Институт за истраживање српских страдања у XX веку

(Оригинал писма генерала Ратка Младића на крају траскрипта)
Ћелија
А – 2188
САТРАПИЈА
Хаг
Холандија
24.02.2013. г.
17,35

Поштовани Друже Зјуганов,
Драги Другови и Браћо и сестре из Руске Думе,

Велика Вам Хвала што сте покренули Комитет Думе за помоћ Србима – робовима у Хашком Казамату.

Учинили сте мени велику част што сте послали Депутате да ме посете у притворској јединици тј. у Гаргамел суду, Хашком Трибуналу. Радо се изљубио са свима:

1. Другом В.Комоједовом,
2. Адмиралом А.Тарнајевом,
3. Пуковником П. Дорохином,
4. Академиком Јеленом Гусковом, мојом пријатељицом и сестром.

О њима понешто сазнах, али од мога монолога нису се ни могли послужити припремљеним специјалитетима које направише моје колеге официри, робови у НАТО Казамату.

Преносимо ексклузивни интервју који је генерал Ратко Младић дао америчкој телевизијској мрежи CNN августа 1995. године, а који је објавио интернет сајт Восток.рс 

 

 

Мени је ово први рат, а неки од мојих страних колега који су овде били у мисијама, иза себе имају дванаест или више ратова. Никад нису ратовали на својој земљи, а мени визирају пут за Хаг – генерал Ратко Младић

 

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=11193

 

CNN: У дугој историји Срба, како би сте дефинисали ову сад кризу која је створена овим огромним бројем ибјеглица из Крајине?

 

РМ: Већ почињемо са интервјуом..

CNN: Само да почнете за конференцију.

РМ: У реду. Српски народ је вјековима живио на просторима са којих је протјеран. На простору Републике Српске Крајине су веома стари манастири Српске православне цркве. Неки су старији од хиљаду година. И на простору Далмације, Лике, Баније и Кордуна српски народ је најстарији народ, који је ту насељен и настањен. И за то имају одговарајући историјски и научни докази. Егзодус српскога народа са њихових вјековних огњишта је можда једна од највећих трагедија српског народа у цјелини. Можда се може мјерити са трагедијом српског народа 1915. године када је његова војска морала да напусти Србију, али се уз помоћ савезничких армија након четири године крвавог рата вратила на своја огњишта. Ова трагедија је већа ради тога што се дешава нажалост крајем 20. вијека. Нажалост, дешава се не пред очима међународне заједнице и свјетске јавности јер смо због блокаде и сатанизације изоловани били, тако да нисмо нашу трагедију, наше патње, ни о овоме рату, па ни огромни егзодус прикажемо свету. Не ради тога да нас сажаљева, већ да истину види.