Институт за истраживање српских страдања у XX веку

 

Овај приказ разарања српских насеља средњег Подриња само је део укупног страдања српског становништва, његових културних и верских објеката које су муслимани починили у том крају током рата чије последице још нису ни привидно залечене.

 

Према једном од више стотина важних докумената Армије БиХ које поседујемо забележено је и следеће: „Крајем јануара и почетком фебруара 1993. године у зони одговорности 8. ОГ (оператива група, нап. аутора) створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватила 95% простора општине Сребреница, 90% простора општине Братунац, 60% простора општине Власеница и 50% простора општине Зворник. Такође успостављена је директна физичка веза са ОС (ослобођеним селима, нап. аутора) регије Жепа“.[1]

 

     

Преузмите целу публикацију 

Српска згаришта сребреничког краја

 Srpska zgarista srebrenickog kraja (523.13 kB) 

 

 

Ми ћемо се, пре него што пређемо на детаљније исказивање судбине српских насеља сребреничког краја, позабавити и неким глобалним показатељима који, бар у извесној мери, могу да одсликају и укупан обим српског страдања у БиХ у назначеном ратном раздобљу.

Према документацији која, после више провера, не би требало да буде спорна, утврђено је да су Срби протерани из 1904 насеља, или 42,6% од укупно 4464 у којима су регистровани према попису 1991. године. Реч је превасходно о општинама и насељима у муслиманско-хрватској федерацији. Та насеља су данас етнички очишћена, изузев ретких изузетака повратка мештана, пре свега старијих и особа из мешовитих бракова. У два изгона регистрована 1992. и 1995. год. са територије данашње већ поменуте МХ федерације, односно поменутих насеља и општина, протерано је преко 550.000 лица српске националности или 40,0% од укупне српске популације у БиХ. И коначно, према списковима и едвиденцији 31. децембра 2009. године српски људски губици износе 30.707 лица.

 

Кадaсу јула 1995. год. муслимани сребреничког краја напустили своја села иза њих није остала ни једна цивилна жртва. О томе постоје бројна сведочења. Чак и странаца. Навести ћемо само два. Високи комесар УН за људска права Хенри Виланд је америчком новинару Тиму Бучеру изјавио: „Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине“.  [5]

Х. Виланд је у специјалној мисији ОУН предводио велики тим стручњака који су разговарали са стотинама муслиманских избеглица из Сребренице којих је у то време, по њему, на тузланском аеродрому, било преко 20.000. По Ибрану Мустафићу, једном од сребреничких руководилаца, велики број изашлих муслиманских цивила из заштичене зоне за све је било неочекивано изненађење. Он каже да је лично био: „Једноставно убијеђен да се влада надала да неће видјети толико преживјелих, да је за њих, тако рекућ, превише преживјелих из Сребренице“. [6]  То је, можда, довољан доказ да су муслиманске власти очекивале покољ цивилног становништва. Ма колико тврдње да избеглице нису виделе неки злочин звучале невероватно, биле су једина истинa. И један бивши званичник Стејт департмента каже како “...није видео ништа, понављам ништа, што би потврдило наводе из штампе”. [7]

 

 

Бљечева, претежно муслиманско село у питомој подрињској Општини Братунац (Срба 71, муслимана 532, Југословена 4) [8] . Локалне оружане формације из састава Армије БиХ под вођством Насера Орића извршиле су ничим изазван напад на српски део села на велики православни празник Ђурђевдан 6. маја 1992. год. пре подне. Тај неочекиван напад био је суров наговештај прогона и истребљивања Срба из братуначког и сребреничког краја, а догодио се у време интензивних мировних преговора Срба и муслимана о заједничком суживоту.

8.  Подаци о становништву за села која следе дати су на основу публикације: „Национални састав становништва Босне и Херцеговине, попис 1991. године“, Савезни завод за статистику, 1992, Београд.
9. Женска имена означена су посебним слогом. 

 

Биљача, велико муслиманско село, у приграничном подручју према Србији и СРЈ (Хрвата 1, муслимана 629, Срба 17, Југословена 7) припада Општини Братунац. На друму у овом селу на Петровдан (12. јул 1992.) муслимани у заседи сачекали велику групу наоружаних млађих људи из Братунца који су покушали да помогну угроженим српским насељима Залазје и Сасе у суседној сребреничкој општини.

 Покојници: 1) Драгомир (Ненад) Живковић,1970; 2) Јован (Цвијетин) Живановић,1969; 3) Миливоје (Драган) Живановић,1972; 4) Божидар (Иван) Јокић, 1968; 5) Драгољуб (Саво) Јокић, 1961; 6) Бошко (Андре) Ковачевић, 1969; 7) Недељко (Милојко) Митровић, 1965; 8) Жељко (Милорад) Перић, 1973; 9) Миленко (Бранко) Савић, 1968; 10) Драган (Лазо) Савић, 1953; 11) Томо (Стјепан) Спасојевић, 1956; 12) Милан (Неђо) Ђокић, 1967; 13) Мирослав (Стојан) Андрић, 1967;  14) Богдан Јокић.

 

Сикирић, Општина Братунац, село са релативно равномерним бројем српског и муслиманског становништва (Срба 201, муслимана 241). Напад на српски део села 14. децембра 1992, у раним јутарњим часовима извршиле су веома бројне муслиманске оружане формације Армије БиХ регрутоване из околних муслиманских насеља Братунца, Сребренице и осталих суседних општина. Српски део села опљачкан је и уништен, а велики број мештана убијен је веома свирепо, после заробљавања, углавном хладним оружјем.

Жртве: 1) Живојин (Благоје) Илић, 1928; 2) Радојка (Коста) Илић, 1935; 3) Радован (Богосав) Митровић,1948. и његов брат 4) Срећко (Богосав) Митровић, 1946; 5) Миломир (Богосав) Недељковић, 1940; 6) Љубисав (Обрад) Недељковић, 1925; 7) Ратко (Светислав) Недељковић,1946; 8) Слободан (Миладин) Петровић, 1976; 9) Душан (Раде) Продановић, 1931; 10) Обренија (Миладин) Ранкић, 1934; Златан (Ранко) Симић, 1961; Живадин (Светолик) Симић, 1946; 11) Радисав (Светолик) Симић, 1939; 12) Гроздана (Василије) Симић, 1931; 13) Драгиша (Бранко) Стевановић, 1966; 14) Миломир (Љубисав) Танасић, 1939; 15) Милан (Петра) Танасић, 1957; 16) Обренија (Обрад) Тришић, 1931; 17) Новак (Срећко) Вуксић, 1931; 18) Милован (Максим) Симић, 1949.