да су још 13. јула 1992. грађани са српских подручја општина Рајловац, Вогошћа, Центар Сарајево, Ново Сарајево, Илиџа и Илијаш упутили "Апел мирољубивој светској јавности за спас заточених Срба у Сарајеву". Оглушили су се о чињеницу да муслиманске власти још прикривају бројне тајне масовне гробнице не би ли и на тај начин прикрили и умањили обим српског страдања. Логично је претпоставити да је и по њима газила делегација Београда док се шетала парковима и зеленим површинама Сарајева.
На жалост, ни познате масовне гробнице, услед недостатка новца нису све истражене, ни покојници идентификовани и сахрањени на достојанствен православни начин. Новац који се прикупља у хуманитарне сврхе више је потребан за деминирање сарајевских шеталишта. Мртви Срби могу још годинама и деценијама да мирују у својим, непознатим и познатим, рупама у које су их, после масакра и покоља, затрпали њихови суграђани друге вере.
Делегација без стида и образа оглушила се и изгон преко сто хиљада Срба из Сарајева. Напротив, развијајући сарадњу и наговештавајући нове активности, ревије, фестивале, такмичења, сагласила се, врло "транспарентно", са таквим односом према Србима. Логично је упитати се да ли би муслимани да смо ми из Београда, не дај Боже, побили и протерали њихове сународнике дошли, руковали се и изљубили са нама? Да ли би то урадили Хрвати? Да ли би то могли уопште да ураде честити људи? Да би сачували успомену на своје покојнике, Срби избегли из Сарајева упутили су писмо кантоналним властима и тражили одобрење да подигну споменик, али су одбијени. Забрањено! Неколико дана пре доласка београдске делегације Срби, затвореници само једног од бројних логора, касарне "Виктор Бубањ", хтели су да поставе спомен-плочу на тај објекат, али им то није дозвољено. Забрањено. Све су то одлуке сарајевских власти од којих још једино треба да тражимо опроштај што нас побише. У Београду данас живи више хиљада бескућника протераних из Сарајева и не знам како им је кад виде своје суграђане како се шепуре по београдским кафићима, као гости градске управе. У Сарајеву је посао, што се тиче изгона Срба, обављен темељно и то је сада углавном етнички очишћен град. Ово пишем само да бих се у име многих Београђана дистанцирао од поступка представника Скупштине града и, у оваквим приликама, незаобилазног ГСС. Миливоје Иванишевић Београд http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/10/13/pisma/srpski/pisma.shtml |
| < Претходни | Следећи > |
|---|
