Институт за истраживање српских страдања у XX веку

26.02.2011 09:00 | Неда Симић-Жерајић

Пут којим је кренуо Смаил Чекић је несумњиво пут у ћорсокак, пут у "проклету авлију". Чекићеве теорије о Србима као носиоцима фашистичке и геноцидне идеологије нису ништа друго него - позив за нови коначни обрачун са Србима.

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" угледни историчар проф. др Славенко Терзић, бивши директор, садашњи научни савјетник Историјског института САНУ и сенатор Републике Српске.

Он истиче да Чекићево излагање које нема никакве везе са науком, у ствари призива нови рат, али се нада да ће Чекићеви студенти увидјети бесмисленост, апсурдност и бесперспективност његове идеологије.

* ГЛАС: Професоре Терзићу, како гледате на тезе које износи историчар Смаил Чекић директор сарајевског Института за истраживање злочина против човјечности и његове тезе о српском народу као "геноцидном и фашистичком"?

ТЕРЗИЋ: Ништа ново, све је он то већ изнео у књизи "Агресија на Босну и геноцид над Бошњацима 1991-1993", у издању "Љиљана" у Сарајеву 1994. године и поновио безброј пута у разним приликама. Реч је о феномену заробљене свести, ирационалне, својеврсном сумраку разума, али и примеру недопустивих манипулација и, у основи, наставку ратне пропаганде. Чекић или није обавештен да је рат окончан, или не може да се помири са том чињеницом и, заправо, као да призива неки нови рат. Све то нема ама баш никакве везе са историјском науком нити са научним мишљењем у начелу. У објашњењу историје "геноцида над Бошњацима", он се идентификује са османском империјалном идејом, јер већ у уводном тексту поменуте књиге насловљеним "Осврт на хисторију геноцида над Бошњацима" цео проблем ставља у контекст борбе европске коалиције од краја 17. века за потискивање Османског царства из Европе. Он пише на страни 10: "Злочини геноцида над Бошњацима имају свој хисторијски континуитет још од друге половине 17. стољећа. Они су поред геноцидних радњи млетачких и аустријских католичких трупа, углавном резултат континуиране црногорске и српске политике од почетка 18. вијека, па све до данас." Већ на страни 13 Чекић даље подупире своју тезу о геноцидној Европи: "У вријеме када је почело опадање Османског царства аустријске католичке трупе су наставиле са геноцидним радњама". Читалац може схватити да су Османлије имале једну лепу мирну шетњу од Мале Азије до Беча па су се онда смерни Турци суочили са геноцидним радњама Европе и Срба. Цео европски и балкански ослободилачки покрет против Османлија проглашен је "геноцидним".

* ГЛАС: Шта је позадина оваквих ставова?

ТЕРЗИЋ: Ставови Смаила Чекића су поред свега другог, наставак сатанизације и криминализације Срба, са јасним циљем унитаризације Босне и ревизије Дејтона, али су истовремено у ширем смислу и идеолошка подршка нескривеним неоосманистичким амбицијама Турске под окриљем САД. Још јануара 1996. уредници часописа "New Republic" Јаков Хајлбрун и Мајкл Линд су написали: "Чињеница да Сједињене Државе са више одушевљења него њени европски савезници гледају на државу босанских муслимана одражава, између осталог, нову америчку улогу лидера неформалне групе муслиманских нација од Залива до Балкана. Регије којима је некада владала Отоманска царевина показују знаке да би могле да постану срце треће америчке империје". Уосталом, турски министар иностраних послова Давутоглу је то у Сарајеву изричито нагласио - ради се на оживљавању модерне верзије Османског царства!

* ГЛАС: Није ли парадокс Чекићево излагање и плакатно поједностављивање да је све црно-бијело, односно Срби "фашисти" и извршиоци геноцида на једној страни и Бошњаци као жртве на другој страни?

ТЕРЗИЋ: Све је парадокс! На првом месту то је занемаривање основних историјских чињеница у функцији доказивања тезе о "српској агресији на Босну и Херцеговину". Испада да Срби врше агресију на своју земљу и на себе саме. Сви пописи БиХ од, на пример, званичног турског пописа из 1851, преко аустроугарских па до југословенског пописа из 1971. констатују да већину становништва ових покрајина чине Срби (до Другог светског рата пописује се по верској припадности). Ево неких примера. Турски попис из 1851. констатује на територији данашње БиХ: православних 43,60%, муслимана 35,80%, римокатолика 19,40%; аустријски официр у конзулату у Сарајеву 1865. Јохан Роскијевич: православни 47,76% , муслимани 34,60% , римокатолици 15,98%; први званични аустроугарски попис 1879: православних 42,88%; муслимана 38,73%, римокатолика 18,08%; последњи аустроугарски попис 1910: православних 43,49%, муслимана 32,25%, римокатолика 22,87%. Тек југословенски попис из 1971. констатује релативну већину муслимана у Босни и Херцеговини: Срба 37,2%, муслимана 39,6%, Хрвата 20,6%. Према последњем аустроугарском попису из 1910. од укупно 98.438 становника Сарајева (града и среза) православни су чинили 36,16%, муслимани 34,45%, римокатолици 27,47 % и остали 5,95%. Муслимани су имали већину у самој вароши. Једини геноцид који се може егзактно доказати у БиХ по свим стандардима међународне дефиниције геноцида јесте геноцид над Србима током Првог и Другог светског рата, али и његов покушај током последњег рата 1991-1995.

Нико озбиљан не спори да је било злочина над муслиманским становништвом, нарочито током Другог светског рата па и током деведесетих година, али они нису били део смишљеног плана о затирању целе једне заједнице на верској или етничкој основи какав је био план затирања Срба у Првом и Другом светском рату. Ако занемаримо масовне усташко-нацистичке концлогоре као што су Јасеновац, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско и други, само у логорима и затворима у Сарајеву током Другог светског рата (Ћемалуша и Беледија се јављају и у Првом и у Другом рату) убијено је 11.498 људи, углавном Срба. Треба ли подсећати на СС дивизије Ханџар и Кама и на једну трећину муслиманских добровољаца у Хрватској легији послатој на Источни фронт и разбијеној код Стаљинграда. Да ствари, с друге стране, нису тако једноставне и црно-беле као што их сагледава Чекић, сведочи Резолуција муслиманске националне организације Босне и Херцеговине од 31. децембра 1942. коју су као чланови Извршног одбора потписали др Исмет Поповац, Фехим Мусакадић и Мустафа Пашић и у којој се у члану 1. каже: "Муслимани Босне и Херцеговине и свих крајева наше земље су саставни и нераздвојиви дио Српства, те се као такви сматрају поробљени у усташкој хрватској држави и под другим окупаторима". Слична резолуција донета је јануара 1943. у Калиновику.

* ГЛАС: Све више је квазинаучника у Сарајеву који тврде да су Срби у генима геноцидни, да су им култура, наука па и црква фашистичке?

ТЕРЗИЋ: Међу босанским муслиманима ова идеологија је новијег датума, преузета је од средњоевропског клерикализма и аустроугарског окупационог режима у БиХ после 1878. Ради се о прикривању сопствене империјалне агресије према Србима пропагандом о "великосрпској агресији" и "великосрпској опасности". Сваки покушај сарадње православних и муслимана, сматрао је окупациони управник Бењамин Калај, треба као "зло у коријену сасјећи", јер све што је српско у својој суштини је "великосрпско".

Калај је истовремено, тајно, правио планове о покатоличавању босанских муслимана. Хрватски усташки идеолог Иво Пилар у обимној књизи "Јужнославенско питање", објављеној прво у Бечу 1918., на немачком и под псеудонимом, а затим у усташкој НДХ, 1943, у издању Матице хрватске, нашироко је излагао тезе готово идентичне тезама које данас обнавља Смаил Чекић. Пиларово дело се своди на два у основи расистичка закључка када је реч о Србима: "Опасна својства предаје и тежње српско-бизантске цркве наишла су у србском народу на необично дјелотворну допуну у продирању балканско-номадске романске крви, која је својим прирођеним расним прохтјевом за присвајањем, својим антисоцијалним склоностима, манијом за уништавањем и разарањем, учинила Србе прворазредном опасношћу за сусједне им народе и државе". И други закључак: "Језгра јужнославенског проблема састоји се у томе што се србство развило у јаки империјалистички, једнако вјерски као и национални политички покрет, који иде за тим, да подјарми и усише остале народе јужних Славена и да оснује своју властиту величину и моћ над развалинама сусједних држава".

И, слично данашњем Чекићевим тезама, Пилар закључује да је српски покрет "сасвим наравни изражај бизантске и србско-православне мисли о цркви и држави; повиест и развитак тога покрета стари су већ неколико стољећа". Темељи Чекићеве идеологије су дакле ту али када је реч о новим интерпретацијама старих идеја које стижу из Сарајева, уочљиво је да је ова идеологија сада, иако компилација разних узора, у функцији панисламских и неоосманистички амбиција. У тесној је вези са свим оним што се збива у Рашкој области, на Косову и Метохији Албанији, Западној Македонији, Тракији и даље према Босфору. Традиционална улога Загреба, помало у сенци, има амбивалентан став према овој идеологији и гледа да из свега извуче што више користи за своје претензије према БиХ.

Ради се свакако о сплету различитих интереса Запада и Истока, с тим да су муслимани средство у рукама и једних и других, у овом случају против Срба. Велика Албанија треба да буде штит радикалног ислама на Балкану - њено зрачење стиже и до Сарајева. Није било тако давно када су се високи верски поглавари из Сарајева и Новог Пазара поклонили гробу терористе Адема Јашарија. У Франкфурту на Мајни је пре неколико година објављена књига Како се калио Санџак на чијој насловној страни доминирају један поред другог ликови Адема Јашарија и Алије Изетбеговића. Чиме објаснити равнодушно ћутање "великог света" (који прекраја Балкан и тобож брине о људским правима) пред монструозним злочинима вађења органа живим Србима на северу Албаније током 1999-2000, злочинима који превазилазе злочине нацисте Менгелеа!

* ГЛАС: Које су стварне вертикале српске историје с почетка 19. вијека?

ТЕРЗИЋ: Српски ослободилачки покрет од почетка 19. века је саставни део европског националног препорода и има за циљ ослобођење и уједињење Срба на оним просторима на којима су Срби вековима чинили већину становништва. Иако је тај покрет настојао да следи европски концепт нације односно да етничка припадност стоји изнад верске, под утицајем моћних спољних фактора (Аустро-Угарске у првом реду), а делимично и унутрашњих слабости и кратковидости, религија је нажалост постала крупна вододелница националног препорода.

Мото београдског часописа Братство - "Брат је мио које вјере био" није стизао до свести ширих народних слојева. Један део угледних босанско-херцеговачких интелектуалаца крајем 19. и почетком 20. века, дакле у време аустроугарског режима, сматрао је себе Србима муслиманске вероисповести, као што су били Осман Ђикић, Авдо С. Карабеговић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Смаил-ага Ћемаловић, Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић, Дервиш-бег Љубовић, Шукрија Куртовић и други.

Хасан М. Ребац је 1925. објавио занимљив чланак Срби муслиманске вере у Босни и Херцеговини (политичка прошлост), указујући на сву сложеност самоидентификације босанских муслимана, на тешко наслеђе традиције, али и на то да "ако неувиђавност православних Срба буде и даље потрајала, треба рачунати с тим да ће муслимани отићи на другу страну, куда их маме и где су им широм отворили врата". Аустро-Угарска, пре свих (касније је то преузела Коминтерна и КПЈ) је сваку идеју повезивања и обједињавања Срба представљала као тежњу за стварањем "Велике Србије", желећи тиме да пред Европом и светом компромитује српске националне тежње, како би у буду ћности могла да оправда све радикалне и монструозне мере представљајући их као заустављање наводне "српске агресије". Цео тај идеолошки арсенал обновљен је и усавршен током разбијања југословенске државе крајем 20. века.

* ГЛАС: Како Ви предвиђате расплет историјске драме на овим просторима?

ТЕРЗИЋ: Наша заједничка историја је толико трагична и заиста има толико обележја истинске историјске драме да њено разумевање и научно објашњење захтева тежак али могућ пут до истине, а она се може утврдити само поштеном и објективном анализом свих доступних историјских извора, како домаћих тако и страних, без гнева и пристрасности. Треба се надати да ће Чекићеви студенти увидети бесмисленост, апсурдност и бесперспективност његове идеологије.

Ликвидирање Републике Српске

* ГЛАС: Могу ли се на оваквим тврдњама као што су Чекићеве градити повјерење и побољшати међунационални односи на овим просторима?

ТЕРЗИЋ: Ако бисмо у други план ставили целу ову трагичну историјску вертикалу, остаје кључно питање - како Смаил Чекић и његови истомишљеници желе да граде мостове поверења и сарадње са Србима у Републици Српској и Босни и Херцеговини ако је "злочиначко и геноцидно" све што је српско. Нема сумње да се иза овога крије њихов крајњи циљ, а то је ликвидирање Републике Српске као наводне "геноцидне" творевине, а затим на тој идеолошкој основи наставак дезинтеграције Србије сепарирањем Рашке области (један млади амбициозни муфтија из Новог Пазара је већ избројао "десет геноцида" над муслиманима у овој области), што укључује и северне делове Црне Горе.



http://www.glassrpske.com/plus/teme/Slavenko-Terzic-Cekicev-ratni-poklic-i-put-u-prokletu-avliju/lat/53782.html