Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Миливоје Иванишевић

ЕСЕЈ О МУСЛИМАНСКИМ ВОЈНИМ ПОБЕДАМА
ТОКОМ РАТА у БиХ 1992-1995.
(Виђено очима победника)

Део други

Печат, 15.  март 2013.
Муслиманску војску, јединице 8. оперативне групе, потом 28. дивизије, са седиштем у Сребреници, у саставу 2. корпуса Армије БиХ, предводио је Насер Орић. Витез Алије Изетбеговића, бригадни генерал и носилац знаменитог „Златног љиљана". После ослободилачких похода наведених формација овај крај је десеткован више него у време Другог светског рата и усташких покоља 1941-1945.год. Прикупљање и сахрана покојника трајало је месецима.

Јелачићи, у Општини Кладањ. Једно од релативно већих чисто српских села (Срба 315, Југословена 2), у овој општини нападнуто је 14. јануара 1994. на српску Нову годину ујутро око 07,30 часова. Неочекиван напад и ослобођење извршили су борци из састава 284. брдске бригаде, Кладањ; 243. подрињске бригаде, Власеница и одред „Живиничке осе" из 210. Витешке бригаде, Живинице, све формације Другог корпуса Армије БиХ  и борци регрутовани из муслиманских насеља Кладња и суседних општина.[1]

Напад на Јелачиће догодио се у одмаклој фази рата, у време када је Република Српска већ имала своју војску и када су захваљујући тој војсци спречени, али не и коначно заустављени, многи муслимански насртаји на српска насеља у Босни и Херцеговини. У овом крају дејствовао је Дрински корпус Војске Републике Српске. На жалост и поред тога повремено је долазило до страдање и насеља и мештана српске националности.

Пелемиши, још једно српско насеље у Општини Кладањ, које је током рата неколико пута нападано од стране муслиманских јединица из околних села и није нам познато који је од тих напада окарактерисан као значајан успех Армије БиХ. Поменућемо да је можда најжешћи напад ово насеље претрпело 30. марта 1994. год. у раним јутарњим часовима. У нападу су учествовале локалне оружане муслиманске формације из састава 2. корпуса Армије БиХ са више стотина бораца (у својим монографијама напад на српско село Пелемише у кладањској општини помињу и 121. брдска бригада из Кладња и 243. подрињска муслиманска бригада, али и др.). У овом селу је убијено 17 лица. [2]

Малобројну српску одбрану Пелемиша помагали су и српски борци из састава суседне општине Шековићи, али ни то није било довољно пред масовним и жестоким налетима муслиманских јединица.



Прилози у славу и част победника

То су победе којима се и данас поноси 2. корпус Армије БиХ. Нагласили смо да је било  бар још стотињак разнородних победа, али не и већих, или значајнијих. Те, остале, непоменуте, победе ни по чему се не разликују од ових које смо навели. Истина, у том попису поменута су и села Очевље, Равне, и др. у варешкој општини у којима Хрвати чине већину. Ништа необично, јер се њихов међусобни сукоб често обнављао и скоро се никада није знало кад ће и где ће поново букнути. То је време кад је српска војска, на молбу једне или друге стране, у више наврата, наизменично спашавала Хрвате од муслимана, а потом обрнуто, спашавала је муслимане од Хрвата. Захвалност спашених хрватских или муслиманских војника и њихових породица трајала је док је трајала подела хране или воде и док су их Срби превозили преко своје територије.  Потом су се опет удруживали и без гриже савести поново нападали српске положаје и српска села кроз која су пропутовали и у којима су кад им је било тешко нашли спас и сачували своје главе и главе своје деце.  

У част победника треба поменути још неколико битних чињеница које се код војника веома цене, а наведене су и у монографији.

Прва од њих је веома дуга линија ратишта, или фронта, коју је држао 2. корпус и која је по конфигурацији терена на целој траси, више неповољна него повољна, изломљена и кривудава, и износи огромних око 1500 километара. Дуж те линије инжењерске јединице овог корпуса изградиле су уз огромне напоре и ризик 2525 минских поља у којима је постављено 14.000 нагазних мина и експлозивних средстава.

Друга битна чињеница се односи на обим ослобођене територије.[3] Посматрано по годинама јединице 2. корпуса биле су најефикасније 1992. године када су ослободиле импресивних 764 км². од агресора привремено окупиране територије. Наредне 1993. године тај успех је, на жалост, био десет пута мањи, а површина ослобођене територије износила је свега 70 км². Успеси корпуса су у 1994. поново порасли, а новоослобођена територија износила је 283 км². Пред крај оружаних сукоба у БиХ 1995. год. ослобођено је нових 190 км². Збирно гледано, јединице 2. корпуса Армије БиХ у раздобљу 1992-1995. г. укупно су ослободиле 1297 км² или годишње просечно 324 км² од окупатора привремено заузете територије (ПЗТ). Не помиње се, а требало би, да ли је то трајно или само привремено ослобођена територија. А догађало се да корпус сваке године изгуби део раније ослобођене територије. Можда укупна површина није од неког посебног значаја у односу на купну површину државе [4], али можда, као компезацију, треба имати у виду квалитет ослобођеног простора и чињеницу да је то претежно пригранично подручје према суседним државама, некада југословенским социјалистичким републикама и могућим непријатељима, Хрватској и Србији. Обим ослобођене територије у току године износи свега 0,6 посто у односу на укупну површину државе. Да су и остали муслимански корпуси остварили исте резулате, а неки нису остварили ни толико, Армија БиХ би за годину дана ослободила једва око 3,0 процената од окупатора приверемено заузете територије. Тек у неком вишедеценијском рату Армија БиХ би можда била у стању да ослободи целину територије, или укупну површину, Босне и Херцеговине. Али, и то под условом да Срби не преотимају, што се стално догађало, делове  од муслимана и за муслимане већ ослобођене територије.

За тако замашне успехе корпуса живот је дало 7450 шехида и осталих бораца, војника и командног кадра.[5] С обзиром да је у саставу овог корпуса током ратног раздобља било ангажовано укупно око 168.000 бораца[6] произилази да ратни губици у људству износе веома скромних 4,4%. То је значајан успех команде и руководечих структура корпуса. Увек је најважније сачувати живу силу.

Али, у истом раздобљу убијено је више од 3585, тешко рањено 4243 и заробљено 358 војника, припадника српских, или агресорских, оружаних формација. Суочавамо се са нечим што је на ивици вероватног или на ивици истинитог. Други корпус Армије БиХ имао је дупло вече људске губитке (7450 погинулих шехида и војника) од губитака које је нанео непријатељу. Можда је у питању штампарска грешка или грешка аутора монографије. За неку војску тако нешто би било брука и срамота. Али, овде се говори о војсци која кипти од победа и која од властитог поноса не види баналне чињенице. Можда је на почетку тог броја од 3585 требало додати јединицу, па да буде 13.585 убијених припадника српске агресорске стране. Како објаснити, за свакога погубну, чињеницу да је поражени имао дупло мање погинулих од победника. Публиковање толико поразног податка за властиту војску, чак и за мању војну формацију - свеједно да ли се звала дивизија, бригада или батаљон - било би готово незамисливо у некој другој држави и у некој другој војсци, чак и да су та држава и војска из рата изашли као часно поражена страна, а не као велики победник. Нигде нисмо наишли на објашњење које у неким колико-толико сувислим назнакама тумачи и објашњава овај за читаоца тешко схватљив парадокс.

Наведена српска села над којима је, као што је у монографији истакнуто, тријумфовао 2. корпус налазила су се и данас се налазе на већ исказаној ослобођеној територији површине од укупно 1297 км.² и у десет следећих општина: Братунац, Брчко, Градачац, Бановићи, Власеница, Калесија, Кладањ, Зворник, Сребреница и Тузла. Све те општине су током рата формално биле у зони одговорности овог корпуса, без обзира што су неке припадале и данас припадају Републици Српској (Братунац, Зворник, Власеница). Захваљујући толиким успесима 2. корпуса Армије БиХ ослобођено је, или уништено, више стотина српских села и српских насеља, или српских заселака, у мешовитим селима и убијено, укупно са већ поменутих 3585 агресорских војника, преко 10.000 чланова њихових породица, рођака и пријатеља,  мештана српске националности. Број рањених, инвалида или страдалих у логорима још није евидентиран.[7] За ту врсту стадалих се користе само процене. Српске жртве су могле бити неупоредиво бројније да нису благовремено, кад год је за то било могућности, евакуисани неспособни и болесни, а пре свих мајке са децом. Још је било   људи који су памтили Други светски рат и нацистичку творевину Независну Државу Хрватску у којој су преци данашњих муслиманских предводника, официра и бораца Армије БиХ у многобројним квислиншким, пре свега усташким и домобранским формацијама, муслиманском Зеленом кадру и сличним фашистичким јединицама, убили преко 700.000 Срба, највише жена, деце старих и болесних. Захваљујући том искуству из многих села су, кад год се пружила прилика, евакуисани мештани, посебно они који нису у стању да се одбане у случају напада. То је у великој мери смањило број страдалих лица српске националности, а тиме је умањен и тријумф припадника овог корпуса и комплетне Армије БиХ.

Свакако да је на војним стручњацима да изнесу своје мишљење и дају квалификовану оцену војних успеха Другог корпуса Армије БиХ. У овом случају мислимо пре свега, а можда и једино, на муслиманске официре:стратеге и војне стручњаке који су планирали и предводили Армију БиХ. У монографији нисмо наишли на неке, макар и спорадичне, доказе и оцене зашто су те победе од толиког значаја за државу. Свакако, да уколико ти докази буду довољно убедљиви и у супротности са нашим оценама исправићемо свој став и одагнати многе недоумице и подозрења, посебно у потребу или нужност наведених муслиманских победничких подухвата. Можда су, претпостављамо, нека српска села у појединим крајевима која се налазе у зони деловања овог корпуса имала нама непознат војно-политички или стратешки значај. Кад то кажемо, пре свега, имамо у виду велики број српских села у босанској Посавини, зато што се налазе у приграничном подручју са Републиком Хрватском, или многа српска села у босанаском Подрињу, јер се, што је за нову власт још критичније, граниче са Србијом и Црном Гором, односно Југославијом, којој је доскора припадала и Босна и Херцеговина. Можда се на тим случајевима преламају значајни стратешки интереси. Међутим, с друге стране, не може бити спорна ни чињеница да Босна и Херцеговина у то време није била у рату ни са једном од суседних дражава. За нас је то довољан разлог за процену да државна граница није од пресудног значај за акције 2. корпуса у тим селима. Међутим, ако БиХ упоредимо са искуствима Југославије, морамо признати да ни Југославија није била у рату са суседима, али и поред тога је на крају уништена. У међувремену, док се не суочимо са мишљењем муслиманских и хрватских војних стручњака желимо да изнесемо још неке своје недоумица.

Како је могуће, изузев кад се ради о посебном стратешком интересу, назвати значајним успехом, или значајном победом, освајање села од свега неколико стотина становника, кад је у питању не само релативно мало насеље, већ и насеље у коме жене и деца чине скоро две трећине мештана. Сумњамо да се тако нешто уопште може назвати победом, а ако однекуд и може, откуд да буде сврстано у значајне успехе и победе? Зар тако моћна јединица као што је овај корпус нема много  већих победа и успеха? Можда би се у неко друго време и у некој другој држави такав поступак војске сматрао великом срамотом, бар државе и државне политике, ако не и њене војске. (Истина, Американци су током рата у Вијетнаму на скоро истоветан начин, освајањем и уништавањем села и малих насеља, веома високо вредновали војне успехе својих маринаца, свирали химну, делили ордење и унапређења у више чинове. И нису се, ни америчка држава ни њени маринци, стидели тих победа, додељених ордења и добијених чинова. Напротив, о томе су као великом тријумфу брујали и амерички медији.)

Поред значајних успеха, још неки у Монографији често спомињани термини су тешко схватљиви, па је и у том случају потребна помоћ не само стратега Армије Босне и Херцеговине, већ и политичара који су, претпостављамо, сами дефинисали поједине појмове и термине које је војска морала да употребљава у рату, па и у поратном раздобљу и, коначно, данас у својим књигама. На неколико места се наводи да је ослобођена од окупатора и агресора привремено заузета територија. Међутим, након две деценије, на тој територији поново живе исти окупатори и агресори који су и раније живели, а ослободиоци, јединице 2. корпуса, су давно отишли и нестали са ослобођених теритоија. Овде није јасно шта је привремено, а шта трајно. И у овом случају, као више пута раније, све може да изгледа обрнуто.

За нас уопште није спорно да су наведена места ослобођена. То су и у својим редовним дневним извештајима, или рапортима Генералштабу Армије БиХ, навеле јединице које су заслужне за тај успех. Проблем је друге врсте. Ко је окупатор који је ту територију до доласка муслиманских јединица и ослободилаца држао у свом поседу? Спољне интервенције, или оружаних сукоба са суседним државама, као што смо већ поменули, није било. Изузетак је било присуство неких јединица, око десетак бригада Републике Хрватске у Босанском Броду и околини, потом на Купрешкој висоравни и у делу Херцеговине који су Хрвати припојили Републици Хрватској и назвали Херцег-Босном. Али њихово присуство није сметало Армији БиХ. Напротив. Не би било недоумица ни у случају да је Армија БиХ, сама или у сарадњи са хрватским јединицама, била ангажована у ослобађању хрватских или муслиманских насеља која су окупирали Срби, али ни то се није догодило. Армија БиХ ангажована је у слобађању искључиво небрањених српских села и заселака од српског становништва, држављана БиХ, и вишевековних катастарских власника поседа на којима су живели и њихови далеки преци. За ту апсурдну ситуацију  потребно је понудити колико-толико сувисло објашњење. Ми располажемо извесним претпоставкама, али нисмо сигурни да су наше претпоставке прихватљиве муслиманским теоретичарима и ослободиоцима. Можда ми ипак грешимо. Можда се смисао и коначан циљ ових подухвата сводио на ослобађање одређењних географских простора, уз то и целе државе, од припадника српске националности и стварањем услова за насељавање искључиво верника ислама. Такву идеју налазимо у листу „VOX" који је све време свог постојања био неприкривено гласило исламског фундаментализма и, претежно скривених, идеја и жеља муслиманских државника, политичких и верских вођа.[8] Преко страница овог гласила покренуто је питање повратка, или досељавања, четири милиона муслимана који су се још крајем 19. и почетком 20. века, након доласка Аустроугарске у БиХ, али и касније, за време Краљевине Југославије, одселили у Турску. Али, истовемено је покренут и актуелан проблем многих држављана Турске који су у европским земљама изгубили право боравка. И тих Турака је око 4 милиона. У самосталној и независној држави БиХ тражен је и пронађен простор за решавање ових европских проблема, а Алија Изетбеговић и његови сарадници су насељавањем Турака из Евопе  видели добар начин за неопходну и толико пожељну исламизацију Босне и Херцеговине. Стицајем околности интереси муслиманског руководства су се у доброј мери подударали са интересима неколико западноевропских држава које су желеле да се ослободе исламског баласта. И у томе се може потражити један од разлога њихове свесрдне подршке стварању самосталне, са сумњивим нагласком мултиетничке, БиХ. Можемо, не без разлога, претпоставити да је то могло да буде предмет понеких разговора немачког канцелара Хелмута Кола са Алијом Изетбеговићем.

Можда су муслиманске власти погрешиле што лицима српске националности нису одузели држављанство као што су то учинили Словенци и тек потом их прогласили агресорима и окупаторима, а српска села за окупиране територије. То су Влада и Скупштина могли да озаконе својим одлукама. Нису се сетили. Сигурни смо да би као и Словенци за такав поступак добили, макар пречутну, сагласност САД, Европске заједнице и многих међународних институција. А на крају могли су бити награђени и пријемом у Европску заједницу.

Право име за све што се тих година догађало у Босни и Херцеговини је - џихад.[9] Међутим, џихад, хтели они то признати или не, подразумева и геноцид и етничко чишчење, односно уништавање хришћанских неверника. А то се ипак није ни смело ни могло признати. Зато је требало потражити прихватљивије, мирољубиво, тумачење убијања и изгона Срба из њихових насеља у БиХ. Јер, није спорно да се то догодило. Решење је нађено: Срби су агресори, а њихова села су окупиране територије. С таквим решењем сагласили су се сви проверени пријатељи босанских муслимана, Генерални секретар ОУН Кофи Анан, Унпрофор, председници и владе многих западноевропских држава,  Америке и Ирана. Ове две међусобно нетрпељиве државе су деловале као блазанци, веома сихронизовано, и није се знало ко је више наклоњен политици Алије Изетбеговића и чија је помоћ у ратној опреми и оружју значајнија и обимнија. Остале државе су могле да завиде међусобном разумевању које су у овом случају испољавали дипломате и разнородни војни и цивилни стручњаци САД и Ирана. У надметању ко ће више помоћи босанским муслиманима и њиховом стратегу Алији Изетбеговићу победила је Америка и њен председник. Ускоро потом, у знак захвалности, главни град БиХ добио је улицу која носи име Била Клинтона.

Нормално је да војска приликом ослобађања насељених места долази и до ратног плена. Неразјашњен проблем је однос према заплењеној имовини. Уобичајено је да све до чега ослободилац дође, а поготово ако су то храна, гориво, медикаменти или санитетска и  техничка опрема, војска односи са собом као ратни плен и смешта у магацине својих јединица. Насупрот том обичају, из места из којих је истеран српски агресор заплењену имовину су муслимански војници и њихови саборци однели својим кућама. У томе су им неретко помагали и чланови њихових породица, комшије и пријатељи који су, као недужни цивили, улазили у ослобођено насеље и све што им падне шака односили својим кућама у своја села. Дилема је да ли су тиме лопови и пљачкаши претворени у војску, и по међународним критеријумима и хуманитарном праву, срамотили Армију БиХ, или су војници и јединице те исте Армије  претворени у лопове и пљачкашке дружине које су поткрадале своју армију и ретко прикупљени плен стављали на располагање својим командама.

Али, успех је успех, победа је победа, и у таквим ситуацијама не треба мутит и кварит радост победника и тражити објашњење за не материјалне чиниоце, термине и појмове, који су безначајни у односу на предочени обим остварених великих успеха и за то добијена државна признања.[10]

Као што се то често догађа, тако су и у овој босанско - херцеговачкој епопеји,  муслимански политичари упропастили све што су војници, припадници Армије БиХ, снагом својих стратешких идеја и оружја могли да остваре. Ваљда за утеху војницима су поделили одликовања, више чинове и пензије, а они су наставили да државу воде странпутицом.

---

[1] 1) Петко (Тодор) Божић, 1929; 2) Новица (Јован) Ерделић, 1965; 3) Драго (Божо) Ерделић, 1944; 4) Веселин (Гавро) Ерделић, 1941; 5) Драго (Ђуро) Ерделић, 1928; 6) Божо (Саво) Ерделић, 1910; 7) Радивоје (Милош) Еркић, 1953; 8) Грозда (Десимир) Еркић, 1932; 9) Љубинка (Миро) Еркић, 1927; 10) Невенка (Обрен) Еркић, 1914; 11) Радивоје (Десимир) Милић, 1940; 12) Јован (Коста) Милић, 1940; 13) Недјељко (Миладин) Милић, 1967; 14) Коста (Ратко) Милић, 1955; 15) Миладин (Владета) Вуковић, 1959; 16) Зора (Сретко) Божић, 1949; 17)  Милош (Блашко) Сејменовић, 1964; 18) Драган (Миладин) Драгић, 1963; 19) Милорад (Ђуро) Ердељић, 1928; 20) Драган (Вујадин) Ерделић, 1966; 21) Малина (Симо) Ерделић, 1930; 22)Милисав (Слободан) Ерделић, 1969; 23) Јерко (Ранко) Еркић, 1952; 24) Миодраг (Лазар) Лакић, 1954; 25) Младенка Лукић; 26) Бошко (Трифуна) Џанић, 1965. и 27) Миладин (Владета) Вуковић, 1959.

[2] 1) Лазо (Радивој) Ашћерић, 1973; 2) Славиша (Ратко) Вуковић, 1972; 3) Ненад (Стеван) Видовић, 1951; 4) Мирољуб (Ристо) Миличић, 1946; 5) Ненад (Петар) Васић, 1973; 6) Драгиша (Стојан) Радивојевић, 1952; 7) Милош (Цвијетин) Пепић, 1941; 8) Љубиша (Вићо) Поповић, 1962; 9) Драган (Слободан) Мишић, 1972; 10) Стојан (Сретко) Петровић, 1963; 11) Стојан (Душан) Вучиновић, 1936; 12) Сока Глишић, 1953; 13) Жоко (Миленко) Куртума, 1967; 14) Зоран Лаиновић; 15) Љубисав (Триша) Пелемиш, 1968; 16) Тимотије (Милан) Пелемиш, 1959; 17) Радомир (Данко) Пелемиш, 1946.

[3] „Монографија 2. корпуса Армије Босне и Херцеговине", стр. 483-484.

[4] Површина Босне и Херцеговине износи 51.200 км.²

[5] Завређује пажњу да се у Хашком Трибуналу помиње бројка од око 8000 заробљених и стрељаних муслиманских војника само са подручја Сребренице и само 1995. године. Тешко је поверовати да они знају више од команде корпуса и аутора монографије.

[6] ) Као под 21.

[7] Према подацима југословенског Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Осми извештај, у БиХ је током рата 1992-1995. год. евидентирано преко 520 логора за Србе.

[8] Види: „Vox" од 30. децембра 1990. непосредно после првих вишестраначких избора.

[9] На годишњицу стицања самосталности Босне и Херцеговине, 6. априла 1993. у Саудијској Арабији је Алија Изетбеговић постао први носилац велике новчане и верске награде „Краљ Фејсал", добијене, како је у образложењу с поносом истакнуто, за успешно покретање и вођење џихада у Европи. Они нису крили циљеве свог ангажовања.

[10] Другим корпусом су командовали Жељко (Иван) Кнез до муслиманско-хрватских сукоба, а потом  Хазим (Рамо) Шадић и Сеад (Едхем) Делић.


Печат, 15. март 2013.
http://www.pecat.co.rs/2013/03/ratni-uspesi-ili-velika-sramota-drugi-deo/


Миливоје Иванишевић: Есеј о муслиманским војним победама 1992-95. [I]