Институт за истраживање српских страдања у XX веку

јул 5, 2010 18:59 | Разговарао Угљеша Мрдић

Историчар Веселин Ђуретић у интервјуу за „Печат“ открива детаље у вези са наводима из бележнице првог команданта Војске Републике Српске генерала Ратка Младића, који се тичу српско-руских односа из периода ратних дешавања деведесетих година

Појављивање у јавности ратне бележнице генерала Ратка Младића из периода када је био командант Војске Републике Српске изазвала је многобројне недоумице и различите реакције, како домаће, тако и стране јавности. Један од сведока Младићеве бележнице, и човек који се у њој помиње на неколико места, јесте и угледни српски историчар, академик Веселин Ђуретић, који је деведесетих година прошлог века именован за једног од сенатора Републике Српске на предлог др Радована Караџића, тадашњег председника РС.

Међу личностима које су консултоване уочи пута делегација Републике Српске у Москву, генерал Младић у свом дневнику помиње и ваше име. Тада сте били председник Друштва српско-руског пријатељства. Какав је састанак био у питању?

Као председник Друштва био сам један од иницијатора тог пута. Преко мог руског партнера, истакнутог писца Димитрија Жукова, оца актуелног члана руске владе, имао сам разноврсне контакте са људима из опозиције, више са интелектуалцима него са партијским личностима. Заједно са њима оштро сам критиковао Јељцинов режим, посебно његову незналачку политику према Србима и Југославији.

Један скуп, Конгрес грађанских и патриотских снага, који је одржан 6. фебруара 1992. године, убацио ме је у ширу орбиту због речи које сам изговорио одговарајући једином критичару, потоњем Јељциновом министру, који је покушавао да дискредитује моје поруке присутнима као националистичке. „Вама Русима и нама Србима потребно је бар десет година мобилизаторског национализма да бисмо повратили свој прави национално-патриотски и духовни идентитет“, рекао сам. Неколико година касније, на великом скупу у Суздаљу, дочекан сам овацијама, јер су Срби због јуначке ослободилачке борбе против западњачких сепаратиста, примани и као заштитници већ растројене Русије. Ту сам срео генерала Владислава Ачалова, команданта заштите парламента од Јељцинових тенковских хитаца, заједно са многим одбаченим руским патриотама.

Генерал Ачалов је од мене тражио да га повежем са Ратком Младићем, односно да генералу пренесем његову молбу да га прими као обичног војника. Када сам то урадио, Младић ми је рекао: „Реци Ачалоку нека одмах дође, неће он бити мој обичан војник него ће добити моје место а ја ћу бити војник под његовом командом“. Неко је у задњи час осујетио пут руског генерала. У руском народу развијало се широко расположење у корист Срба, и то је било оно што је одређивало мој оптимизам. Мој оптимизам из 1994. и даље стоји; зар данас свим Србима није постало јасно да га потврђује политика Владимира Владимировича Путина? Не треба се љутити што и у њој живе ненаклоњени рецедиви које званично изражава тзв. Дипломатска еквидистанца политика, која почива на стаљинским стереотипима о Србима. У пропаганди, па и у неким историјским написима, још доминира став о „заједничкој борби народа и народности Југославије“, иако је историјска чињеница да су се у Другом светском рату борили углавном Срби, и то под националним (западњачким) триколорима и под црвеном заставом у име нове Русије, те да су помоћу ове српске борбе, путем Титових манипулација са Западом и Совјетијом, сви сепаратисти – приврженици Сила Осовине – на самом крају рата преведени на страну победника. Највећи показатељ руске постстаљинистичке распамећености јесте одлука о додељивању Ордена победе поводом 50-те и 60-те годишњице победе хрватским лидерима Туђману и Месићу, који су и у задњој деценији 20. века у борби против Срба ширили исте оне заставе које су њихови очеви 1942. и 1943. ширили у борби против Руса код Стаљинграда.

Међу личностима које су консултоване уочи пута делегација Републике Српске у Москву, генерал Младић у свом дневнику помиње се и име историчара Веселина Ђуретића

Младић наводи ваш сусрет са двојицом руских генерала, Маниловим и Родионовом.

Реч је о најистакнутијим војницима. Родионов је као начелник Више војне академије примио делегацију западних Срба, у којој смо били и владика Атанасије и моја маленкост. Чувши оно што смо рекли о актуелној ситуацији, од чега су многе ствари и за њега биле новост, затражио је да се обратимо свим члановима Академије. Међу око 200 присутних било је две трећине генерала. Овај елитни руски генерал био је врло критичан према актуелној руској политици, према Јељцину посебно. Када је две године после тога постао министар одбране, поводом одликовања Туђмана Орденом победе упутио сам му факс, уз речи: „Игоре Николајевичу, десило се оно што смо Вам говорили; званична Русија је у рукама домаћих туђина“. Генерал Родионов је убрзо после тога изгубио свој положај. Не знам шта је био разлог.

Моју веру у рађање нове Русије показао је и један лобистички сусрет са бившим потпредседником, генералом Руцкојем. Осим мене, у разговору су учествовали проф. др Наталија Нарочницка, др Срђа Трифковић, британац сер А. Шерман и један истакнути амерички научник, пре тога високорангирани политичар Р. Хачет. Одговарајући на наше критике јељциновске политике, генерал Руцкој тужно је изустио: „Убијамо вас док нас само ви браните“. Дивио се Младићу и Караџићу.

Ту у Москви, у Горбачовљевом институту, у велелепном здању, у друштву некада шефа кабинета Маргарет Тачер, сер Аролнда Шермана, обавио сам један својевољни национални задатак, приликом промоције књиге „Балкан у прошлости и будућности“. Био је уприличен раскошан пир, о чему су говориле нападно одевене бројне даме. Било је ту и политичара, чак и иностраних амбасадора. Био је ту и Титов син Миша Броз. После уводних свечарских слова у којима је књига до неба уздизана, јавио сам се за реч, и покварио планирано весеље, јер сам показао да део књиге који говори о Србима и Југославији нема научне вредности. Говорећи о историјским ретроспекцијама, показао сам Титове антисрпске манипулације са Совјетијом, наглашавајући да се за актуелне југословенске драме налазе многе посејане обмане. Мој оптимизам у рађање нове Русије показао је и сусрет у руском светилишту, Сергејевом Пасаду, када се велика група монаха молила за спас српских земаља, критикујући Кремљ.

Ратко Младић у својим дневницима наводи и ваше позивање на Жириновског, као на аутентичну руску појаву. Да ли је то тачно?

Владимира Волфовича сам по договору са Караџићем отргнуо од једног трговачког круга који га је на граници дочекао са паролом: „Хајл Жириновски!“ Неко је стајао иза, што српском еуфоријом збуњени Владимир није знао. У београдском хотелу „Југославија“, Жириновски је невољно био виновник мог „распећа“. Три стране су тражиле моје „услуге“ према њему. Жељко Ражнатовић Аркан је тражио његов одлазак у Ердут. У ходнику је чекао Милић од Мачве, који је госту био наменио једно предивно платно и сазвао праву интелектуалну свиту поводом његовог уручења. Све су то будно посматрали двојица специјалних полицајаца са молбом да Жириновског одвратим од намераваног говора у Београду (писано је да ће га дочекати око милион људи). Рекоше ми да их је лично Слободан Милошевић упутио на мене као „поштеног човека“ – да ми кажу да је Јељцин запретио да нећу добро проћи ако не онемогућим оног „идиота“. Проблем са Милићем сам лако решио, молећи Аркана да на сат ослободи свог госта, јер добија поклон велике вредности. Полицајце, односно Милошевића, ослободио сам бриге, путем поруке госту да не би било добро да говори у Београду јер се припрема атентат на њега.

Да ли је одустао на крају?

Одустао је, јер је рачунао да ће оно што намерава казати, изговорити пред Србима Косова и Метохије (био је планиран и његов пут тамо). Може бити интересантан и састанак Аркана и Војислава Шешеља и њихова борба за „преузимање“ Жириновског. Шешељ је то радио преко свог изасланика, мог пријатеља, а Аркан лично. Приликом сусрета код Патријарха Павла, други се појавио изненадно, и на изразито побожан начин, прво пољубио руку живом свецу, а онда се загрлио и са Владимиром. Ја сам их упознао са борбено-слободарским речима. После тога дошло је до сусрета Шешеља и Аркана у руској цркви на Ташмајдану. Ту постадох посредник у њиховом руковању. Док је Аркан све то радио у прилог планираног сусрета у Ердуту, Шешељ је, знајући за Јељциново непријатељство према супарнику, као и за Јељцинову претњу Милошевићу, довео Жириновског у парламент СРЈ и примио га као званичног госта. Пошто је Јељцин „забранио“ било какав говор свог партијско-политичког непријатеља у Србији, „ускочили“ су Подгорица и Требиње. У Црној Гори Владимир је србовао пред око сто хиљада грађана, пошто је претходно примљен од Светозара Маровића. Мени није био дозвољен приступ овом дијалогу. Уследио је ноћни пут према Требињу где је госта чекало око 20.000 Херцеговаца. На леђима једног униформисаног човека седео је његов син од око шест година, и ширио паролу: „Владимире, не дај НАТУ да убије мога тату“. Уочи великог митинга Жириновског је у манастиру Тврдош дочекао владика Атанасије, поздрављајући првог Руса који доноси дух словенске и православне Матушке после вишедеценијског једноумља. Гуслар Митар Ђого убацивао га је одмах у историју, а народски мудрац Божидар Вучуревић је предњачио у говору, уверен да је несрећним Србима напокон стигла помоћ „отуда откуда су је одувек очекивали“.

Ако се не варам, потом су уследили и други скупови на којима је Жириновски говорио?

Да. Уследили су јавни говори у Бијељини и Републици Српској Крајини, тачније у Вуковару. И у Бијељини нас је „пратила“ Јељцинова претња. Караџић је вероватно због упозорења Милошевића у последњем тренутку одустао од говора, иако је било око 20.000 присутних, па смо Жириновском правили друштво Биљана Плавшић и ја. Разговор са руководством РС одржан је после тога у затвореном кругу. Караџић и Жириновски говорили су у четири ока. На митингу у Вуковару, где су Владимиру правили друштво председник РСК Милан Мартић и Брана Црнчевић, десио се један „инцидент“. Мартић је у народском духу, обраћајући се госту, напао Јељцина речима: „Убија нас овај издајник од Јељцина!“. На конференцији за штампу која је после митинга одржана, новинари су се обрушили на Мартића, јер су његов помен Јељцина схватили као тешку оптужбу. Било ми је тешко да их смирим, иако сам наглашавао да председник Мартић није увредио Јељцина него је рекавши „код Јељцина“ мислио на Козирјева. Добри Милан ми је на уво шапнуо: „Није требало да браниш ону западњачку пијандуру“.

Каква је била улога Жириновског за српски народ у том периоду?

Желим да истакнем да је улога Жириновског била позитивна за српски отпор, јер су из његових уста угрожени Срби имали глас оне Русије у коју су вековима веровали, и од које су очекивали спас. И данас верујем у долазак такве Русије, стога домаћем западњаштву у знаку обећаног раја Европске уније упорно претпостављам Српску унију у саставу Руске Федерације, као пут у сусрет оној Европи која неминовно наступа: од Атлантика до Камчатке.

Одговарајући на наше критике јељциновске политике генерал Руцкој је тужно изустио: „Убијамо вас док нас само ви браните“. Дивио се генералу Ратку Младићу и председнику Републике Српске др Радовану Караџићу

Ко се налазио иза планираног пута у Москву, и са ким је делегација РС требало да разговара? Тај догађај се такође спомиње у Младићевим белешкама.

Моја је улога у томе била споредна. Била је важна само због неких планираних сусрета са истакнутим личностима руске опозиције са којима сам одржавао контакте, а који су врло оштро критиковали Јељцинову политику. Требало је активирати бројне утицајне полуге према руском јавном мњењу. Због тога сам и раније и овом приликом разговарао са бројним нашим пријатељима. Наводим само неке од њих: Селезњова, Рагузина, Бабурина, Зјуганова, генерала Ивашова, те велике српске ствараоце, писце Распутина и Белова, вајара Кликова.

Да ли је, како се спомиње, делегација Републике Српске имала план да се сретне са председником Јељцином?

Да. Тада су у Русији коло водили нападни „московски либерали“, под чијим је утицајем и Бил Клинтон оптуживао Србе као виновнике Првог светског рата. Делујући у име Друштва српско-руског пријатељства, припремао сам бројне јавне наступе делегације, те њену медијску промоцију. На жалост, нека волшебна сила осујетила је пут делегације, и то на дан уочи одласка за Москву. Било је то време када је Борис Николајевич Јељцин свим силама нагонио предводнике РС и РСК да буду кооперативни, терајући их да прихватају и Венсов, и Стонтелбергов и Венс-Овенов план. Пошто Младић у свом Дневнику наводи Крајишникове речи да је заменик руског министра иностраних послова Виталиј Чуркин дошао да изврши задатак Запада, рећи ћy вам нешто што на одређени начин потврђује речи тадашњег председника Скупштине РС, а у чему сам и ја имао неку улогу. Чуркин је присуствовао Скупштини поводом Венс-Овеновог диктата, у Билећи. Све је било мирно док није узео реч професор др Митар Мијановић, који је у свом говору оштро напао Јељцинову, према Србима изразито непријатељску политику. Чувши то Чуркин је демонстративно напустио скуп. Тада ми је Караџић, до кога сам седео у првом реду, предложио да одем за гостом и да покушам да га смирим. Чуркина сам одвео у оближњи хотел, где смо попили неколико чокања поповопољске лозоваче, кажу најбоље у Срба. За то време ја сам причао, док је гост ћутао. Обратио сам му се речима: „Виталије Ивановичу, погледајте она брда, на сваком њиховом врху 23. јуна 1941. године биле су запаљене ватре и глас гласу је додавао: “Заратила мајка Русија, ми смо спашени>. Знате ли од кога смо спашени? Од оних чије синове ви Руси данас подржавате и терате Србе у њихово коло. Руско споредништво сваки мислећи Србин доживљава или као кремаљску глупост, или као наставак старе стаљинистичке политике, која је протежирала све ретроградне снаге а одбацивала Србе, која је захваљујући Титовим обманама Стаљина сакрила и од СССР-а и од света, злочине над Србима, око милион и по убијених Срба. А многи од њих су гинули узвикујући: “Живела мајка Русија!” Када бисте имали времена показао бих вам јаме у којима су бацани и одрасли и деца, нарочито ову у Међугорју око које се данас окупљају католици читавог света поводом “појаве Госпе”!

Како је Виталиј Чуркин реаговао на Ваше речи?

Чуркин, који данас представља Русију у УН, пажљиво ме је слушао, очигледно са тугом, а онда тихо рекао: „Молим вас, договорите се са Караџићем и председником Скупштине да прочитам ово што ми је наложено, по могућности без дискусије. Убрзо се вратио у салу и извршио московски задатак.

Можете ли да направите паралелу између српске ситуације у току Другог светског рата, периода после њега и данашње ситуације?

Заједничко је да се ради о разноврсним стањима, у оба случаја окупационим. Ипак, током и после Другог светског рата јасна је била подела: окупатор и његови албански, хрватски, муслимански и други експоненти с једне, и српски народ као целина с друге стране, који се одупирао под различитима заставама. У читавом овом току Срби нису имали правих савезника, били су обманути и чак десетковани – и у име политике која се наслањала на западне демократије (четничке, односно српско-југословенске политике) и у име оне која је Србе замајавала у име „нове Русије радника и сељака“ (Титове, односно партизанске, односно-титовско-хрватске).После Другог светског рата Срби су нестајали у колотечини идеологизаторства без националне идеје водиље, током ратне драме 1991-1995.Од тог идеологизаторства нису видели своју етнојезичку националну самобитност. После НАТО агресије у име визија ЕУ, повели су политику стабилизације српских развалина. Западу су се додворавали на начин који је овај витешки народ представљао у малодушничкој светлости, што је свим бившим Србима отварало путеве за сопствене институционализације на рачун њихове етнојезичке и културно-историјске матице. Регионализација је показивана као сепаратистичка политика грабежа српских земаља. Српски мухамеданци, које је тако одређивала сва писмена Европа, кренули су путевима антисрпске институционализације у српској утроби. Војвођански Мађари наставили су се наслањати на нови иредентизам своје државне матице, што је демократствујући Београд прихватао као неки свод европског авангардизма, за разлику од Србима сродних Словака који су показивали зубе. Несрећном српском демократсвују-западњачком режиму није ни падало на памет да Будимпешти постави питање шта се десило са око 300.000 Срба који су по Тријанонском уговору остали на мађарској страни границе (од њих је преживело око 10.000), док Мађаре који су остали на југословенској (српској) страни границе Срби нису дирали.

Србима се десило под Хитлером исто оно што им се десило под Клинтоном, Геншером, папом Војитилом, Шираком, Блером, а уз помоћ разистореног Јељцина. Послед Другог светског рата и поред хрватско-усташког геноцида (убиства око милион и по Срба и неколико стотина хиљада Јевреја и Рома) из западних српских земаља прогнани Срби вратили су се у своју постојбину, коју насељавају од раног средњег века, када су Срби имали заједничку границу са Кијевском Русијом. Сада им демократски Запад не дозвољава ни повратак, нити барем аутономно организовање. Српска историјска мајка Русија мирно посматра како западни калкуланти српске (а и њихове) светиње на КиМ препуштају на милост и немилосрдним дивљим насртајима једном неисторијском племенском друштву, без историјских споменика културе који би говорили о његовом идентитету, а 38 старих џамија нису шиптарске него османлијске. Званична Москва још релативно мирно посматра неке хашке оптужнице над Србима који су спречили још један геноцид над својим народом.


http://www.pecat.co.rs/2010/07/veselin-duretic-svedocenje-sa-periferije-mladicevog-dnevnika/