Институт за истраживање српских страдања у XX веку

22.4.2012.

Вукашин Беатовић

Тог Ђурђевдана је цијели свемир плакао над судбином српске нејачи. Крволочне хорде и наоружана багра испратила је у казамат обичан недужни народ.

Други свјетски рат је био ноћна мора за цијелу нашу земљу. Ни на једном педљу није било лако а Сарајево је и тада понијело изузетно тешко ратно бреме. Тај град је и у овом случају искрварио због сваког зла и сваке мисаоне настраности свих крвника без обзира на коју су се страну Богу окретали.

Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.

Ђурђевдан је!

Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми "ђурђевдански уранак". У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне - са брда изнад Бембаше.

Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана гдје су дочекали воз смрти.

Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град. Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника - од Вијећнице па све до Електроцентрале.

У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби.

Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: "Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јаснеовац!".

На вагонима је писало "седам коња или четрдесет војника" а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвјесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске "Слоге" у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је:

"Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени - Ђурђевдан је!"

По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без зрака на малом простору збијени једни до других.

Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.

Бијело Дугме - Ђурђевдан је

Под утиском ове приче, сарајевски музичар Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници - "Ђурђевдан је". Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке.

Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.

Нека је вјечна слава свим жртвама јасеновачког казамата!
 

http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=20295