| СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. / II deo |
|
|
| Недеља, 25 фебруар 2007 | ||||||
Страна 3 од 4
Геноцид над муслиманским цивилима
Приликом ослобођења Сребренице јединице ВРС прошле су кроз 42 муслиманска или претежно муслиманска села, 16 од муслимана окупираних претежно српских села сребреничке и пет претежно муслиманских села братуначке општине и претресли све куће, помоћне зграде, скровита места. Иза њих није остала ни једна муслиманска жртва. Бесмислена је и сама претпоставка да рањен, стар или болестан човек, жена или дете, може побећи од војника, поготово ако војник хоће да га убије. У то су се током претходних година уверили мештани српских села који су страдали како од ватреног тако и од муслиманског хладног оружја, ножа, секире или маља. (Према претходним подацима око 27% или око 880 страдалих Срба су припадници војних и полицијских формација. Остало или 73% , односно 2.382 жртве су цивили.) Стотине појединачних и колективних гробница остало је по српским селима кроз која је прошла муслиманска војска. Насупрот таквој муслиманској пракси српска војска је успешно обезбеђивала евакуацију муслиманских цивила. Обезбеђивала је храну, воду, медецинску заштиту и превоз. Они су деци, мајкама, сестрама и супругама својих злотвора помогали да живи и здрави оду тамо где су њихови најближи, борци 28. дивизије. То је захтевано и у наређењу Председника РС г. Радована Караџића.[10] Добро је да су тих критичних дана јула 1995. год. и страни фактори и муслимански актери сребреничких догађаја изгубили из вида племенитост српског војника, па и саму теоретску могућност да Срби никог не убију. У противном сами би поубијали многе своје и те жртве приписали „српским агресорима“ који су ушли и направили покољ у заштиченој зони. Да се тако нешто, не дај боже, догодило не би још увек лицитирали око бројки и у бројкама налазили доказе о српском геноициду над муслиманима. Знало би се да су Срби починили злочин јула 1995. над недужним муслиманским цивилима у Сребреници. А необорив доказ била би тела побијене деце, жена, стараца...Ретко се у рату догађа да нека војска прође кроз толико непријатељских насеља а да за војском не остану цивилне жртве. У свету је веома брзо, али вероватно не случајно, заборављена или занемарена изјава коју је 27. јула 1995. дао Високи комесар УН за људска права Хенри Виланд који је са тимом стручњака пет дана интервјуисао велики број избеглица којих је на тузланском аеродрому у то време било преко 20000. Високи комесар УН Хенри Виланд је за лондонски „Дејли Телеграф“ изјавио:„Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине.“[11] На то се не осврћу „објективни“ или „независни“ тумачи сребреничких збивања јула 1995. Изгледа, а нисмо сигурни, да је и помињани РИОД то у свом елаборату пречутао. По нама, коначан број лица која су напустила Сребреницу износи 35632 особе које су прве недеље августа регистоване од Светске здравствене организације и босанске владе.[12] Као што видимо постоји неко ко је бринуо о муслиманској војсци и настојао да је сачува од пораза. Србима је остало да брину о муслиманским цивилима и сачувају их у животу. И једни и други, поготово Срби, су тај посао обавили најбоље што су могли. Србима је то наредио и Председник републике др Р. Караџић у чл. 3 и 4 „Одлуке о именовању цивилног комесара за општину српска Сребреница“.[13] |
||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
