Институт за истраживање српских страдања у XX веку

08.04.2013 08:05 | Жељка Домазет

Сарајево - Истрага о убиству мог оца Милутина Најдановића никада није вођена, због чега нисмо сазнали ко га је и по чијој наредби убио. Од априла до јула 1992. године наоружани људи, који су се представљали као "Јукина војска", "браниоци", "полиција" три пута су тату одводили. Трећи пут се није вратио.

Испричала је то "Гласу Српске" најстарија кћерка угледног сарајевског професора и хирурга проф. др Милутина Најдановића, Јелица Бокоњић. Др Најдановић био је посланик СДС-а у првој демократској Скупштини СРБиХ. Био је професор на Медицинском факултету у Сарајеву и оснивач Торакалне хирургије у том граду. Убијен је 14. августа 1992. године.

Јелица је вијест о монструозном убиству свог оца дочекала у Београду. Сарајево, град у којем је живјела 38 година, напустила је 4. августа 1992. године.

- Никаква истрага о том страшном злочину над нашим оцем није вођена. Немогуће је сазнати шта се са татом десило, ко и по чијој наредби га је убио. Моја мајка Рикица Самоковлија-Најдановић до дана данашњег није сазнала детаље о томе шта су они који су обављали идентификацију установили. Чули смо разне приче о мучењу и касапљењу. У обдукционом налазу који су нам дали писало је да је убијен метком у главу - рекла је Јелица.

Казала је да не зна да ли је то истина, али да истину знају они који су га убили и они који су били свједоци на обдукцији.

- Због свих информација које су дошле до нас не вјерујемо да је обдукциони налаз истинит, јер знамо да су све болнице на Кошеву врвјеле наоружаним људима који су спроводили своју силу и вољу и којима нико није смио да се супротстави - испричала је она.

Казала је да је њен отац, од априла до јула 1992. године, три пута одвођен из стана.

- У стан наших родитеља у том периоду упадали су разни наоружани људи. Неки су себе називали "браниоцима", неки "полицијом", неки "Јукином војском", а остали се нису представљали. Говорили су да траже оружје, да су добили пријаву да тата шаље сигнале четницима у Пале, да је снајпер пуцао са наше терасе... Превртали су ствари, односили шта су хтјели, вријеђали, пријетили, окретали оружје према глави тек рођеног сина моје сестре Мирјане - рекла је Јелица.

Два пута се др Најдановић послије привођења и мучења враћао кући, али не и трећи.

- Тата је причао да га је, између осталих, лично мучио и Јусуф Празина звани Јука. Немам снаге да опишем о каквом се мучењу радило, јер је то превише болно и послије 20 година - казала је Јелица.

Сјећа се да су њеног оца једном држали затвореног у обданишту у које је раније ишла једна од његових унука.

- Други пут су тату одвели и држали га затвореног у ДИФ-у на Зетри. Говорили су да хоће да га размијене, али тата то није желио, јер је знао шта је све могло да снађе нашу породицу у Сарајеву, ако би он доспио у Пале - казала је Јелица.

Када су професора Најдановића хтјели да ексхумирају са гробља "Лав" 1995. године, породица је добила увјерења да ће истрага о убиству убрзо почети. Међутим никада није почела.

Његово тијело пронађено је 15. августа 1992. године на горњем улазу у стадион "Кошево" са више прострелних рана. Овај злочин повезује се и са јединицом "Шеве".

Сарајево

Јелица прича да се атмосфера у Сарајеву није превише промијенила од 1992. до данас.

- У то сам се увјерила када сам прије неколико година дошла на Медицински факултет да подигнем диплому. Тамо постоји спомен-плоча жртвама рата, ту су имена студената, доктора, професора, а имена мог оца на тој плочи нема. Свако ко зна било шта о факултету и болници "Кошево" зна ко је био професор Милутин Најдановић - рекла је Јелица.



http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Dr-Najdanovica-mucili-branioci-i-Jukini-ljudi/115208.html