Институт за истраживање српских страдања у XX веку

Политика | Јелена Чалија | понедељак, 28.03.2016.

Идеја Друштва за подизање центра српским жртвама у двадесетом веку је да на једном простору прикупи поименичне спискове жртава из Првог и Другог светског рата, али и новијих сукоба, попут ратова деведесетих година у Хрватској и Босни и Херцеговини

Процене броја српских жртава у ратовима, различитим оружаним сукобима у двадесетом веку толико се разликују да постају погодан терен за расправе које завршавају острашћеним оптужбама. Солидна временска дистанца од чак 75 година од стварања концентрационог логора Јасеновац, на пример, није нас ближе довела истини о броју жртава тог логора на територији НДХ. И даље се на једној страни говори о десетинама хиљадама, а на другој о стотинама хиљада.

Сматрајући да би поименични спискови српских жртава ратова и сукоба у прошлом веку требало да се сакупе, група интелектуалаца из Србије основала је Друштво за подизање центра српским жртвама геноцида у двадесетом веку. Са његовим оснивачима, су академик Василије Крестић, који је председник управног одбора друштва, Александар Матановић, председник скупштине друштва, Владислав Јовановић, Смиља Аврамов, Саво Штрбац, Миливојe Иванишевић, Санда Рашковић Ивић, Живадин Јовановић, Синиша Ковачевић...

15.03.2016 |Ђ. Баровић - Вести
У Друштву за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку ових дана ће бити завршен један од најзначајнијих послова - израда библиографије објављених радова о српским страдањима.

- Реч је о првој библиографији те врсте код нас у којој су дати уобичајени подаци о објављеним радовима у којима је тема страдање лица српске националности на просторима бивше Југославије од 1914. до 1995. године. Библиографија је основа за сва будућа истраживања ове проблематике - истиче председник Управног одбора академик Василије Крестић.

Аутор библиографије објављених радова о српским страдањима је Јово Бајић уз помоћ и подршку Архива САНУ. Финансијска средства за овај пројекат су обезбедили суоснивачи Друштва Нићифор Аничић и др Милоје Милићевић.

У неверици, опраштамо се од колеге, саборца и пријатеља пуковника Миленка Аврамовића, оснивача прве школе хуманитарног деминирања и даровитог књижевника посвећеног очувању памћења милићких и свесрпских жртава протеклог рата.

Пуковник Миленко Аврамовић рођен је 2. марта 1959. године у селу Вуковићи, недалеко од Милића, у Бирчу, оном делу Републике Српске које је у два светска, као и недавном рату за опстанак претрпело геноцидна разарања. Као школовни војник (средња Војна школа, Сарајево; Војна академија, инжињерија, Београд) био је на првим линијама одбране свог народа у последњем рату. Док је постојала Војска Републике Српске, пуковник Миленко Аврамовић био је један од руководилаца тешког и неизвесног посла разминирања, за који по његовим речима: „нису довољни само средства, стручност и знање, већ и срећа“.

Одласком у пензију посветио се хуманитарном и истраживаком раду, у оквиру кога и сарадњи са Институтом за истраживање српских страдања у 20. веку. Плод те сарадње је и објављивање његове двојезичне (на српском и енглеском језику) монографије „Спомен-соба Милићи: страдали 1992–1995 : за крст часни и слободу златну“; књиге памћења Милићана, 266 суграђана, жртава и бораца који су дали животе за опстанак Српства у милићком и шире бирачком, маленом делу Подриња, током Србима наметнутог рата 1992–1995. године.

Друштво за подизање меморијалног центра
српским жртвама геноцида у ХХ веку
Београд

Саопштење

Ових дана приводи се крају један од у 2015. години најзначајних послова Друштва за подизање меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, израда Библиографије објављених радова о српским страдањима. Реч је о код нас првој библиографији те врста у којој су дати уобичајени подаци о објављеним радовима у којима је тема страдање лица српске националности на просторима бивше Југославије од 1914. до 1995. године. Библиографија је полазна основа за будућа истраживања ове проблематике.

Аутор овог за српску културу и науку значајног дела је Јово Бајић уз помоћ и подршку Архива САНУ. Библиографија садржи битне податке за преко три хиљаде радова о страдањима особа српске нацоналности у Србији и бившим југословенским републикама током два светска рата и у сукобима 1991-1995, као и у међуратним раздобљима.

11. март 2016 | РТРС

Српске дјевојчице Милица Лаловић и Наташа Учур убијене су на данашњи дан 1995. у сарајевском насељу Грбавица, снајперским хицима испаљеним из дијела града под контролом муслиманских снага, а за тај злочин још нико није одговарао.

Снајпериста са зграде "Лориса" на тадашњем Тргу Пере Косорића убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су се играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо.

Према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, девојчице је убио С.П, припадник 101. бригаде такозване Армије БиХ.