| СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. / II deo |
|
|
| Недеља, 25 фебруар 2007 | ||||||
Страна 4 од 4
Меморијални центар и мезарје
Не треба да чуди што су Поточари изабрани за тако велико светилиште и једино култно место не само муслимана БиХ и бивше Југославије, већ и Европе.Ту се родио ратни предводник Насер Орић и по свим локалним веровањима Меморијални центар-мезарје је подигнуто у његову част. Поточари треба да постану симбол геноцида над њиховим народом извршеног не само у БиХ, или Југославији, већ и у Европи. Оно што је за Јевреје Аушвиц, а за Србе Јасеновац, то је за муслимане мезарје у Поточарима. Та потреба одавно постоји. Геноцид над поданицима ислама траје од како су Турци протерани са ових простора. Од тада ни муслимани немају своју државу и нормално је да БиХ буде само њихова. Срби имају Србију, Хрвати Хрватску и ако им се не свиђа у БиХ могу да се селе. Заговорници те веома распрострањене идеје не узимају у обзир да су хришћани, Срби и Хрвати, стварни староседеоци БиХ и да су изгинули у одбрани хришћанства од ислама и муслимана. Питање је да ли се издајом предака стиче право на наслеђе њиховог земљишта.Преци данашњих муслимана и власници ове земље били су хришћани. У циљу подизања наведеног мезарја и Спомен обележја Сребреница-Поточари Високи представник (Волфанг Петрич, а потом Педи Ешдаун) донели су три правна документа. То су Одлуке у којима се, поред осталог, Високи представник позива на овлашћења која су му својевремено дата и по којима је он коначан ауторитет у тумачењу Споразума о цивилној имплементацији Мировног уговора.[14] Било би, свакако, логичније да је за Меморијални центар изабрана локација неког од стратишта: Козлук, Брањево, Пилица, Петковци... Или место неке од већих примарних масовних гробнице: Глогова, Козлук, Брањево, Ораховац, Церска... Локације Козлук и Брањево се посебно намећу јер су ту вршене егзекуције и откопане примарне масовне гробнице.
Миливоје Иванишевић
Прочитајте и остала два дела:
Фусноте:
[1] Немогуће је навести више стотина докумената команди појединих бригада и 28. дивизије у којима се обавештава виша команда о дезертирању бораца са оружјем и породицама у непознатом правцу и тражи њихово хапшење. [2] „Дневни телеграф“, Београд, 21.06.1996. [3] Исто. [4] Као под 28. [5] Нуриф Ризвановић бивши официр ЈНА, као немачки обавештајац осуђен са групом сарадника на 7 година затвора. После издржане казне основао приватну детективску агенцију „Лауфер“ у Новом Месту (Словенија). Пред почетак оружаних сукоба у БиХ, као председник Муслиманског националног вијећа, набављао оружје и снабдевао муслимане у сребреничком крају. Новембра 1992. из Тузле дошао са групом бораца у село Глогову, оп. Братунац. [6] Р. Мотика: „Насеров катил-ферман“, недељник „Јавност“, 13. август 1994. стр. 22. [7] Недељник „ДАНИ“, Срајево, 4. мај 2001. стр. 20. [8] Жак Вержес: „Правда за српски народ“, Лозана, 2003. [9] Највећу пажњу завређује крај тог плана који гласи: „Трећи корак је активно ратно стање, у два дела: најпре, уништавање српских снага у Босни и, друго, коришћење концетрисане снаге против саме Србије. У првом делу, САД користе авионе АВАКС и ловце Ф-15 ради успостављања видљиве савезничке надмоћи над читавом територијом бивше Југославије. При том су српска тешка артиљерија и оклопне јединице у Босни првенствене мете ваздушних напада. Британски и француски тимови за инфилтрацију размештају батеријске радаре да би лоцирали српске артиљеријске позиције у близини зона под опсадом. Из база у Италији и са носача авиона у Јадрану, амерички Ф-15, Ф-16, Ф-18 и Ф-111 систематски неутралишу српске артиљеријске јединице помоћу прецизно вођених бомби и ракета. Користећи заједнички радарски систем за надзирање напада или друге софистификоване системе осматрања, САД проналазе српске оклопне јединице, а ловци их уништавају... Очајање, ипак, може да наведе Србе у проверу одлучности коалиције (читај НАТО, оп. М.И.) слањем нових снага у Босну... Обнављањем сукоба у Хрватској или започињањем диверзантског рата на Косову, или било коју комбинацију од горе наведеног. Оваква акција са њихове стране би убрзала други део: амерички авиони и крстареће ракете „Томахавк“ уништавају важне центре у Србији... Технологија која користи снопове карбон филтера дозвољава нам да избацимо из употребе српску елекричну мрежу, а да је не уништимо, тако да када престану непријатељства систем може да функционише. Друга технологија нам омогућава да нафтне производе у рафинеријама и резервоарима претворимо у бескористан желе, не уништавајући капацитете. Уништавамо српске комуникационе инсталације. Истовремено, преузимамо српске радио таласе како бисмо српском народу јасно казали да желимо окончати рат. То је рат који Срби не могу да добију.“ Наведени су и неопходни војни капацитети који, поред муслиманске пешадије чији је циљ „поново задобијање своје земље“, треба да буду ангажовани. То су: „Један носач авиона са борбеном групом од око 60 авиона у Јадрану, уз то 3 АВАКСА, 1 ЈСТАРС систем за осматрање, 5-10 танкера типа КЦ-135, 24 авиона Ф-15, 18 авиона Ф-111 и 24 авиона Ф-16 уз опрему и оруђа са прецизним вођењем. Лист „Јерусалем пост“, Џорџ Кени и Мајкл Даган: „Операција Балканска олуја: ево плана“,Јерусалим, 30. (?) новембар 1992. (Види билтен БИНА од 1. децембра 1992.) [10] Председник РС, стр. пов. број: 01-1351/95. Датум: 11.07.1995. год. Документ се налази и у тужилаштву Хашког Трибунала. [11] Џорџ Богданић, према анализи „Сребреница и политика ратних злочина“, Конгрес српског уједињења, специјалан извештај, 8. јул 2005 (превод на српски). [12] Исто као 38. [13] На основу чл. 80 Устава РС. Број 01-1350/95. Датум: 11.07. 1995. године. Документа се налази и код Тужилаштва Хашког Трибунала. [14] Прву Одлуку је потписао Високи представник Волфганг Петрич, а донета је 25. октобра 2000. године. (Објављена је у „Службеном гласнику Републике Српске“ бр. 39 од 16. новембра 2000. Другу Одлуку о формирању Фондације такође је потписао Волфганг Петрич, а донета је 10. маја 2001. године. (Објављена је у „Службеном Гласнику РС“, 24 од 5. јуна 2001. године). Трећу Одлуку донео је Високи представник 25. марта 2003. (Објављена је у „Службеном гласнику РС“ бр. 23 од 5. априла 2003. стр. 8-9).
(Текст је први пут објављен на интернет порталу Видовдан, 22. 2. 2007)
|
||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
