Институт за истраживање српских страдања у XX веку

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 26. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Првог марта 1992. године у Сарајеву је убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Мировић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да идентификује и казни, спалиле српску заставу.

Против Николиног убице, Рамиза Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.

Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних "Зелених беретки" Емина Швракића.

БЕОГРАД, 8. ЈАНУАРА /СРНА/ - Академик Василије Крестић изјавио је данас Срни да ће Дан Републике Српске, 9. јануар, уколико буде здраве памети и слоге, вјечно остати дан славља због стварања Републике Српске и проглашења њене државност.

"Уколико буде здраве памети и слоге, Дан Републике Српске, 9. јануар вечно ће остати дан славља због онога што се збило, како се збило и зато што је он проглашен за дан државности Српске", рекао је Крестић.

Он је навео да будућност 9. јануара и како ће бити третиран зависи од "нас и од нашег односа према збивањима која су у вези са тим датумом".

Крестић је истакао да се српски народ мора борити за истину и не треба да чини компромисе са онима који му желе импутирати кривицу за неке догађаје.

"Не треба да чинимо компромисе и да одступамо од историјских чињеница. Треба да се бранимо, а не само да се поносимо. Треба да сачувамо достојанство и понос, али да будемо упорни у доказивању стања кроз које смо прошли, а не да се слажемо са импутацијама које нам намећу", рекао је Крестић.

Недавана вест, објављена 23. октобра о. г. у вашем цењеном листу  под насловом „Архитекте компонују Нови Београд за будућу филхармонију“, буди оптимизам и представља охрабрујућу, неочекивану, новост за културну јавност и грађане Београда. Деценијама се чекало да потребе културе дођу на дневни ред свакодневних животних преокупација српске државе и њеног главног града. Овим подухватом се, уз то, чини огроман корак у задовољавању потреба прилично запостављене музичке уметности чији су простор запоселе бројне паракултурне и јефтине естрадне приредбе и манифестације.

Проблематика културног развоја и културног живота Београда деценијама се не мења. Чак ретко долази на дневни ред скупштинских заседања. Врло скромно је заступљена у развојним плановима града и државе. Та проблематика ми је лично познатa јер од формирања Завода за проучавање културног развитка Србије, 1967. године, три деценије сам активно учествовао, самостално или са колегама, у изради свих у међувремену конципованих и урађених планова развоја делатности културе у Београду и Републици Србији. И отуда знам да су се увек, у сваком плану, у списку посебно крупних проблема налазиле инвестиције за обнову старих или подизање нових објеката међу којима су приоритет имале установе од националног значаја: Народни музеј, Београдска опера и Београдска филхармонија.

Драган ВУЈИЧИЋ | 04. октобар 2016. | Вечерње новости

Прича о страдању Слободана Стојановића и Мехмедалије Ахмића у Подрињу мора да остане као антиратна опомена. Вајар Миодраг Живковић: Чекам борце Српске да се јаве, да коначно поставимо то обележје

СУДБИНЕ нашег дечака Слободана Стојановића, кога су суседи "предали" под нож Елфете Весели јула 1992, и спасавање живота Мехмедалије Ахмића (12) из Сребренице десетак месеци касније од стране српских бораца, као и његово лечење на ВМА, не смеју да се забораве управо јер у Босни и Херцеговини мало-мало "звецка" оружје. Народ у Подрињу, Братунцу, Зворнику и Сребреници, муслимани и Срби, одавно су се помирили упркос страшним жртвама деведесетих година, на обе стране. Споменик малом Слободану Стојановићу, који је одавно требало да стоји у Дрињачи, и сећање на судбину Мехмедалије највећи су антиратни допринос народа уз Дрину томе да се рат и његове страхоте никада више не понове.

Овако размишља Љубиша Ристић, из Института за истраживање српских жртава у двадесетом веку, човек који је истраживао ратне ожиљке српског народа на овом подручју.

Политика | 03.08.2016.

Текстом Чему замајавање јавности с пописом српских жртава, који је објављен у Политици 28. јула, Ђурић жели да осујети рад на попису пострадалих Срба у двадесетом веку. Он признаје да је такав попис неопходно обавити, па да је и сам покушавао да оргaнизује рад на том послу, али да његов предлог „није наишао на интересовање у високим органима државне управе”.

Сад, кад се тог посла прихватило Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку и када је Свети синод Српске православне цркве, препознавши племениту потребу таквог посла, одлучио да посредством својих парохија помогне Друштву у прикупљању имена пострадалих Срба, Ђурић је то оценио као „замајавање јавности”.

Штавише, он се усудио да обезвреди и Друштво и свештенство за посао прикупљања података о страдалом српском станвништву. Друштво и свeштенство прогласио је нестручним, неспособним и аматерским за тај посао јер, како рече, не познају методологију рада, чији је он, како се нарцисоидно рекламира и представља, прворазредни и незаобилазни зналац.