Број 225, 26. 11. 2006.
Интервју : Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над српским народом
Алија Изетбеговић је стајао иза убистава сарајевских Срба
Алија Изетбеговић је задужио, храбрио, наоружавао и контролисао те своје криминалце, који су били најцрњи егзекутори. То што је и њих после побио, био је део његовог плана да скине одговорност са себе. Као дан је јасно да он ниједног тренутка није ни желео ни хтео да раскине са својом милитантном исламистичком идеологијом, која је за Србе значила само једно – смрт. На крају крајева, сетите се ко је први отишао из сарајева – Јевреји. Они сигурно нису побегли од Срба, већ су управо успели да избегну потоњу судбину сарајевских Срба. Зато ме и боли када видим како су неки јеврејски интелектуалци пружали Изетбеговићу вербалну подршку
разговарао: Ненад М. Стевановић
Миливоје Иванишевић, директор београдског Центра за истраживање злочина над српским народом, тврди да је голгота сарајевских Срба једна од најсрамнијих страница грађанског рата у Босни и Херцеговини, која је неправедно запостављена, како од стране међународне заједнице и организација које се баве људским правима, тако и од представника српске власти, и у Београду и у Бањалуци.
"Главни циљ нашег Центра јесте да у потпуности обелоданимо истину о злочинима над сарајевским Србима. У том смислу ми већ имамо сређена документа и прецизно класификовану картотеку. По досадашњим подацима, у Сарајеву је током рата убијено 5.515 Срба. Уз овај број може да се дода још 600 насилних смртних случајева, али додатно проверавамо да ли су у питању Срби или Хрвати. Када кажем 5.515 убијених Срба у Сарајеву, то значи да имамо сва њихова имена, прецизно наведено време и начин на који су ликвидирани. И, што је најважније, имамо и име егзекутора односно убице који је или наредио, или директно извршио убиство. Подсетићу, према мојим истраживањима, у БиХ је убијенио 28.000 Срба, што је два и по одсто укупне српске популације у то време у БиХ.
"Патриот": На које време се односи овај број? Шта сте узели као почетак а шта као крај сукоба у Босни и Херцеговини, то јест Сарајеву?
Иванишевић: Почетак је, наравно, убиство свата на Башчаршији. Потом пратимо сва крвава дешавања све до краја ратних операција и повлачења српске војске из Сарајева. Наравно, у документацији имамо забележене и случајеве убиства Срба након обустављања оружаних сукоба. То се односи на улазак тзв. Армије БиХ у Сарајево после српског повлачења и бројне случајеве иживљавања, малтретирања и убиства српских цивила, који су поверовали Алији Изетбеговићу да ће им безбедност бити гарантована и после повлачења Војске Републике Српске.
На који начин сте дошли до ових података? Ко вам помаже у раду и које методе користите?
Врло просто. Располажем огромном, али када то кажем, заиста и мислим, дакле, огромном документацијом за коју сматрам да је мало ко има на просторима Балкана. Захваљујући томе што се проблематиком ратних злочина бавим више од деценије и што сам на просторима Босне и Херцеговине и Републике Српске познат по својој делатности, јављају се и многи појединци који ми достављају значајна документа у нади да ће истина о њиховим пријатељима и најближима угледати светло дана.
Врло је значајно што сам изучавањем ратних злочина почео да се бавим још током рата. Тада сам на располагању имао многе значајне изворе података. То значи и архиве локалних власти и војне и црквене, и аутентична сведочанства Срба који су преживели злочине. Доста материјала сам прикупио у директним разговорима са фамилијама преживелих, њиховим комшијама. Тако сам, на пример, скупио документа о гранатирању аутобуске станице у Хаџићима, када је побијено много српских цивила, такође злочин у Хаџићима 31. децембра и тако даље, и тако даље... тужан је и црн списак злочина и мука које су починили Изетбеговићеви војници над сарајевским Србима.
Морам да додам да су ми помоћ у прикупљању података давали и команданти локалних јединица, који су по опису свог посла морали да подносе писане и прецизне извештаје а, такође, и локална штампа. Ја тако имам скоро све бројеве разних месних часописа, локалних публикација, билтена бригада и ратних јединица. Помоћ имамо и са црквене стране, и то од наизглед мање значајних извора, као што су црквене читуље до обимне документације владике Николаја, који нам је често помагао у раду.
Наравно, ово не радим сам, већ је у питању тим од 15 мојих сарадника и 97 истраживача на терену, који не жале ни труда ни времена да дођу до аутентичних података.
Последњи подаци које објављујете о злочинима над сарајевским Србима изазвали су опречне реакције у Бањалуци и Сарајеву. Да ли сте очекивали "дрвље и камење" које се из БиХ осуло по вама?
Ма наравно да нисам мислио да ће ме у Сарајеву подржати и охрабрити без обзира на то што се тамо на десетине владиних и невладиних организација залаже, на речима, за мултиетничку, мултикофенсионалну и мулти... не знам какву Босну. Као дан је јасно да у том "мулти" нема места за Србе. О томе да ли ја лажем, за шта ме оптужују у Сарајеву, имам само један одговор. Нека међу 5.515 убијених Срба које ћу за седам дана објавити именом и презименом нађу само једно име за које може да се утврди да је нетачно. Дакле, само једно име.
Који вам део рата у Сарајеву по својој окрутности превазлази остале?
Казани су заиста ужас какав је ретко наћи. Ми засада имамо свега 40 имена Срба који су побијени у Казанима и ту је врло тешко доћи до релевантних података, јер је веома мало сведока. Са друге стране, према мојим сазнањима, тамо је све затрпано и изминирано и не могу да се обаве ваљана истраживања и ископавања. Ја сам покушавао да анимирам међународне званичнике, али без успеха...
Како сте задовољни реакцијама српске стране?
И то је тужна прича. Од власти у Београду ништа нисам очекивао. Они су потпуно заокупљени другим проблемима. Посебно је поглавље Влада у Бањалуци. Просто је невероватно како је свака наредна влада Републике Српске све лошија и лошија и таман када помислите – од ове не може и неће бити гора, појави се следећа која вас демантује. Ти људи у Влади, министри, њихови помоћници – потпуно су ми нејасни. Зарад високих апанажа, олако прелазе преко животних интереса свог народа. Сви су уплашени и збуњени и мислим да смо ту дошли до самог дна. Када говорим о ономе чиме се ја бавим, изучавањем злочина над Србима, непријатно ме изненадио и премијер Додик на недавној, скромној, трибини у Градској скупштини када је рекао – оставимо историју, да видимо шта ћемо. Нажалост, не можемо да оставимо историју нити да је банализујемо, ма колико то неко хтео. Чињеница је да су дешавања у последњем рату била само реприза идентичних злочина из претходних оружаних сукоба.
Да ли сте податке до којих сте дошли предочили представницима међународне заједнице?
Број о злочинима над сарајевским Србима послао сам на готово све релевантне адресе и у БиХ и у региону. Свим значајним амбасадама, организацијама, невладином сектору... и готово нико ми није ни одговорио. Шта да вам кажем, то је српска судбина. Норвешка обилно финансира оног дилетанта у Сарајеву, за кога поуздано тврдим да износи нетачне и фалсификоване податке о броју убијених муслимана, али шта вреди... Немам ја никакве илузије да би они прихватили српске податке. Лично мислим да они све то знају. Па сами су били сведоци убијања сарајевских Срба. Све се бојим да преко својих агената и обавештајних мрежа нису били упознати са размерама ових злочина, али, једноставно, ми се нисмо уклапали у међународну перцепцију будућег односа снага на Балкану.
На основу свих ваших сазнања, ко је одговоран односно ко је највећи злочинац над сарајевским Србима?
То је, ван сваке сумње, Алија Изетбеговић. Он је задужио, храбрио, наоружавао и контролисао те своје криминалце, који су били најцрњи егзекутори. То што је и њих после побио, био је део његовог плана да скине одговорност са себе. Као дан је јасно да он ниједног тренутка није ни желео ни хтео да раскине са својом милитантном исламистичком идеологијом, која је за Србе значила само једно – смрт. На крају крајева, сетите се ко је први отишао из Сарајева – Јевреји. Они сигурно нису побегли од Срба, већ су управо успели да избегну потоњу судбину сарајевских Срба. Зато ме и боли када видим како су неки јеврејски интелектуалци пружали Изетбеговићу вербалну подршку.
Да ли сте у раду имали помоћ неких значајних појединаца или институција?
Највише ме помажу Срби из дијаспоре. Многи од њих својим утицајем и знањем имају пролаз до значајних интелектуалаца у свету, па зато не треба никога да чуде и последње изјаве Ноама Чомског, Хармана, Богдановича... Помоћ нам је понудио и Петар Хандке и надам се да ћемо се ускоро видети. Најбоље су организовани Срби у Канади и њихова несебична помоћ и залагање од изузетне су важности за рад нашег Центра.
Од званичних институција, како у Бањалуци тако и у Београду, нема ни говора. О проблемима у Београду да и не причам, дужни смо ми и за струју и за телефон и за воду. Помаже нам Удружење Срба из БиХ у Србији, али и они једва састављају крај са крајем, због чега је и њима и нама често угрожена витална егзистенција.
|