| СРЕБРЕНИЦА, ЈУЛ 1995. |
|
|
| Недеља, 25 фебруар 2007 | |||||||
Страна 3 од 5 Заштићена зона Кад је дошао крај муслиманским освајањима и злочинима у сребреничком крају и овом делу средњег подриња почетком пролећа 1993. год. настала је паника и страх и међу цивилима и међу борцима. Највише су се плашили да им може да буде узврачено истом мером.Тада се, доста неочекивано, јавио мочан заштитник који их је не само спасао од коначног пораза, већ и слободио одговорности за почињене злочине, а убрзо потом пред светском јавношћу претворио у недужне, гладне мученике без крова над главом и жељне хлеба. Као један од доказа за такво стање лансиран је лажан извештај, или боље речено крајње провидан пропагандни памфлет, британског лекара Симона Мардела из Светске здравствене организације да у Сребреници дневно умире 20-30 људи.[10] Значи на стотине месечно, а толико мртвих, војника и цивила заједно, нису имали муслимани од почетка рата до тих дана априла 1993. год. Чак и Насер Орић у својој књизи наводи на су за две и по године имали само 1912 мртвих.[11] Због лажних извештаја, које је стално лансирао у свет преко аматерских радио станица, поменутог лекара је генерал Ф. Морион коначно морао да отера из Сребренице. Српска страна, свесна обмане и напора да се сачува муслиманска војска, а не становништво, пристала је да обустави своје оружане акције. Савет безбедности је 16. априла 1993. донео Резолуцију 819 и Сребреницу прогласио за заштићену зону. Србима и муслиманима је дато у задатак да Сребреница буде безбедна. Истог дана и Председник Републике Српске др Радован Караџић, поштујући Резолуцију СБ, издао је наређење да се обуставе сва даља дејства Војске Републике Српске по Сребреници и око Сребренице, осим оних у нужној одбрани.[12] На жалост, слично наређење никада није стигло ни од Председника БиХ, ни од Главног штаба Армије БиХ. (То се може тумачити и као први сигнал да муслимани неће поштовати Резолуцију и неће пристати на разоружавање.) Наредног дана у град је ушла канадска формација УНПРОФОР-а јачине једне чете са 143 војника. Два дана после усвајања Резолуције 819 СБ (18. априла 1993. год.) генерали Ратко Младић са српске стране и Сефер Халиловић са муслиманске стране споразумели су се после мукотрпних и дугих преговора, који су трајали без прекида скоро четрнаест часова, да муслимани своје наоружање ипак не предају јединицама ВРС, што је био првобитни захтев генерала Р. Младића, већ УНПРОФОР-у и то најкасније 72 часа по доласку Канађана у Сребреницу. Такође је договорено да се изврши размена заробљеника и да Срби дозволе муслиманима да хеликоптерима евакуишу око 500 својих рањеника и болесника.[13] Тај гест је био још један доказ толерантности српске стране на шта муслиманска страна ни једном није одговорила на исти начин. Напротив, наредног дана после склапања примирја и проглашења тог подручја за заштичену зону муслимани су на превару на две различите локације из заседе убили шест српских бораца, а још више њих ранили.[14] И после овог њиховог вероломног чина генерал Ратко Младић је остао при ранијој одлуци да муслимани са сребреничког подручја могу слободно евакуисати своје рањене и болесне борце. Генерали Ратко Младић и Сефер Халиловић у документу који су потписали 8. маја 1993. год.утврдили су да граница подручја демилитаризоване зоне остане „у оквиру тренутних линија конфротације“, а то је, према стању на терену, било отприлике у дужини око пет и по и у ширини око два и по километра.[15] Толику територију могле су ефикасно да штите и контролишу јединице УНПРОФОР-а просечне јачине једног комбинованог пешадијско-моторизованог батаљона. (У документу је предвиђена мања јединица „бар једне чете са штабом и логистиком“.) У истом документу договорено је: „Предаја наоружања (муслиманског, наравно, напомена аутора) ће бити нагледана од стране тима од три официра обеју страна заједно са официром УНПРОФОР-а, који ће одредити мјесто где ће предаја бити обављена“.[16] Исто тако је дефинисано да: „Ниједан војник (односи се на обе стране, напомена аутора) који је у или који жели ући у ДМЗ, осима припадника УНПРОФОР-а, не смије имати оружје, експлозив или муницију.“[17] Међутим, не поштујући постигнути договор од 8. маја 1993. год. муслимани никада нису пристали да се формира комисија која ће надгледати разоружање нити су забранили ношење, па и употребу оружја, у демилитаризованој зони. На то се оглушио и УНПРОФОР. Муслимани су одбили да се повинују и утврђеним границама. Они су у својој власти и даље држали, чак и проширили, територију која се протезала на око 150 км2 и која је, поред Сребренице, делимично или у целини обухватала и села Бабуљице, Бајрамовићи, Бостаховине, Браковци, Бучиновићи, Бучје, Доњи и Горњи Поточари, Димнићи, Добрак, Фојхар, Гладовићи, Карачићи, Крушев До, Кутузеро, Ликари, Липовац, Лука, Љесковик, Међе, Михољевине, Милачевићи, Мочевићи, Опетци, Осатица, Осмаче, Пале, Палеж, Печишта, Подгај, Постоље, Познановићи, Прохићи, Рађеновићи, Скендеровићи, Слатина, Сућеска, Староглавице, Сулице, Шубин, Токољак, Жедањско. Поред наведених чисто или, понекада, претежно муслиманских села они су под својом влашћу, или боље речено под окупацијом, држали и више српских или претежно српских села и заселака: Чићевци, Гостиљ, Мала Даљегошта, Међе, Мочевићи, Осредак, Обади, Постоље, Подравање, Прибидоли, Пусмулићи, Радошевићи, Ратковићи, Виогор, Радовчићи, Сасе. Тој зони прикључено је и више села братуначке општине: Пирићи, Јаглићи, Бљечева, Загони, Запоље...У српским селима скоро и није било настањених муслимана, али су била под контролом њихових оружаних формација и Србима није био могућ повратак. Другачије речено муслимани су се понашали како су хтели и како је њима одговарало. Они су све време настојали да буду заштићени, али никако и разоружани. За контролу и заштиту тако великог подручја више није била довољна јединица јачине батаљона, већ знатно бројније оружане формације које УНПРОФОР није био у стању или није хтео да обезбеди. Уосталом, апсурдно је да неко штити толико јаке и бројне муслиманске оружане формације. Слична је, највероватније, била и процена команде УНПРОФОРА. Знало се да је у окупираним српским селима све уништено, али се није знало зашто Србима није обезбеђена могућност повратка. То што су муслимани окупирали и држали српска села није изазвало очекивану реакцију ни команде УНПРОФОР-а ни високог представника ОУН за Босну и Херцеговину. Окупација и задржавање у заштиченој зони српских насеља било је за цивилне и војне власти Републике Српске необјашњиво и ван свих договорених норми. Стекао се утисак да је зона заштићена и од повратка Срба у своја села и у своје куће. |
|||||||
| < Претходни | Следећи > |
|---|
