| Миливоје Иванишевић: Есеј о муслиманским војним победама 1992-95. [I] |
|
|
| Уторак, 26 март 2013 | ||
|
Миливоје Иванишевић
ЕСЕЈ О МУСЛИМАНСКИМ ВОЈНИМ ПОБЕДАМА ТОКОМ РАТА у БиХ 1992-1995. (Виђено очима победника) Део први Печат, 8. март 2013.
Сви успеси и све победе, па и оне најзначајније, о којима ћемо писати, свели су се у данашња права и оганичења муслиманско - хрватске федерације. Сједињене Америчке Државе и остали чланови Нато савеза, муслимански партнери током целог рата, и поред великог дипломатског труда и исцрпљујућих дебата у Дејтону, једино су федерацију могли да обезбеде дубоко депримираној делегацији својих муслиманскоих штићеника и сабораца. На жалост и разочарање муслиманских политичара, та полудржава није била циљ њихових победа. Њихов циљ је био целина Босне и Херцеговине. Преостали, ништа мањи део ове бивше југословенске централне социјалистичке републике, припао је мештанима српске националности, или је боље да се послужим ратним језиком муслиманских хроничара, а то значи да је припао агресорима и окупаторима. Тек та чињеница је компромитовала муслиманско-хрватске циљеве и открила суштину рата. Свет је схватаио да Срби нису ни агресори ни окупатори, већ да су своји на свом и да им не може нико ништа. Тако Срби, на изненађење, па и жалост, многих Дејтонских преговарача, постадоше један од незаобилазних ентитета без чије добре воље, сагласности и потписа, данас не би било ни самосталне државе Босне и Херцеговине, па, уз то, ни Муслиманско-хрватске федерације. Тиме ни Срби нису остварили свој циљ нити су добили оно што су хтели, напротив. Њихова жеља није била ово што сад имају, самостална држава Босна и Херцеговини.
Речи победника
Да бисмо дошли до битних, али уз то и довољно поузданих, чињеница о ратном путу и, посебно, победама јединица Армије БиХ прегледали смо више десетина различитих публикација које су нам биле на располагању. Најисцрпније, а сматрамо и довољно верификоване, податке пронашли смо у монографијама појединих војних формација, корпуса и бригада, Армије БиХ. Међутим, у недостатку монографије за Армију БиХ као целину - где би успеси и победе муслиманске војске били вероватно најпотпуније исказани за укупан простор на коме је та армија дејствовала - на располагању су нам биле, такође веома значајне, монографије муслиманских корпуса. Ми смо се после доста колебања коначно определили за монографију једне од најбројнијих и најмоћнијих муслимаских јединица, Други корпус, из Тузле, који је дејствовао на веома великом подручју. Тај корпус је по бојном стању, количини наоружања и зони оперативног дејства био водећи у новоствореној држави.[1] Јединице овог корпуса оствариле су многе значајне победе у босанској Посавини, на тзв. коридору, али и у Подрињу (подручје Сребренице, 8. оперативна група и 28. дивизија такође су се налазили у саставу овог Корпуса[2]). Монографије мањих јединица, разних оперативних група, као што су дивизије, бригаде, батаљони или чете, нисмо овом приликом узели у обзир, јер, уочили смо, њихове победе су доста мањег обима од победа које региструје корпус као своје највеће успехе. А нас су једино интересовале, велике, капиталне победе које служе на част корпусу, а вероватно и Армији БиХ, па и држави која има тако добру и ефикасну војску. А већ смо нагласили да је Други корпус ту ознаку добио не по јачини, већ само по номиналној формацијској ознаци. По много чему осталом тај корпус завређује прво место. Али, боље је кренути редом. У тој обимној и веома амбициозно припремљеној научној публикацији, чији пун назив гласи: „Монографија 2. корпуса Армије Босне и Херцеговине", дат је опис ове, за муслимане веома значајне и велике војне формације, са седиштем у Тузли и, уз то, појединачно и детаљно, по истој методологији и на исти начин, приложен је опис сваког од саставних делова корпуса: појединих специјализованих и пратећих или борбених јединица.[3] Приложен је и опис сваке оружане формација која се налазила у саставу овог корпуса.[4] У монографији су доста прецизно евидентирани и сви значајнији документи и догађаји од времена кад је формиран корпус до Дејтонских преговора и краја оружаних активности. Ти документи су: правни основ за формирање Корпуса и појединачно сваке његове бригаде (правни основ представља одлука цивилних државних органа о формирању корпуса и решења или наредбе Команде корпуса о формирању или реорганизацији појединих бригада), потом следе ликовна знамења сваке јединице, заставе и грбови, песме које су народ и талентовани родољуби спевали о тој јединици. У наставку следе пуни називи бригада и осталих формација које су се налазиле у саставу корпуса, њихов ратни пут и њихови најзначајнији ратни успеси, састав командног кадра, имена официра унапређених у више чинове, имена одликованих и награђених шехида, војника и старешина; преглед и попис расположивих техничких средстава, оружја, оруђа и опреме, имена погинулих шехида и осталих бораца, а у посебном прилогу, дата су имена свих војника који су, макар и повремено, били у саставу појединих формација; бригада, приштапских и осталих јединица наведеног корпуса. Посебно поглавље садржи подужи преглед званичних протоколарних посета виђенијих босанских државника и њихових гостију из земље и иностранства учињених 2. корпусу Армије БиХ. (У ратном периоду 2. Корпус су, цитирамо део тог списка, поред осталих, посетили: Председник Председништва Алија Изетбеговић, потом и амбасадор САД у БиХ, али и др Сулејман Угљанин, командант помињане формације Патриотска лига из Рашке области, или Санџака, са седиштем у Новом Пазару у Србији, верски вођа босанских муслимана БиХ реис-ул-улема Мустафа Церић, делегација међународне организације „Лекари без граница", Миро Лазовић, Висока државна делегација из Турске, генерал Јово Дивјак, и др.). Број представника страних информативних кућа је је варирао, али страни новинари су били присутни у зони одговорности и под заштитом овог корпуса током читавог рата.[5] При анализи Монографије, обима око 500 страница, као и при анализи појединих њених делова - изузев „научног" историјског поглавља, где се помињу Илири и њихови ратови са Римом или нека средњовековна босанска војска - нас је, као шта смо поменули, посебно интересовало поглавље у коме су аутори навели борбене успехе које су јединице корпуса оствариле на свом вишегодишњем ослобдилачком, славном и победоносном ратном походу против агресора. Ти ратни походи и тријумфи јединица Корпуса изнети су на више места, али прецизно су наведени у дванаестом поглављу чији наслов гласи: „Успјеси у борби против агресора" (стр. 483), а још детаљније су дати у посебном одељку истог поглавља под још убедљивијим насловом: „Ослобођене територије и мјеста". На исту тему, о победама и успесима, налазимо значајне информације и на 138. страници. Све то чини сумаран преглед победа постигнутих током рата, а у највећој мери остварених већ прве ратне 1992. године. Пратећи борбене успехе које су у својим хроникама поједине бригаде такође набројале веома је упадљиво да је током скоро четири ратне године било неупоредиво више успешних оружаних акција него што је у поменутом поглављу набројано. Види се да су од више хиљада, по обиму, значају и карактеру, различитих, претежно локалних, мање или више успешних борбених сукоба, аутори Хронике извршили ралативно рестриктиван избор и навели само оно што су оценили као победе које завређују посебну пажњу и које се не смеју заборавити. Тако се у том попису нашло више од стотину значајних победа 2. Корпуса Армије БиХ и, приближно толико, ослобођених насеља у зони деловања ове војне муслиманске формације. Било би сувишно да износимо податке за сва ослобођена места, али сматрамо да је неопходно, као илустрацију, или као доказ, наше основне тезе, навести податке и српске жртве бар у неким од тих ослобођених насеља. У овом случају, при избору значајних победа, или ослобођених места (за која, као неопходан, пратећи, показатељ, дајемо и податке о евидентираним српским жртвама) руководили смо се највише географским распоредом тих села и општина којима припадају, него неким другим можда и упутнијим, критеријумима. У значајне победе и „Успјехе у бороби против агресора" или, у монографији дефинисано вероватно по истом критеријуму и на истом месту, у „Ослобођене територије и мјеста", остварене захваљујући оружаним дејствима и војних јединица овог Корпуса у Босни и Херцеговини, наведене су, поред осталих, и следеће победе и успеси. Тузла, периферија града, Брчанска малта. Једна од најзначајнијих и првих победа битних за историјат корпуса остварена је већ петнаестог маја 1992. године када је извршен напад на колону возила ЈНА која су напустила своје објекте и касарну „Хусињска буна". У колони се налазило око 200 моторних, највише теретних, возила и око 600 припадника ЈНА: претежно резервиста из тог краја, војних старешина и знатан број регрута, са подручја тузланског региона. Према одредбама Резолуције Савета безбедности ОУН и у договору представника Савезне Републике Југославије са руководством Босне и Херцеговине само припадници ЈНА који нису рођени у БиХ морали су да напусте Тузлу и ову републику најкасније до 19. маја 1992. год.[6] По истом споразуму, припадници ЈНА који су рођени у БиХ имали су право да остану у тој бившој југословенској републици. Међутим, прикривени и маскирани борци Армије БиХ и Територијалне одбране, од којих су неки, ради маскирања, били преобучени у женску одећу, нису били сентиментални и убијали су све одреда. Димије су биле доказ њихове ратне мудрости и лукавства. Међу убијенима агресорима највише је било оних који су рођени у БиХ и који су, по поменутом споразуму, имали право да остану у својој држави. Наша, интерна, напомена: Ово је предмет и веома познатог случаја који још увек траје у судским списима и питање је да ли ће у догледно време бити завршен. У истом победничком муслиманском походу оштећена је у Тузли и Саборна црква Успење Пресвете Богородице из 1882. год. која је, као споменик културе, већ деценијама била под заштитом државе. Два пута је гранатиран и два пута пљачкан Епископски двор. Гранатирана је и тешко оштечена управна зграда и црква Светог Георгија из 1910. год. Све су то споменици културе под заштитом државе која их је, зато што су православни, немилосрдно разарала. Судећи по званичним извештајима успех муслиманских оружаних снага или Другог корпуса Армије БиХ био је импресиван. У том нападу, према непотпуном списку, убијена су 64 војника.[7] Још се, срамотно, лицитира чак и око броја страдалих. Распон је веома широк, од 60 до 160 убијених и преко 200 рањених.[8] Ми смо се овом приликом у евидентирању имена служили са више докумената из различитих српских извора, као што су кривична пријава надлежне службе Републике Српске и тужба СРЈ против БиХ за злочине почињене над српским народом која је из непознатих, али не и разумних, разлога повучена. После овог значајног војног успеха над ненаоружаним војницима ЈНА, уследили су још значајнији успеси муслиманске војске над припадницима српске нације и окупираних, односно привремено заузетих, територија. Дубница, претежно српско село у општини Калесија (према попису из 1991. у селу је живело 1024 лица српске националности, муслимана 196, Хрвата 5, југословена 3 и осталих 25). Такође је једна од победа којима се муслимани данас поносе. Овај њихов војнички успех је коштао живота тридесет осам током рата из Дубнице убијених лица српске националности. Многи мештани су при нападу и освајању села 25. маја 1992. год. поубијани хладним оружјем. То је и цена ослобођења Дубнице од агресора, у шта су преименовани староседеоци српске националности овог села. Остали мештани Дубнице: муслимани, Хрвати, Југословени, Роми, нису били агресори и остављени су у животу и на слободи. У овом селу стрдало је, као што рекосмо, 38 мештана српске националности.[9] Велики број преживалих лица је претрпео теже или лакше повреде, а знатан број њих је похапшен и отеран у околне, претежно, тузланске логоре. Уништена је и православна црква Св. Јоаким и Ана, а репортер телевизијског канала из (муслиманске) Тузле је, уз слике спаљене цркве и села Дубница, истог дана 25. маја 1992. године тријумфално, како приличи спикеру муслиманских победника, обавестио своје гледаоце: „Дубница није више село у коме се може живјети!". У нападу на Дубницу прославила се 205. брдска бригада из Калесије. Жељева, српско село (Срба 336, Југословена 2, осталих 2) у Општини Бановићи је такође једна од истакнутих победа. Село су напале 19. јуна 1992. год. оружане формациеа Другог корпуса Армије БиХ, регрутоване углавном из муслиманских и хрватских насеља Бановића и околних општина. После напада и ослобођења села убијено је пет цивилних лица српске националности.[10] Велики број похватаних мештана одведен је у злогласни концетрациони логор који се налазио у запуштеним подрумским просторијама Железничко-транспортне радне организације „Бановићи". Покретна имовина убијених, затворених и избеглих српских агресора реквирирана је, стока одведена у села ослободиоца, а непокретна имовина агресора, преко 120 само стамбених кућа и знатно више осталих, помоћних објеката, разорено је и спаљено. За овај успех заслуге припадају 108. Витешкој моторизованој бригади Армије БиХ и 210. брдској бригади Живинице. Ратковићи, етнички чисто српско село у сребреничкој општини (по попису 1991. год. у селу је живело 338 становника искључиво српске националности). Фотографија мајке која, приликом обдукције и сахране у суседном братуначком селу Факовићи, држи лобању свог од муслимана убијеног сина обишла је свет и објављена је у многим публикацијама често са веома спорним и неистинитим потписом. (То је Добрина Продановић, са главом сина Живана.) И ово село је у списку великих победа, а нападнуто је и ослобођено од српских агресора 21. јуна 1992. године. Имовина мештана је однета у села победника, а што се није могло однети то је разорено и спаљено. Убијено је 27 лица.[11] И овде се нашло више жртава које су ликвидиране хладним оружјем или спаљене у својим кућама. Укупно је из овог планинског српског села страдало двадесет седам мештана. Ова победа је евидентирана и данас се води у досијеу Насера Орића, команданта муслиманских јединица тог краја. Брежани, још једно претежно српско планинско село из сребреничке општине (по попису 1991. год. у Брежанима је било Срба 271 и муслимана 5). После вишечасовне одбране у којој је учествовало укупно двадесетак мештана Брежана, 30. јуна 1992. год. муслимани су успели да окупирају село. Колико је то значајан успех види се по томе што је и ово село сврстано међу велике победе јединица Другог корпуса Армије БиХ. У Брежанима је током рата убијено 30 мештана српске националности. Поред поменутих двадесетак млађих људи, који су покушали да одбране село, ту се затекло и неколико старијих мушкараца и жена који су остали да би одржавали куће и хранили борце и стоку. Деца и њихове мајке благовремено су склоњени на сигурно, у Братунац или преко реке Дрине у Србију. У овом селу евидентирано је 30 покојника.[12] У Брежанима су нађена и угљенисана тела неколико жртава из породице Ранкић. Међутим, угљенисана тела страдалих мештана нису нађена само у Брежанима. Убиства на свиреп начин: хладним оражјем или спаљивањем ухваћених мештана нису била реткост при походу јединица овог корпуса на окупиране територије. Ово село је, као и претходни Ратковићи, страдало од локалних муслимана и у Другом светском рату. И тада је село било опустошено, претворено у рушевине и згаришта, и годинама, све до краја тог рата 1945. год. било празно. Напад и пустошење Брежана извршили су сребренички муслимани. Кљештани, брдско и веома мало, лилипутанско, сиромашно српско село (82 мештана српске националности) у општини Власеница савладано је, или како муслимани у својим документима наводе ослобођено, 13. августа 1992. али и 4. марта 1993. године и том приликом су убијена черити лица из истоимене породице. [13] Њихове куће и имовина су опљачкани и уништени. У трагању за сакривеним српским агресорима и њиховом имовином учествовали и цивили, жене, чак и муслиманска деца. У ослобођењу је учествовала 243. муслиманска подрињска брдска бригада. Буковац, посавско, пртежно српско и делимично, условно би се могло речи, лојално село (Срба 279, Хрвата 69, муслимана 6), у општини Брчко побеђено је и ослобођено од стране здружених хрватско-муслиманских оружаних формација из састава 2. корпуса Армије БиХ у јесен, првих дана септембра 1992. год. Овај тријумфалан успех и ослобођење Буковца трајно је овековечено у евиденцији великих победа. Највише мештана убијено је у двориштима испред својих кућа у подневним часовима после повратка са напорних пољоприврених радова у пољима. Изненадан, ничим изазван, напад није омогућио мештанима да дођу себи и схвате шта се догађа. Похватани становници Буковца српске националности отерани су у логоре за Србе и ту су били изложени најразноврснијим физичким злостављањима које стари и болесни нису могли преживети. У Буковцу је живот изгубило 15 мештана.[14] Није ништа необично кад у српским селима, као што је и сада случај, страдају комплетне породице. Главна заслуга за најзначајније победе и ослобађање појединих места у босанској Посавини углавном се приписује 108. бригади ХВО Брчко, односно 108. моторизованој бригади Армије БиХ - Брчко, потом преименованој у 215. Витешку моторизовану бригаду - Брчко. Церик (Срба 222, Хрвата 26, муслимана 3), село у брчанској општини је два пута нападнуто и није нам познато која је победа за Армију БиХ значајнија, можда обе. Први пут је Церик нападнут 17. јуна 1992. год, а други пут 28. августа исте године и у та два напада убијено је 28 лица српске националности. И ове нападе, убиства и прогоне, или, да употребимо модернији израз, геноцид и етничко чишћење Срба, извршила је иста јединица, у ранијим сличним подвизима већ помињана и прослављена, или „Витешка", 108. тј. 215. хрватско-муслиманска моторизована брчанска бригада из састава 2. корпуса Армије БиХ. У овом посавском селу живот је изгубило 28 лица српске националности.[15] И сада имамо случај да је истовемено убијено је по неколико особа из исте породице. Међутим, поред мештана у Церику су се, поготово приликом напада извршеног 28. августа 1992, затекла и многа лица српске националности раније избегла из суседних српских села и заселака. Разумљиво, њихова судбина ни по чему се није разликовала од судбине мештана. Оне који су пеживали напад и које су нападачи успели да похватају, отерани су у логоре. О рањеним и при нападу повређеним људима не постоји евиденција. Аврамовина, српско село (Срба 243, Хрвата 2, осталих мештана 4) у општини Градачац нападнуто је при крају лета, 27. августа 1992. год. око девет часова пре подне. Напад су извршиле веома бројне хрватско-муслиманске оружане формација Армије БиХ. Приликом акције заузимања села убијено је десет и повређено неупоредиво више лица српске националности. [16] Ова победа је регистована у значајне успехе корпуса, али није познато којих бригада. На том подручју је дејствовала, поред осталих, и 108. Витешка моторизована бригада из Брчког. Растошница, убедљиво највеће српско село у Општини Зворник (Срба 2334, муслимана 6, Хрвата 3, Југословена 1, осталих 3). Муслимани су ово село напали у раним јутарњим часовима 1. септембра 1992. год. и после неколико дана жестоких борби са мештанима успели су да савладају одбрану мештана и освоје Растошницу. У акцији ослобођења од агресора су учествовале веома бројне оружане формације ослободилаца из Другог корпуса Армије БиХ регрутовани углавном од муслиманског становништва из комшијских села: Годуша, Мемићи, Теочак, Сапна, Витница, Међеђа, Снијежница и осталих околних муслиманских насеља. Регистована су укупно седамдесет четири убијена лица српске националности. [17] У Растошници су страдала и многа лица која су претходних месеци дошла и у том великом српском селу покушала да нађу заштиту. То су избеглице из мањих, или раније већ окупираних, српских села и заселака ове и суседних општина. После пада Растошнице страх се проширио по осталим, поготово мањим и небрањеним, српским насељима зворничке и околних подрињских општина. Ни једно од тих у брдима разбацаних и малих, понекада лилипутански ситних, насеља, поготово оних у којима су живели са муслиманима, није имало ни најмању могућност да се одбрани пред муслиманским снагама. А колико је величанствена ова муслиманска победа може се видети и по броју убијених старијих особа и жена. Кравица, позната и веома често помињана месна заједница из братуначке општине коју чине бројна села са скоро неупоредиво већим бројем српског у односу на остало, не српско, или муслиманско, локално становништво (Јежестица: 502 лица српске националности; Шиљковићи: 90; Кравица: 353 и 4 „остаслих"; Брана Бачићи: 263; Бањевићи: 38; Мратинци: 218 и 70 муслимана; Липеновићи: 235 и југословена 3; Побрђе: 196 и 50 муслимана, Оправдићи: 434 и друга, углавном веома мала, лилипутанска насеља.) Приликом ослобођења ове српске месне заједнице од Срба и тог великог успеха 2. корпуса Армије БиХ на Божић 7. јануара 1993. године, и потом у даљим борбама убијено је 75 лица српске националности. Број повређених, рањених и протераних никада, па ни тада, није могао бити евидентиран. У тој и у наредним муслиманским акцијама потив српског становништва кравичке месне заједнице коју је сачињавало више српских села, али и села са мешовитим становништвом убијено је седамдесет пет лица. [18] [1] Подсећамо да су у саставу Армије БиХ, поред Тузланског, дејствовали и: 1. Сарајевски корпус, 3. Зенички, 5. Бихаћки, 6. Коњичко-јабланички и 7. Травнички корпус. [2] До 1.јануара 1994. то је била 8. оперативна група, а потом преименована одлуком врховног команданта А. Изетбеговића у 28. дивизију која је у свом саставу имала шест бригада: 280 (седиште у Поточарима), 281 (Сућеска), 282 ( Сребреница), 283 (Сребреница) , 284. и 285. „витешку" бригаду са седиштем у Жепи. Поред ових бригада дивизија је у свом саставу имала и 28. самостални батаљон. [3] Приштапске јединице су чинили: Артиљеријски дивизион, Оклопни батаљон, Инжењерија, Санитет и ратна болница у Сапни, логистичка база, Батаљон војне полиције, Извиђачко-диверзантска чета, итд. [4] То су веома разноврсне формација: 1,2,3,4,6 и 8 оперативна група, 25, 28 и 37 дивизија,117. витешка брдска бригада Градачац, Легендарна 108. моторизована бригада Брчко, 107. витешка моторизована бригада Градачац, 210. Брдска бригада Живинице, односно 210 витешка ослободилачка бригада „Несиб Малкић", 211. и 212. ослободилачка Сребреник, 223. брдска Лукавац, 222. босанска ослободилачка, 243. муслиманска подрињска бригада,Власеница, 109. добојска, 221. брдска бригада Грачаница, итд. [5] Располажемо документима да је крајем маја 1995. команду корпуса посетила висока делегација Нато савеза ради обезбеђења ширег региона око аеродрома Дубраве. Та посета је изостављена из поменутог поглавља. У то време, као што је познато, увелико су стизале копнене јединице Нато савеза и прикључивале се формацијама Армије БиХ у борби против Војске РС. Прва је стигла и ангажовала се аратиљерија „снага за брза дејства". Такву формацију, као што су „снаге за брза дејства" Нато није имао у свом саставу до непосредног ангажовања против Срба у босанском рату. [6] Председништво СРЈ донело је 4. маја 1992. године Одлуку да се припадници ЈНА који нису из БиХ најкасније 19. маја 1992. повуку из ове бивше југословенске републике. Истог дана, 4. маја 1992, је и крње Председништво БиХ прогласило СРЈ и ЈНА за агресоре. Савет безбедности ОУН је 15. маја, значи истог дана кад је извршен напад на колону ЈНА у Тузли, донео Резолуцију 752 у којој подржава одлуку СРЈ да се ЈНА повуче из БиХ и, у новом (4) ставу Резолуције, захтева да БиХ напусте припадници ЈНА и елементи Хрватске армије.Тада је и Алија Изетбеговић поновио чувену изјаву да се између суверенитета БиХ и мира, без икакве резерве, одлучује за суверенитет. Он изјављује да се због мира неће одрећи суверенитета, али ће жртвовати мир ради суверенитета. Примењујући тај свој став издао је наредбу о нападу на војне објекте и касарне у БиХ. Међутим, још марта, два месеца раније, наредио је преко Штаба територијалне одбране и команданта ТО Хасана Ефендића блокаду јединица, објеката и покрета јединица ЈНА на територији БиХ. То је иницирало сталну напетост и сукобе у многим општинама, поготово у општинама на чијој територији су налазили војни објекти и инсталације: касарне, магацини, аеродроми, фабрике оружја и муниције, центри везе, и др. [7] 1) Раденко (Анђелко) Благојевић, 1970; 2) Војо (Драго) Благојевић, 1942; 3) Војо (Симо) Благојевић, 1959; 4) Ристо (Анђелко) Божановић, 1955; 5) Гордан (Илија) Божић 1964; 6) Мирослав (Данило) Божић, 1948; 7) Данило (Мирко) Цвјетковић, 1972; 8) Жарко (Милан) Цвјетковић, 1972; 9) Жељко Дангубић; 10) Славко (Петар) Деспотовић, 1958; 11) Јован Ђокић; 12) Робин (Саво) Ђурановић, 1971; 13) Душан (Раде) Ђурић, 1952; 14) Марко (Милан) Ђурић,1936; 15) Миленко (Марко) Ђурић, 1963; 16) Рајко (Душан) Ђурић; 17) Раде (Душан) Ђурић; 18) Зоран (Марко) Ђурић, 1961; 19) Живко (Илија) Ђурић; 20) Жарко (Јован) Гаврић, 1953; 21) Перо (Радивоје) Гавриловић; 22) Васкрсије (Жарко) Гогановић, 1937; 23) Перо (Цвијетин) Икић; 24) Владо (Стево) Илић, 1952; 25) Драго (Љубо) Јањић,1956; 26) Максим Јефтић; 27) Горан (Никола) Јокић, 1972; 28) Младен (Крсто) Јосиповић, 1955; 29) Душко (Живан) Јовановић, 1972; 30) Миленко (Перо) Јовић, 1967; 31) Мирослав (Милорад) Јовичић-Миро, 1968; 32) Милан (Васо) Кулишић, 1945; 34) Слободан (Марко) Латковић,1973; 35) Ранко (Јован) Лазић, 1973; 36) Мирослав Лопашко; 37) Илија (Милан) Лукић, 1964; 38) Саво (Милорад) Лукић, 1959; 40) Ђорђије (Станимир) Љубојевић, 1962; 41) Јово (Милан) Максимовић;42) Ранко Марковић; 43) Стојко (Цвијетин) Марковић, 1962; 44) Драган (Миленко) Мекић,1959. и његов брат 45) Зоран (Миленко) Мекић; 46) Владимир (Мићо) Мићановић, 1968; 47) Зоран (Радован) Михајловић 1966; 48) Милан (Радован) Михајловић, 1969; 49) Српко (Симо) Митровић, 1934; 50) Радивоје Модраковић; 51) Радован (Трипун) Модраковић; 52) Бранко (Ранко) Мркоњић, 1948; 53) Стојан Мркоњић; 54) Милан (Васкрсије) Недић,1955; 55) Радо (Неђо) Недић,1955; 56) Бранислав Панић; 57) Стојан Пантић; 58) Остоја (Ђорђије) Перић, 1969; 59) Боро (Сретко) Петровић, 1971; 60) Ненад (Радивоје) Поповић, 1954; 61) Миленко (Бранко) Савић, 1959; 62) Божидар (Бранко) Сорајић, 1973; 63) Чедо (Василије) Стојановић; 64) Сретен (Бранко) Стојановић,1955; 65) Боро (Милорад) Тадић, 1964; 66) Раде (Јово) Тодић,1970; 67) Драган (Душан) Тодоровић,1964; 68) Радомир (Лука) Тодоровић, 1954; 69) Милован (Цвијетин) Трифуновић; 70) Јеленко (Јован) Тубић,1953; 71) Милорад (Јанко) Тубић; 72) Душко (Живан) Васић; 73) Јово (Ненад) Васић, 1953; 74) Цвијетин (Љубомир) Вујановић, 1966; 75) Саво (Анђелко) Вукојевић, 1965; 76) Драженко (Бранислав) Зец, 1972; 77) Тришо Живковић; 78) Ненад (Радојко) Савић, 1972; 79) Бранко Стојановић; 80) Ранко (Душан) Ђурић; 81) Бошко (Радован) Илић, 1970; 82) Милорад (Јанко) Остојић, 1954; 83) Зоран Јурковић, 1962; Јован Џолић, 1972. [8] Хасан Ефендић, у то време командант Штаба Територијалне одбране БиХ, у књизи „Ко је бранио Босну" тврди да је убијено 160 и рањено око 200 војника (стр. 209). [9] 1) Здравко (Ристо) Јовић, 1935; 2) Славко (Миле) Којић, 1927; 3) Владимир (Радивоје) Пајић, 1952; 4) Драган (Трато) Митровић, 1974; 5) Душан (Томо) Малишевић, 1930; 6) Бранко (Лазар) Стојановић, 1941; 7) Јока Икић, 1903; 8) Сретен (Бранко) Стојановић, 1955; 9) Крсманија Јанковић; 10) Томо (Цвико) Малишевић, 1959; 11) Радо (Душан) Ђурић, 1923; 12) Чедо (Василије) Стојановић; 13) Мара (Јован) Костић, 1947; 14) Милош (Јово) Тешић, 1959; 15) Борислав (Вујо) Трипковић, 1972; 16) Вукашин (Петар) Вујановић, 1971; 17) Јован (Зорка) Тодоровић, 1953; 18) Саво (Милорад) Лукић, 1959; 19) Душан (Радо) Ђурић, 1955; 20) Српко (Симо) Митровић; 21) Илија (Миладин) Ћетковић, 1965; 22) Лазар (Милан) Бошковић, 1951; 23) ). Божо (Томо) Гајић, 1948; 24 Рајко (Петар) Ђурић, 1965; 25) Перо (Цвијетин) Икић, 26) Раде (Илија) Јанковић, 1966; 27) Божо (Сретен) Којић,1973; 28) Миле (Славко) Којић, 1963; 29) Миле (Милорад) Лазаревић,1971; 30) Милорад (Мило) Лазаревић, 1912; 31) Зоран (Ристо) Максимовић, 1961; 32) Јово (Милан) Максимовић; 33) Гавро (Цвико) Малешевић, 1964; 34) Цвијетин (Лука) Марковић, 1949; 35) Крсто (Тадија) Мијатовић, 1961; 36) Миладин (Вујадин) Милошевић, 1967; 37) Горан (Стјепан) Остојић, 1963; 38) Митар (Стјепан) Остојић, 1969. [10] Никола (Трифко) Ђурић, 1950; 2) Илија (Станоје) Гајић, 1945; 3) Владо (Марјан) Лазић, 1971; 4) Загорка Станкић; 5) Слободан (Слободан) Благојевић- Мања, 1958. [11] 1) Богичевић (Војислав) Обрен, 1932; 2) Станојевић (Владислав) Станимир, 1949; 3) Станојевић (Радо) Десанка, 1923; 4) Станојевић (Тодор) Никола, 1958; 5) Станојевић (Милорад) Раденко, 1940; 6) Ђурић (Лука) Видосава, 1930; 7) Ранкић (Обрад) Видоје, 1928; 8) Ранкић (Обрад) Милутин, 1944; 9) Ранкић (Обрад) Ранко, 1933; 10) Максимовић (Филип) Винка, 1927; 11) Максимовић (Милорад) Радомир, 1942; 12) Милановић (Ристо) Цвијета, 1925; 13) Павловић (Милорад) Новка, 1945; 14) Продановић (Драго) Зора, 1941; 15) Продановић (Петар) Живан, 1966; 16) Павловић (Јосо) Милован, 1919; 17) Јаковљевић (Стојан) Милан, 1920; 18) Милановић (Живко) Милисав, 1959; 19) Стевановић (Драгомир) Стојан, 1939; 20) Петровић (Милисав) Славко, 1956; 21) Гајић (Предраг) Љубиша, 1966; 22) Станојевић (Витомир) Новица, 1951; 23) Савић (Јово) Радован, 1965; 24) Павловић Десанка, 1935; 25) Станојевић (Обрен) Станиша, 1971; 26) Продановић (Живорад) Драган, 1961; 27) Продановић (Зарија) Благоје, 1959. [12] Петровић (Ђоле) Радован, 1923; 2) Новаковић (Раде) Милош, 1956; 3) Лазић (Перо) Достана, 1919; 4) Јовановић (Чедо) Обрен, 1927; 5) Лазић (Павле) Видоје, 1937; 6) Лазић (Павле) Кристина, 1935; 7) Драгичевић (Илија) Миленко, 1947; 8) Јосиповић (Миленко) Љубомир, 1977; 9) Крстајић (Владо) Милош, 1937; 10) Крстајић (Владо) Перо, 1935; 11) Милошевић (Лука) Станко, 1900; 12) Милошевић (Милован) Видоје, 1974; 13) Митровић (Миливоје) Станоје, 1963; 14) Ранкић (Мико) Милисав, 1947; 15) Ранкић (Милисав) Драгослав, 1974; 16) Ранкић (Милисав) Мирослав, 1972; 17) Стевановић (Радисав) Миломир, 1946; 18) Стјепановић (Стјепана) Драган, 1961; 19) Стјепановић (Милован) Радосава, 1956; 20) Митровић (Славко) Милојка, 1954; 21) Илић (Богољуб) Миливоје, 1962; 22) Аксић (Новак) Српко, 197; 23) Стјепановић Милева; 24) Стевановић (Стево) Миленка, 1940; 25) Стевановић (Радоје) Раденко, 1945; 26) Балчаковић (Божо) Станиша, 1940; 27) Милошевић (Драгић) Љубиша, 1960; 28) Лазић (Павле) Ђука, 1935; 29) Балчаковић (Милутин) Живојин, 1962; 30) Крстајић (Периша) Новак, 1966. [13] Радован (Бошко) Кљештан, 1938; 2) Богдана (Васо) Кљештан, 1935; 3) Војин Кљештан, 1936. и његова супруга Грозда Кљештан, 1930. [14] Живан (Ристо) Бајић, 1963. и његов отац 2) Ристо (Милош) Бајић, 1942; 3) Илија (Цветко) Бајић, 1938; 4) Бајић (Коста) Радојка, 1948; 5) Пекић (Јанко) Лука, 1963; 6) Никола (Цвијетин) Пишталовић, 1928; 7) Стево (Михајло) Суботић, 1938; 8) Новак (Јово) Танасић, 1957; 9) Божић (Јован) Млађен, 1976; 10) Пурић (Аврам) Влајко, 1940; 11) Драгичевић (Лука) Драган, 1966; 12) Јовић (Перо) Данило, 1966; 13) Радић (Јанко) Гојко, 1957; 14) Радић (Михајло) Живан, 1966; 15) Радић (Јанко) Цвијетин, 1963. [15] 1) Спасоје (Михајло) Андрић, 1932; 2) Милка (Радован) Брковић, 1975. и њена мајка 3) Митра (Перо) Брковић, 1934; 4) Милутин Драгичевић, 1925; 5) Петар (Војислав) Џомбић, 1942; 6) Лазо (Јово) Илић, 1933; 7) Ристо (Митар) Јовичић, 1926; 8) Јово (Илија) Марковић, 1964; 9) Миливоје (Саво) Секулић, 1940; 10) Остоја (Саво) Мићановић, 1939; 11) Данило (Петар) Мијатовић, 1939; 12) Ацо (Мирко) Милићевић, 1958; 13) Симо (Петар) Симић, 1924; 14) Недељко (Станиша) Стевановић, 1941; 15) Жарко (Мирко) Зарић, 1919; 16) извесни Пајо из Шпионице (вероватно Пајо Миладиновић), 17) Перица из Шпионице, (вероватно Перица Миладиновић) стар око осамнаест година; 18) Јово из Срница (вероватно Јово Симић, 1933), стар око 45 год; 19) Радован Брковић, 1934, отац Милке и супруг Митре Брковић; 20) Остоја (Димитрије) Бојић 1938; 21) Јован (Новак) Бојић, 1942; 22) Саво (Коста) Савић, 1950; 23) Цвијетин (Срећко) Милићевић, 1940; 24) Милован (Симо) Богдановић, 1970; 25) Симо Миладиновић, 1971; 26) Ана Миладиновић, 1961; 27) Милован (Перо) Миладиновић, 1958; 28) Љубоја (Саво) Зарић, 1932. год. [16] Жртве: 1) Анђа (Павле) Цвјетковић, 1939; 2) Милан (Саво) Благојевић, 1948; 3) Јово (Митар) Ђокић, 1922; 4) Петар (Ђорђе) Ђукић, 1952; 5) Смиља (Јован) Ђукић, 1954; 6) Јово (Ђоко) Ђурић, 1956; 7) Ђоко (Стево) Живковић, 1946; 8) Марко (Гавро) Миловановић, 1939; 9) Драган (Ђоко) Петровић, 1973; 10) Илија (Максим) Стопарић, 1961. [17] 1) Звонко (Станимир) Ђокић, 1971; 2) Саво (Стјепан) Миљановић, 1934; 3) Бранислав (Неђо) Миљановић, 1938; 4) Мирослав (Крсто) Ђокић, 1935; 5) Мића (Живан) Мићановић, 1962; 6) Боро (Саво) Ђукановић, 1935; 7) Милан (Боро) Ђукановић, 1962; 8) Радо (Милован) Петровић, 1926; 9) Тришо (Саво) Преловац; 10) Вељко (Јован) Филиповић, 1930; 11) Марко (Радисав) Савић; 12) Владо (Драго) Савић, 1944; 13) Србо (Мико) Сандић, 1913; 14) Петар (Момо) Сандић, 1962; 15) Кајо (Митар) Сандић, 1932; 16) Милан (Милош) Сандић, 1957; 17) Михајло (Митар) Сандић, 1930; 18) Цвијетин Станојевић-Цвико; 19) Драго (Ђуро) Ковачевић, 1935; 20) Ружица (Саво) Јосиповић, 1941; 21) Милош (Раде) Николић, 1962; 22) Недељко (Драго) Марковић, 1934; 23) Здравко (Митар) Манојловић, 1965. Нестали су, највероватније убијени у затворима и логорима: 24) Душанка (Владимир) Јововић, 1928; 25) Сретен (Душан) Миљановић, 1958; 26) Срећко (Миланко) Радовановић, 1949; 27) Брањо (Славко) Ђокић, 1954; 28) Илија (Драго) Лазић, 1962; 29) Јован (Лазар) Сандић-Ђока, 1911; 30) Душанка Сандић; 31) Станко (Митар) Савић, 1951; 32) Митар Савић, 1927; 33) Мићо Гајић, 1922; 34) Нада Мијатовић; 35) Ратко Петровић; 36) Јован (Славко) Савић, 1960; 37) Светозар (Војко) Станојевић, 1952; 38) Душанка (Митар) Ђокић, 1937; 39) Витомир (Војо) Васиљевић, 1930: 40) Ненад (Цвијан) Петровић, 1938; 41) Саво (Војко) Ђукановић, 1963; 42) Влатко (Вукашин) Зељић, 1968; 43) Зоран Богдановић, 1971; 44) Здравко (Митар) Манојловић, 1966; 45) Брано (Милош) Прелевац, 1965; 46) Милан (Србо) Марковић, 1943; 47) Милан (Мићо) Ђокић, 1956; 48) Даница Бојић, 1937; 49) Јока Видаковић, 1904; 50) Митра Ђокић, 1934; 51) Милан (Алекса) Јосипповић, 1968; 52) Недељко (Драго) Марковић, 1964; 53) Цвијета Мијатовић, 1964; 54) Борисав (Радивоје) Петковић, 1955; 55) Цвијо Прелевац; 56) Митар (Боро) Стевановић, 1940; 57) Цветко Тодоровић, 1939; 58) Бранко (Лука) Петровић, 1928; 59) Милан (Јован) Савић, 1973; 60) Милорад (Мика) Сандић, 1953; 61) Славко (Јован) Радовановић, 1954; 62) Милош (Цвијетин) Радовановић, 1954; 63) Цвијан (Цветко) Савић, 1962; 64) Зоран (Милан) Сандић, 1975; 65) Радивоје (Мико) Савић, 1936; 66) Јован (Лука) Петровић, 1938; 67) Миливоје (Боро) Поповић, 1965; 68) Мика Сандић,1954; 69) Милисав (Мирко) Јовић, 1958; 70) Божидар (Рајко) Тешић, 1966; 71) Радо (Којо) Ђукановић, 1959; 72) Рајко Крстић, 1950; 73) Драго (Цвико) Радовановић, 1928. и 74) Ана Петровић, 1919. [18] 1) Радоје (Радована) Павловић, 1934; 2) Миладин (Душан) Долијановић, 1963; 3) Лазар (Костадин) Веселиновић, 1935; 4) Станоје (Станко) Ђокић, 1942; 5) Миладин (Радован) Стевановић, 1943; 6) Васкрсије (Ђорђе) Радовић, 1956; 7) Драган (Радосав) Радовић, 1968; 8) Раденко (Љубо) Радовић, 1974; 9) Новица (Слободан) Богичевић, 1976; 10) Слободан (Јован) Богичевић, 1945; 11) Миле (Саво) Савељић, 1964; 12) Божо (Драго) Радовић, 1943. 13) Вишњић (Тодор) Ратко,1949; 14) Пајкан (Пајо) Гаврић, 1963. 15) Видосава (Микаила) Тришић, 1946; 16) Радојко (Љубомир) Богичевић, 1954; 17) Војислав (Љубомир) Богичевић, 1949; 18) Мило (Стојан) Јокић, 1926; 19) Радомир (Вујадин) Јовановић, 1959; 20) Ратко (Драгомир) Миладиновић, 1959; 21) Ђорђо (Драгомир) Миладиновић, 1958; 22) Недељко (Милорад) Милановић, 1937; 23) Драган (Недељко) Милановић, 1970; 24) Милован (Ристо) Остојић, 1949; 25) Митар (Ристо) Остојић, 1934; 26) Крстивоје (Владимир) Ђукановић, 1935; 27) Бошко (Милош) Ђукановић, 1928; 28) Невенка (Ристо) Ђукановић, 1946; 29) Драго (Павле) Лазић, 1913; 30) Гордан (Цвијетин) Николић, 1958; 31) Иван (Владимир) Ђукановић, 1954. 32) Негослав (Микаило) Ерић, 1912; 33) Крстина (Никола) Ерић, 1914; 34) Милован (Тодосије) Николић, 1946; 35) Ристо (Коста) Поповић, 1920; 36) Костадин (Ристо) Поповић,1947; 37) Мара (Васо) Божић, 1909; 38) Стево (Стојан) Божић, 1951; 39) Крсто (Душан) Лазић, 1933; 40) Миладин (Драго) Момчиловић,1935; 41) Васо (Мирко) Николић, 1920; 42) Митар (Цвијан) Николић, 1927; 43) Љубица Обачкић, 1928; 44) Танкосава (Васиљ) Стевановић, 1938; 45) Владимир (Стојан) Стојановић, 1915; 46) Стојан (Митар) Јовановић, 1948; 47) Крсто (Цвијетин) Јовановић, 1955; 48) Петар (Пејо) Којић, 1962; 49) Родољуб (Славко) Ристић, 1972; 50) Ђорђе (Цвијетин) Вукосављевић, 1942; 51) Васо (Живорад) Марковић, 1952; 52) Милан (Рајко) Стевановић, 1952; 53) Марио (Дика) Стојановић, 1961; 54) Ђорђе (Васиљ) Тодоровић, 1941; 55) Ристо (Гојко) Лазић, 1968; 56) Станко (Милан) Петровић, 1918; 57) Душам (Милорад) Петровић, 1936; 58) Васиљко (Петар) Тодоровић, 1955; 59) Станимир (Миладин) Млађеновић, 1844; 60) Душан (Слободан) Николић, 1957; 61) Миладин (Василије) Ђокић, 1961; 62) Славорад (Станко) Ристић, 1934; 63) Милојко (Радован) Кондић, 1944; 64) Витомир (Милош) Милановић, 1942; 65) Новак (Станко) Симић, 1934; 66) Саво (Милисав) Грујић, 1972; 67) Милан (Радован) Стевановић, 1973; 68) Иконија (Крсто) Лазић, 1941; 69) Војин (Неђо) Лазић, 1946; 70) Верољуб (Цвијетин) Дангић, 1964; 71) Милош (Радован) Милановић, 1952; 72) Милутин (Данило) Новаковић, 1940; 73) Витомир (Милош ) Милановић, 1942; 74) Симо (Алекса) Пајић, 1953; 75) Озрен (Боривоје) Обрадовић, 1974. год. Печат, 8. март 2013. http://www.pecat.co.rs/2013/03/vidjeno-ocima-pobednika-esej-o-muslimanskim-vojnim-pobedama-tokom-rata-u-bih-1992-1995-prvi-deo/ Миливоје Иванишевић: Есеј о муслиманским војним победама 1992-95. [II] |
||
![Миливоје Иванишевић: Есеј о муслиманским воним победама 1992-1995. [I]](http://www.serb-victims.org/images/stories/tekstovi/pecat-mi-esej-i.jpg "Миливоје Иванишевић: Есеј о муслиманским воним победама 1992-1995. [I]")
| < Претходни | Следећи > |
|---|
